ИЗЛОГ КЊИГЕ

Мило Ломпар
МАНЕКЕНИ ЛАЖИ
Катена мунди

Књига о једном режиму и једном времену у којем су полуинтелектуалци коначно досегли пун потенцијал своје деструктивности. Зашто смо, као народ, дошли у ситуацију да се предаја представља као врхунски патриотизам? Да ли у њиховој одбрани неодбрањиве лажи претежу наслеђени недостаци наше културе, или је она одраз духа времена? У сваком случају актуелни тријумф полуинтелектуалца „одсликава укрштај садашњег епохалног ритма и непрекинутог ритма српске културе: као укрштај који је кроз расцветавање највулгарнијих значења и форми живота овладао садашњим стањем јавне свести у нас. Ова фигура има посебан значај када је осмотримо у дотицају са садржајима власти, јер омогућава сазнање о томе да су површност, несувислост, стерилност идеја и превртљивост у ставовима… карактеристичне црте… политичких вођстава у размерама епидемијске раширености и постојаности. Управо полуинтелектуалац, својом несагласношћу циља (јавна компетенција, професионална вредност) и средстава (мере које предузима једна полусвест о полустварности), идеално дочарава успон безначајности као духовну ситуацију садашњег времена и српске културе.“
Као сушту супротност савременом полуинтелектуалцу, аутор афирмише Јована Ристића и Димитрија Богдановића. Обојица, у свом времену и на свој начин, означавали су поуздану меру српског становишта. Први као дипломата и историчар, творац неких од најзначајнијих државничких потеза у нашој историји, а други као интелектуалац који је у време комунизма објаснио сву лепоту наше средњовековне традиције, али и драматичност косовског завета. У поређењу са њима, савремени полуинтелектуалац добија своје заслужено место.

Рене Декарт
СТРАСТИ ДУШЕ
Дерета

Рене Декарт је у светској филозофској и духовној баштини постао препознатљив по чувеној фрази Cogito, ergo sum – Мислим, дакле, постојим. Према Декарту, све што је прихваћено као истинито мора да се подвргне провери разума. Страсти душе последња су Декартова филозофска расправа, завршена 1649. године и посвећена принцези Јелисавети од Бохемије. Страсти о којима Декарт пише у модерним временима еволуирају у емоције. У овом вечном филозофском питању, о којем су писали Свети Августин, Свети Тома Аквински, Томас Хобс… Декарт избегава моралисање и психолошке перспективе, Аристотелове тезе, али и стоичко хришћанско тумачење, пишући ову расправу као одговор на акутну филозофску забринутост. Страсти су, сматра Декарт, суштински добре, али треба избегавати њихову злоупотребу или њихов вишак. Ово Декартово истраживање, према мишљењу неких каснијих филозофа и историчара, јасно показује научни поглед на перцепције когнитивног ума у западном друштву.

Жоао Моргадо
ФЕРНАНДО МАГЕЛАН И РАЈСКА ПТИЦА
Чигоја

Читаоци прате необичне епизоде из доживљаја личности која је постала бесмртна захваљујући својим подвизима, и стога су сви чули за њу, или су о њој читали у литератури, али читаоци би заиста волели да је упознају изблиза. Како бисмо достигли ту жељу и приближили се људском бићу какав је био Фернандо Магелан, према речима Жозе Мануел Гарсије, историчара који је написао и предговор овом издању, „морамо да досегнемо до драма које је проживљавао и остварењима за која се залагао, а због чега је постао тако славан“. Управо то се налази у овом делу које представља много више од датума, места и историјских референци. Читаво дело представља позив да се Фернандо Магелан упозна као човек од крви и меса, што је и био, са својом необичном нарави, својом борбеном расом, својом неукротивом снагом воље, која му је омогућила да стигне тамо где нико пре њега није стигао, али и са својим фрустрацијама, слабостима и животним разочарањима. Жоао Моргадо сада омогућава да се на иновативан начин открије биографија Фернанда Магелана. Посредством путовања кроз време и простор, читалац прати корак по корак оно што је најверодостојније могуће понудити о овом историјском догађају тог великог капетана.
Све ово се дешава захваљујући креативном генију Жоаоа Моргада и његовој огромној способности да поново ствара амбијенте на језику који уме да поштује тон епохе не упадајући у анахроности, а да дело не буде тешко и напорно за читање, наводећи нас на овај начин да лако уронимо у амбијент у коме по први пут прелазимо читаву земљину куглу као да смо се налазили тамо пре 500 година. Није лако ухватити један тако силан и драматичан живот попут онога који је водио Фернандо Магелан. Међутим, Моргадо то постиже у потпуности јер има таленат и заслугу да је тражио и успео да досегне истину у оној мери у којој је то било могуће, покривајући је тако пажљивом и брижљивом маштом, како би подарио нови живот једном лицу које се уздигло до стања бесмртности.

Бурхан Сонмез
ИСТАНБУЛ, ИСТАНБУЛ
Агора

Иако је, према речима преводиоца са турског овог романа Весне Газдић, ово књига о затвореницима који у хладним ћелијама чекају ред на тортуру, њене странице се не окрећу да би се открио нови метод мучења већ да би се сазнало како су се ови људи одупрли диктатури страха, шта им је пружало утеху и могућност да на другачији начин посматрају тренутак у коме се налазе. Сваки пут када се један од њих врати са мучења, остали га промрзлог греју својим телима, побрину се за његове ране, а затим му причама окрепе рањену душу: причама које су довољно добре и лековите као оне из Декамерона и Хиљаду и једне ноћи којима су инспирисане.
Главни и једини непроменљив јунак тих загонетки, бајки, ловачких, монашких, животних прича је Истанбул са свим различитостима које у њему живе, стварају се и измишљају. Наратив подземља полако прераста у наратив о ономе на површини земље. Под земљом, Истанбул се посматра као град смрти и страдања, док је на њеној површини то град слободе, љубави, маште. Међутим, скоро у свакој реченици може се осетити да Бурхан Сонмез види ћелију под земљом као место где се може живети, а Истанбул на њеној површини као затворску ћелију: „Заточени у хладној ћелији чезнули су за улицама и гужвом напољу. А они напољу су били срећни јер спавају у топлим постељама далеко од затвора. Међутим, Истанбул је био пун људи које је гушило безнађе и који су као кишне глисте пузали ујутру на посао.“ Осуђеници зачас постају јунаци за пример изоловани од овоземаљског зла, а ћелија постаје животни простор. Јер, према Сонмезу, човек је тај који месту даје смисао.

Е. К. Грејлинг
ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ
Вулкан издаваштво

Прича о филозофији јесте прича епских размера – она представља истраживање идеја, ставова и учења неких од најблиставијих умова познатих човечанству. Ипак, након Историје западне филозофије Бертранда Расела – годинама омиљеног класика, први пут објављеног 1945. године – није било свеобухватне и узбудљиве историје овог интелектуалног путовања. Путем идеја славних филозофа, али и оних мање познатих утицајних мислилаца, професор Грејлинг обрађује – на начин који је приступачан ученицима и просветљујући за све оне које филозофија занима – епистемологију, метафизику, етику, естетику, логику, филозофију ума, филозофију језика, политичку филозофију, као и историју расправа које су се у тим областима истраживања водиле. А како је прича о филозофији непотпуна уколико се, поред западних, у обзир не узму и источне филозофске традиције, Грејлинг даје и њихов компаративни преглед. Уз то, он отвара и питање о томе шта смо из овог корпуса знања (заправо) научили, те у ком нам погледу остаје да напредујемо.

Андреј Макин
ФРАНЦУСКО ЗАВЕШТАЊЕ
Лагуна

У најудаљенијем кутку Сибира одрастао је младић слушајући приче своје баке Францускиње о животу у Француској уочи Великог рата – носталгични портрет несталог света, очаравајући у време совјетског режима. Ова Француска за њега постаје права Атлантида. Након пада Берлинског зида он коначно одлази у Париз, али открива колико далеко га је машта одвукла од стварности. Међутим, остаје тамо све док не стигне бакино писмо које садржи запањујуће откриће.
Ово је роман франкофоног руског писца Андреја Макина, који говори о његовом односу са Француском, али представља и трагичну фреску живота људи у Сибиру у совјетској ери. У овом вишеструко награђиваном роману преплићу се глад, беда, екстремни животни услови и топлина људских односа, прве љубави, радост и нада.

Карл Густав Јунг
ПСИХИЈАТРИЈСКЕ СТУДИЈЕ
Миба букс

Ово издање обухвата неколико ауторових списа у верзији коју је сам редиговао. Аутор је, примера ради, детаљно прерадио познати спис Промене и симболи либида (1912), који се овде појављује под насловом Симболи промене (1952). Сабрана дела обухватају и немачку верзију рада Психологија и религија, првобитно објављеног на енглеском језику. Чланци који досад нису били доступни на немачком увршћени су у ово издање у новом преводу на немачки језик. По ауторовој жељи, у сваком тому немачког издања задржан је редослед из Collected Works, што омогућава уједначено коришћење његовог дела у научне сврхе и на једном и на другом језичком подручју.
Као прва референтна и приступачна историја филозофије у последњих неколико деценија, објављена у једном тому, те изузетна захваљујући опсегу тема и јасноћи, ова књига представља праву прекретницу.