ИЗЛОГ КЊИГЕ

Сергеј Иванов
У ПОТРАЗИ ЗА КОНСТАНТИНОПОЉЕМ
Академска књига

Ова књига ће вас одвести до знаменитости које се не помињу у туристичким водичима о Истанбулу: наћи ћете цркву из IV века у аутомеханичарској радионици, ходник древног манастира у кућици кућепазитеља и подземље дворца у продавници тепиха. Она ће вас довести до романтичних византијских рушевина на ненасељеним острвима Принчевог архипелага и до одлично сачуваних храмова на Мраморном мору, где туристи ретко залазе. Али чак и у Светој Софији показаће вам нешто што не види већина површних посетилаца. У овој монографији-бедекеру сваки споменик виђен је очима самих Византинаца који су ту живели, молили се, свађали се, убијали и волели једни друге. Константинопољ – то нису само церемоније, чување канона и благочешће. То су још и карневали, пијаце, гатање, прељубе, пријатељске пијанке, лоповске банде, људска нискост и племенитост, и, уопште, живот. Наћи ћете се на месту византијске школе, али ћете сазнати и шта су ту учили и како су преписивали; неће вас само одвести до константинопољске болнице, већ ће вам до детаља насликати како и од чега су се у њој лечили.

Владан Матијевић
ПАКРАЦ
Лагуна

Трауматизовани ветеран пакрачког ратишта свакодневно пребива на Булевару краља Александра, испред пијаце Ђерам, са групом промашених људи, наркомана, пијанаца, уличних свирача, просјака, полицијских доушника, ситних криминалаца, дилера дроге и девиза, бивших ратника, анархиста, прекупаца и других невољника. Апсурд живота који се ту одиграва утолико је опор и препознатљив јер се дешава данас и овде, у средини где су распад свих вредности, суноврат морала и голо насиље постали нормална појава.
Психологија неуравнотеженог јунака ове беспоштедне анатомије посрнућа, између осталог, осликава наличје послератне Србије, осиромашене и морално девастиране. Његов дуготрајан унутрашњи монолог је упућен Пепију, пријатељу са ратишта. У ту исповест о себи и људима са булевара, свом сведеном животу између пијаце Ђерам и гарсоњере пуне оружја, повремено се уплићу крваве сцене из Пакраца. И док опсесивно прати вести из данашње црне хронике, он се са дивљењем сећа Пепијеве суровости испољене на ратишту. Истовремено, главног јунака све више обузима жеља да неког убије, да се тако уклопи у процват црне свакодневице…

Слободан Јанковић
ЖАРИШТА СВЕТСКОГ РАТА
Катена мунди

Реч је о књизи о новом светском сукобу. Он није званично проглашен, али је већ јасно да он „формално започиње са војном интервенцијом Русије у Украјини, отворено се показао као темељно непријатељство Запада и Русије. Номинално се обе стране боре за слободу, а тиме и за правду. Запад је у очима оних који му се супротстављају виђен као експонент технокорпоративизма, против којег наступа Русија као симбол слободних народа и држава. Свакако, ово не значи да је Запад само технокорпоративни нити да је Русија апсолутно слободна држава или друштво слободних људи. Они оличавају, то јест предводе, симболизују једну или другу идеју. О природи, узроцима и перспективи овог рата као светског биће речи у даљем тексту. Када се говори о природи или карактеру, нећемо се бавити посебно врстом војне технике која је подручје испитивања стручњака за наоружање, и значајем употребе дронова, полуаутоматизованих система за убијање, надзор и обавештавање, ракетних комплекса, применом ваздушних, копнених и поморских снага. Оно што се обрађује на страницама које следе су геополитички и културни разлози поменутог феномена. Кључно питање је зашто је и коме светски рат потребан или је он последица случаја? Какве су последице ове темељне прерасподеле моћи и начина уређења друштава у подручјима под утицајем једног, другог или трећег центра моћи?
Према речима Мише Ђурковића, ова књига проширује актуелну дебату о природи украјинске кризе. Аутор и овим провокативним делом изнова зове на интелектуалну знатижељу, на научну расправу, преко потребну како еснафу, тако и широј јавности, о феномену који има и имаће вишеструке последице на српско друштво, као и о низу темељних питања философије и религије.

Тома Пикети
КАПИТАЛ ИДЕОЛОГИЈА
Академска књига

Сва људска друштва имају потребу да оправдају успостављену неједнакост. Она морају да пронађу изговоре за постојање те неједнакости, у супротном, прети опасност од урушавања читавог политичког и друштвеног система. Када се ближе позабавимо идеологијама из прошлости, уочавамо да су оне у том погледу блиске данашњим идеологијама. Управо тим указивањем на мноштво могућих путања и рачвања, можемо преиспитати темеље постојећих институција и размотрити услове њиховог преображаја. Поређењем података који су невиђеног обима и подробности, ова књига из економске, социјалне, интелектуалне и политичке перспективе прати прошлост и промишља будућност неегалитарних режима, обухватајући притом разна друштвена уређења: од древних тросталешких и робовласничких до модерних постколонијалних и хиперкапиталистичких преко оних власничких, колонијалних, комунистичких и социјалдемократских. За разлику од изузетно неегалитарног дискурса наметнутог након 1980-их и 1990-их, ова књига показује да су развој привреде и људски напредак омогућени управо захваљујући борби за једнакост и образовање, а не захваљујући глорификацији имовине. Ослањајући се на поуке из глобалне историје, могуће је напустити фатализам који данас подрива идентитетске расколе и осмислити партиципативни социјализам за XXI век. Тај партиципативни социјализам би подразумевао нови хоризонт једнакости са универзалним циљевима, нову идеологију једнакости, друштвено власништво, образовање и дељење знања и моћи. Књига „Капитал и идеологија“ је наставак књиге Томa Пикетија „Капитал у 21. веку“ (2013), која је преведена на 40 језика и продата у више од два и по милиона примерака

Карл Густав Јунг
ПСИХОГЕНЕЗА душевних БОЛЕСТИ
Миба букс 

Чувени психијатар и научник Карл Густав Јунг сматра се зачетником аналитичке психологије. Бавио се и другим наукама не би ли у њима открио оно што их повезује са човеком, тачније, са његовом психом и душевним животом, те поремећајима у тој сфери. Велику пажњу посветио је симболици снова, симбиози свесног и несвесног која чини психолошки интегритет личности, затим улози, снази и моћи људског ега, уводећи у своју науку појам комплекса као несавладивог господара који као из заседе управља нама а да ми то и не осетимо, и који у ствари представља део несвесног потиснут из страха да би могао продрети у свест и тиме изазвати разне поремећаје. Представљени су и теорије и гледишта о томе да ли су душевна обољења последица неког органског поремећаја (претежно мозга), и ту имамо прилике да се упознамо са веома интересантним ставовима и мишљењима.
Др Јунг даје одличне и занимљиве психолошке анализе појединих пацијената и кроз њихове примере сугерише закључке до којих и сам читалац долази водећи се његовим аналитичким смерницама. И, најзад, посредством др Јунга сазнајемо да шизофренија, болест душе, није једна болест, него група великог броја душевних обољења, од оних лакших, самоизлечивих, или лечивих одређеним врстама терапија, све до случајева који ће због свог нереалног виђења и доживљавања реалности остати заробљени у вечитом мраку душе.

Волтер
ФИЛОЗОФСКА ПИСМА
Дерета

Током свог живота, Волтер je написао 20.000 писама, дописујући се са 1.200 разноликих умова свога доба. Међутим, „Писма везана за енглеску нацију“, објављена у Лондону 1733, а 1734. године у Руану као Филозофска писма, представљају епистоле-есеје-путописе у којима Волтер описује своје виђење британског друштва. Живећи у Лондону, тачније, у Вандсворту, од 1726. до 1729, у добровољном изгнанству након заточења у Бастиљи (од 17. априла до 2. маја 1726), дружио се са сер Еверардом Фокенером (1694–1758), енглеским трговцем и дипломатом. У том периоду написао је двадесет и пет писама, не без ироније и сарказма, али са веома оригиналним сликама и примерима. Прожета ерудицијом и минуциозним анализама друштвених појава, али и дела великих људи попут Њутна, Лока, Шекспира, Декарта… ова писма обухватају све значајне теме не само Британије већ и читаве цивилизације. Због веома широког опсега теме и књижевног стила, ова књига сврстава се у Волтеров књижевни опус, иако је њена епистемиологија филозофска.
Након објављивања у Француској, формално због тога што издавач није тражио дозволу од цензора, а суштински због критике француског апсолутизма и хваљења британске уставне монархије, књига је забрањена и јавно спаљивана. Волтер је морао поново да напусти Париз. Али, како каже у „Петом писму“ (О англиканској религији): „Један Енглез, као слободан човек, на небо одлази управо оним путем који сам изабере.“ И Волтер је изабрао свој пут ‒ бескомпромисан пут слободне речи.