МОМЧИЛО АЛИМПИЋ – Не дамо им да нас поново убијају

Никоме нећемо дозволити да одлучује уместо нас, а посебно то нећемо дозволити мултинационалној компанији „Рио Тинто“, која је Хитлеру достављала челик за пушке којима су нас Немци масовно убијали током Другог светског рата

Народ Јадра, Рађевине и Мачве одлучио је да рудника јадарита неће бити, и сигурно га неће бити јер ми имамо моћ да одлучујемо о својој судбини и начину живота на који ћемо живети. Никоме нећемо дозволити да одлучује уместо нас, а посебно то нећемо дозволити мултинационалној компанији „Рио Тинто“, која је Хитлеру достављала челик за пушке којима су нас Немци масовно убијали током Другог светског рата. Исти тај „Рио Тинто“ је у марту ове године у Америци осуђен и кажњен са 15 милиона долара због корупције коју тренутно спроводи у Србији, али без обзира на све – рудника неће бити!
Овако је на чињеницу да се екипа „Печата“ одмах по уласку у Лозницу и одласка у Брезјак и Горње Недељице, где је „Рио Тинто“ откупио куће које су бивши власници уз њихову дозволу делимично срушили, суочила с аутомобилском пратњом у лику два времешна господина с наочарама који говоре искључиво енглески, реаговао Момчило Алимпић, председник Удружења Заштитимо Јадар и Рађевину и зачетник борбе против отварања рудника литијума „Рио Тинта“!

Ви сте, као и ваша ћерка Марија (интервју у прошлом „Печату“), која је на течном енглеском језику питала странце одакле им дрскост да нас прате „на нашој земљи и у нашем селу“, очигледно навикли на овакве ситуације. Осећати ли нелагодност због тога?
Човек не може да не осећа нелагодност колико год се пута то поновило, јер га узнемирава што уљези вршљају по његовој земљи без икакве одговорности! Ето, само што сте ушли у Лозницу и срели се с нама, они су одмах обавештени и кренули су за нама као да је то најнормалније. У ствари, вероватно и јесте, они су овде направили озбиљан, такорећи, шпијунски центар и, што би се рекло, „само раде свој посао“. Али радимо и ми свој посао, па ћемо видети ко ће „извући дебљи крај“! Пета је година откако је на подручју Јадра и Рађевине започела тешка борба против изградње рудника за експлоатацију и прераду јадарита. Било је то у јесен 2019, „Рио Тинто“ је практично 15 година пре тога вршио истраживања на нашем подручју. Просторни план још није постојао, али је био у најави. Кренули смо у борбу, али нисмо успели да спречимо усвајање просторног плана јер су сви у Србији који су за то знали били за усвајање. Просторни план је усвојен у фебруару 2020. и практично је био тајна. Није било јавне расправе, нико није обавештен шта се дешава. Срећом, нисам неписмен човек и брзо сам схватио да је у питању тиха издаја наших сународника и у Јадру и у Рађевини, јер су људи који су планирали да продају куће одлазили на тајне састанке с „Рио Тинтом“ и нису то говорили ни својој браћи. Међутим, били смо упорни, и успевали смо да сазнамо истину; већ средином 2020. могли смо да се надамо добром резултату. Тако је ишло још пола године и онда су почели да нам прилазе неки други људи и удружења, који су покушали да нам одузму „случај“ по налогу страних служби и домаћих издајника.
Које су то организације и личности?
Једино легално удружење регистровано у АПР-у на локалу је било Удружење Заштитимо Јадар и Рађевину. Скоро годину дана после,појавило се Удружење Не дамо Јадар, основано на волшебан начин и с добро осмишљеним називом да привуче пажњу. Ми из Рађевине такође смо позвали најпре на заштиту Јадра јер га тада нико није ни помињао ни штитио. Многа од тих „гонго“ удружења, како их зову зато што треба да одвуку пажњу од случаја, односно да га преузму, иницирана су што од лозничке и републичке власти, што од страних фактора и већ постојећих удружења спавача који се нигде нису чули. Али, Богу хвала, имали смо инсајдере на важним местима, родољубе који на сваки начин заустављају растакање и пљачку Србије. Очекујемо да ћемо у блиској будућности сазнати ко су људи који су нам на време достављали кључне информације за наше одлуке и акције. Тако смо успели доста тога да раскринкамо и онда је Марија 2021. почела да припрема жалбу по Бернској конвенцији. На томе смо радили шест месеци, јер требало је да прикупимо обиман материјал који су тражили. С још два удружења поднели смо жалбу против Владе Србије Секретаријату Бернске конвенције у Стразбуру који се бави заштитом биодиверзитета животињских врста. Иначе, Србија је Бернску конвенцију ратификовала и она је саставни део нашег законодавства. По тој конвенцији одлуке не доносе наше судије него независне судије. Мада, сви су са скепсом гледали ка Стразбуру, али знао сам да другу адресу немамо. И сад се види да смо на добром путу, јер је „Рио Тинто“ ширио причу да смо „слагали“ Секретаријат, а ми и Секретаријат радимо све транспарентно. Колико је пак Секретаријат забринут за подручје Рађевине и Јадра, види се из њихових одлука.


Какву сарадњу ваше Удружење има с другим удружењима, НВО и организацијама које се, наводно, боре против изградње рудника?
Одлично сарађујемо са искреним локалним удружењима, не само у земљи него и у региону. Њих нема много, а одбијамо било какву везу с НВО сектором који финансирају међународни фондови зато што су они владине организације пар екселанс. Међутим, без обзира на сву подршку, њихов учинак је веома упитан! Имамо одличну сарадњу са удружењем с планине Баба које се бори против каменолома, с удружењима из Републике Српске и Босне и Херцеговине, Црне Горе. Дакле, није све под контролом, како настоје да нас увере неки медији. На локалу делујемо самостално, јер многи углавном нису независни, исполитизовани су и немамо поверења у њих.

МИ У ЈАДРУ И РАЂЕВИНИ СМО ТАОЦИ

После укидања пројекта Јадар многи „борци“ (Крени-промени са сарадницима, академиком Костићем, Драганом Ђорђевић и њима блиским удружењима) против рудника тражили су да Влада Србије донесе мораторијум на 20 година. Тај мораторијум не би трајао ни пет година и то је на срећу спречено. У таквим условима нико не жели да улаже у било шта, и ми у Јадру и Рађевини смо у том смислу таоци! Никоме није до улагања у воћњаке, у пољопривредну производњу уз депонију. Па нико није луд да улаже у производе које нико неће купити! Друго, место Брезјак у Јадру покушава да се избрише и физички и именом управо због археолошког налазишта које готово нико не помиње ни у траговима. Такође, ни реч да се чује о јаловини од прерађене руде која је пуна токсичне хемије, разних отрова итд., а за чије одлагање је предлагано да се посече више од 150 хектара стогодишње шуме где би се годишње складиштило 1,5 милиона тона јаловине. Проф. Ристић ни једном једином речју јавности не саопштава тај најмонструознији део пројекта.

Чула сам и да је Удружење Заштитимо Јадар и Рађевину једино одбило позив на сарадњу високе америчке администрације!?
Да, на пролеће ове године, у Београду су одржавани састанци под руководством високог званичника америчке администрације Ричарда Гренела и под обезбеђењем Еф-Би-Аја. Сва мало већа удружења и НВО су позивани да сарађују и нуђен им је новац за оживљавање пројекта Јадар! Неограничен! И тамо смо имали инсајдера а ја сам о томе обавестио све кључне инстанце у Србији не бих ли испровоцирао неког да ме демантује. Али нико ме не демантује јер све што говорим је истина. Шта год ми мислили, од пролећа ове године смо заинтересовали и неке домаће институције (сматрам да је то и ствар зрелости неког нашег рада и стручности) – од Тужилаштва, Прекршајног суда, и још неких високо рангираних институција које су престале да се оглашавају ненадлежним. Тужилаштво у Лозници прихватило је да процесуира нашу кривичну пријаву, и дало налог за проверу МУП-у који је вршио проверу. Тренутно је дошло до застоја, али смо сигурни да имамо доказе који не трпе двосмисленост ни одбрану. Чекамо потезе Тужилаштва, јер све је на њему. У току је поступак пред Прекршајним судом за рекламирање пројекта Јадар пред којим се неће наћи само „Рио Сава експлорејшн“ него и сви лознички медији и Гугл. Надамо се добром исходу с обзиром на то да је прво рочиште већ заказано. Биће то прво суђење „Рио Тинту“ и њиховим сарадницима у Србији.
Како год да окренете, пројекат Јадар је укинут, али „Рио Тинто“ не одлази?
У праву сте, ту је, наводно запошљава нове људе и оглашава се разним поводима. Али „Рио Тинто“ је после укидања пројекта имао само један задатак. Они стално говоре да су ту да заврше посао, а тај посао је заправо демонтажа свих бушотина које су направили и којима је истекао рок. Међутим, они и даље покушавају да одрже тих 528 бушотина које су правно неодрживе. У селу Дворска успели смо да убедимо власника земље да не узме новац за две бушотине и они су последњег дана истека уговора морали да дођу и затворе их. Сада би „Рио Тинто“ морао да одговара и материјално, кривично и морално за све оно што је уз помоћ домаћих сарадника урадио на штету овог народа. Студије које тобоже раде могу да задрже за себе јер нас ни најмање не интересују.

ЛИТИЈУМ „ПОКРИВАЛИЦА“ ЗА УРАНИЈУМ

Зашто се не помиње Рађевина? Рађевина је назив за регију, а Крупањ је само административни центар. Рађевина је предвиђена за централну депонију ко зна чега и зато је нико не помиње, а природа у Рађевини је потпуно очувана. У суштини, ми и не знамо шта нам све смерају. Ово са чистом пијаћом водом је логично, јер одавно је речено да ће 21. век бити век борбе за пијаћу воду. Али народ не зна да се иза приче о литијуму заправо крије уранијум кога на Иверку и Церу има у великим количинама. У ствари то је највеће налазиште уранијума у Источној Европи! Још 1986. извршена су и геолошка истраживања уранијума, о свему постоји документација. Питање уранијума је потегнуто када је било говора између Вучића и Орбана да праве заједничку атомску централу!

Зашто нисте остварили контакт с деканом Шумарског факултета проф. др Ратком Ристићем, који је освојио велике симпатије српске јавности поводом свог става о руднику изнетог на РТС-у?
Што се Ратка Ристића тиче, Бог нас је сачувао од сарадње с њим. Као што сте видели, он има приступ свим медијима и појављује се увек када треба. Где мисли да треба да се допадне народу, говори шта народ воли. Али сутрадан ће већ на неком другом месту испричати нешто сасвим друго што се од њега тражи. Наступао је и у САНУ 2021, али био је члан Ревизионе комисије у време тзв. јавне расправе, у време припремања просторног плана Јадра, и тада се није чуло за проф. Ратка Ристића. Појавио се тек после годину и по дана, у САНУ, на Ђурђевдан 2021, када је својом мантром одушевио присутне, али је сутрадан већ рекао да организујемо референдум поводом овог важног питања иако свако зна шта значи референдум у Србији. Узевши у обзир Закон о референдуму који више нема цензус, у овом случају то би значило капитулацију. Ратко Ристић је веома контроверзна личност, са Ћутом Јовановићем тобоже је бранио неке реке на Старој планини од изградње малих хидроелектрана. То је, војним речником, био страшан маневар одвлачења снага на једну страну. Док се тамо, ко бајаги, борило око једне цеви, око једне мини хидроелектране, у Поткопаонику је направљено више мини хидроелектрана за које људи у Србији никада нису чули. За многе од тих мини хидроелектрана потписом је „залегао“ проф. др Ратко Ристић, декан Шумарског факултета. Интересантно је да проф. Ристић, као и многи његови сарадници и удружења, никад у својим јавним наступима не спомињу најмонструознији део пројекта „Јадар“ за који не постоји решење ни у једној студији, а ради се о планираном јаловишту, тј. депонији индустријског отпада (настаје након екстракције литијума и бора из руде) у Рађевини, а која би окупирала површину од 360 хектара, укључујући подзону депонију, и брану висине 57 метара (по ранијим информацијама). Велико је питање зашто многи борци против отварања рудника, међу којима је и проф. Ристић, никад не говоре о Рађевини и депонији од најмање милион и по тона токсичног отпада годишње, а говоре о депонији од 19 хектара. Да се разумемо, ниједна депонија и ниједан рудник не долазе у обзир, само питамо чему манипулисање подацима и зашто се јавности не саопштавају „детаљи“ пројеката за које не постоје „стандарди“ и за које је једино решење превентива, односно да се никада не десе. Иначе, сарађујемо са стручњацима којих у Србији још има и који су велики родољуби, а чија имена из оправданих разлога за сада нећемо откривати.
Да ли је тачно да је Лозница једно од највећих стамбених градилишта у Србији у последњих 10 година, иако је број становника у овом граду званично смањен?
Кинези су добили 90 хектара земљишта да раде на њему шта хоће! Истина, све је то помало утихнуло, али намера постоји! Највеће градилиште Лозница је постала у тренутку када су се многи наши земљаци полакомили и одлучили да своје куће у селима замене за станове у граду. Многи су се у међувремену искрено покајали, али ми у овакве људе више немамо поверења и нашу борбу окончаћемо без њих! Срећом, има и оних који упркос свему нису продали своје куће у Јадру. Једине куће које су биле предвиђене за откуп, а нису продате су управо две куће браће Томић – Горана и Димитрија. Некад је довољан и један човек, а где нас је двоје-троје у Његово име, како Христ рече, и Он је с нама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *