ДУГ ВЕЛИКОМ ПАТРИОТИ И ДОБРОТВОРУ

Сећање на Луку Ћеловића

Славни Требињац, који је ратовао за Србију, градио Београд и био највећи добротвор његовог универзитета, још нема ни улицу ни споменик у нашој престоници

Народ српске Херцеговине, вечно загледан у Србију, али и многе друге људе, чуди, али и љути, чињеница да у „престоници свеколиког Српства“ нема споменика Луки Ћеловићу, ни улице с његовим именом, иако је тај Требињац цео живот радио, штедео, али и ратовао за српску државу, и градио Београд, ком је и оставио све што је имао – а имао је много, јер је био један од најбогатијих Срба на крају 19. и на почетку 20. века. Ћеловић се у историју уписао и као највећи добротвор Београдског универзитета, чија је оставштина тој академској заједници, у време завештања, била вреднија од фонда Алфреда Нобела, „оца динамита“, из ког милиони долара и даље, у виду годишњих награда, отичу борцима за светски мир, књижевним и научним великанима. 
Житељи Требиња су више пута, преко београдског Удружења Требињаца „Јован Дучић“, тражили од надлежних у Београду – нудећи и властиту финансијску помоћ – да се та неправда према великом родољубу, неимару и хуманисти што пре исправи. При томе су истицали да њихов Лука, увек скроман и штедљив, аскета и сушта супротност данашњим тајкунима, не би замерио ако би му српски род подигао какав скромнији монумент и његово име дао и неком сокаку у градском језгру, у ком је живео и ком је дао европски изглед изградњом, од својих пара, модерних зграда и палата. Лукину скромност можда најбоље одсликава чињеница да је рођен на каменом лежају, а да се од овог света опростио на гвозденом кревету, мада је, да је хтео, могао да спава у свили и кадифи.
Године 2018. медији су о састанку тадашњег заменика градоначелника Београда Горана Весића с делегацијом Требињаца известили под насловом „Споменик и улица Луке Ћеловића и Савамали“, уз Весићево прецизирање да ће улица бити у Београду на води. У међувремену се ништа није променило, а Весић је прешао на нову вишу функцију – постао је министар.

КО ЈЕ БИО ЛУКА ЋЕЛОВИЋ? Одмах да кажемо да је ово, као и свако друго подсећање на овог Требињца, прича с два рукавца: о томе како се, часним животом, постаје национални великан, и о томе како и неки врло заслужни људи не добију заслужена признања.
Лука Ћеловић је рођен 1854. у Придворцима, малом селу на ободу Требиња, вољеног му града, чије је име уградио у свој надимак Требињац, додатак сваком свом потпису на мноштву докумената од којих су неки били и у име државе. Умро је 1929, као усамљени нежења, у београдској Савамали, под кровом скромне куће окружене лепим зградама које је сам финансирао, претворивши тај, Савом често плављени, крај сиротињских уџерица и малих дућана у модерни блок српске престонице, која је у архитектури и грађевинарству тек хватала корак с Европом.
Пописивачи имовине у његовом дому брзо су обавили посао, оставши изненађени скромношћу власника, већ чувеног по богатству. А затекли су само три отомана, завесе, два тепиха, трпезаријски сто, шест столица, два креденца, вунено ћебе, дрвени кофер и два кревета – месингани и гвоздени с обичним сламарицама. Та њима необична слика била је, за Лукине добре знанце, веран духовни портрет човека који је целог живота, радио и штедео не да би имао и уживао него да би – поклањао. 
Пре него што је завршио нижу основну школу, отац је Луку послао код пријатеља у Бањалуку – да буде помоћник у малој трговачкој радњи. Босна је тада била резервна дестинација за младе Херцеговце, жељне бољег живота. Утешна награда за оне који не би успели да се, неким бродом из Дубровника или Котора, отисну у Америку, „земљу обећану“. Из Бањалуке је прешао у Брчко, код стрица Јована Ћеловића, да би стекао звање трговачког шегрта. Следећи искорак, завидно храбар, с обзиром на младе године, оскудно школско образовање и празне џепове, био му је долазак у Београд, 1872. Ту је, на препоруку земљака архимандрита Нићифора Дучића, који се за српство борио крстом, пером и мачем, постао шегрт у радњи угледних трговаца Радосављевића и Игњатијевића, којима се тихи и крхки младић веома допао вредноћом, штедљивошћу и жељом да се стално усавршава. Зато их је веома изненадила Лукина одлука да, као добровољац, на „зов“ Невесињске пушке, оде међу херцеговачке устанике и бори се против Турака, при чему је био и рањен.
Да у нејаком телу носи ратнички ген предака, чији је живот био битка непрестана против разних освајача, показао је и у српско-турским бојевима 1876–78. Борио се храбро, задојен, још у завичају, порукама с гусала да је борба за слободу најсветија дужност човекова, и да сви послови и пословни успеси немају значај ако народ робује странцу, ма које вере и имена. Тај ген га је и касније, кад се обогатио, усмерио да буде највећи финансијер четничког покрета у Старој Србији, изложеној бугарском и турском зулуму. Бугари су га, због тога, означили метом својих атентатора, упућених у Београд с пиштољима и његовом сликом и адресом, али наум нису остварили. Говорило се касније, кад је Лука постао значајан за Србију, да га је сачувао сам Бог у ког је он, иначе, веровао од детињства.

ПОВЕРЕЊЕ КРАЉА ПЕТРА После војевања Лука се потпуно посветио самосталној трговини у чему је показао ретку вештину. Продајом шљива, жита и друге хране брзо је стекао завидан капитал, али и углед у Београду и читавој Србији. Иако „пун пара“, није постао хедониста – његово уживање је било у стварању и раду за опште добро. За српски род и српску земљу, при чему је често истицао захвалност Србији што га је, кад је прешао Дрину, примила и пригрлила. Од огромне зараде за себе је, и буквално, одвајао само ситниш. Никад се није отео аскетизму као начину живљења у његовој каменитој Херцеговини, у којој је, како се говорило у његово време, било више суза него воде.
Године 1882, као добро познат и успешан трговац и градитељ, Лука Ћеловић је био један од оснивача Београдске задруге, која се бавила штедњом, осигурањем и давањем кредита предузетницима разних фела. Новчану накнаду за то није примао него ју је усмеравао домовима хендикепираних лица, културним заједницама и сиротињи. Пет година касније постао је председник Задруге, а учествовао је и у градњи њене, и данас репрезентативне, палате поред хотела „Бристол“ у београдској Карађорђевој улици, где је жив и парк који је он засадио. Колико је био важан и цењен на функцији првог човека Задруге, доказ је податак да га је, после пуне три деценије, са ње сменила – смрт. У време Ћеловићевог мандата, Београдом је колала прича да он, ноћу, обилази кафане и „снима“ клијентелу Задруге. С коцкарима и великим трошаџијама би, већ сутрадан, раскидао уговоре о штедњи и кредитима, враћајући им оно што је било њихово.
Средином 1912. ушао је у Управни одбор Народне банке Србије и, указом краља Петра Првог, постао члан Задужбинског савета при Министарству просвете. На почетку Великог рата, Краљевина Србија и Двор поверили су Ћеловићу да, заједно с гувернером Ђорђем Вајфертом, пребаци трезор Народне банке у савезничку Француску. Тамо је Лука, сигурности ради, пренео и капитал „своје“ Задруге. Све то богатство је сачувано и враћено у ослобођену Србију 1918. Из Француске, где је провео ратно време, Ћеловић је помагао српске избеглице и пружао помоћ војсци на фронту.
Круна Ћеловићевог патриотизма и добротворства је одлука да своје богатство остави Београдском универзитету. Обзнанио ју је у првом тестаменту из 1911, а потврдио 14 година касније, оснивањем „Задужбине Луке Ћеловића Требињца – београдског трговца“, која ће постати потпора многобројним универзитетским активностима. У Оснивачком писму – данас бисмо то назвали Писмом о намерама – Ћеловић је објаснио да се на тај корак одлучио из уверења да су „наука и неговање младог нараштаја услови за напредак сваког друштва“. При томе је имао само један захтев: да се сва плаћања обављају из „чистих прихода“ Задужбине, како се њена почетна вредност не би смањивала. А вредност тог Ћеловићевог „дара“, који су чиниле зграде с више станова, палате, плацеви… била је око 50 милиона динара.

ИЗНЕВЕРЕНИ ТЕСТАМЕНТ Задужбину су чиниле: двоспратна кућа са четири локала у Улици Краљевића Марка 1, палата на углу Карађорђеве (сад Коче Поповића) 1, са 24 стана и шест дућана, палата дуж целе Загребачке са бројевима 3, 5, 7 и 9 и Босанске (данас Гаврила Принципа) 16 са 31 станом и седам дућана, кућа с плацем у Јаворској 5–7, а 1931. године придодата је зграда у Добрињској (данас Андрићев венац) број 2.
Захваљујући том ретком Ћеловићевом гесту, Београдски универзитет се сврстао међу најбогатије светске универзитете. Новцем Задужбине, по Лукиној жељи, управљао је Одбор на чијем је челу био ректор БУ, а чланови проректор и декани факултета. У годинама пред Други светски рат приходи Задужбине су наменски трошени, што је резултирало увећањем почетне имовине. Строга контрола финансија, као механизам назначен у опоруци штедљивог и педантног Требињца „о поклањању властитог иметка пуног срца“, давала је резултате. 
Нажалост, та добра пракса је прекинута после Другог светског рата, кад је Задужбина национализована, а онда додељена државним фирмама и установама. Ћеловићеву оставштину народу другови ослободиоци су „у име народа“ отели. Универзитету је остављена збирка од 1.100 књига, која је предата Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“. За њу, шушкало се, комунистичка власт није много марила, јер није садржала марксистичко-лењинистичка дела. Две зграде, дела Ћеловићевих руку, односно пара, претворене су у студентски дом (имена Милована Ђиласа), али их је Универзитет, на своју руку и бруку, упркос протестима јавности, уступио фирми „Металсервис“, за неколико станова. По Београду се тада, а да не чује Удба, причало да се штедљиви Лука „окретао у гробу“ због овог недомаћинског обрасца „много за мало“.
Каснији покушаји, још непрекинути, да се цела Задужбина обнови, да јој се врати отето, и тиме поново осигура прилив прихода Универзитету, нису донели жељени резултат. Препреке су били закони, судови, бирократија, власници станова у размењеним зградама из Ћеловићеве заоставштине… 
Универзитет је, у међувремену, после 72 године, и то на веома необичан начин, једино успео да неокрњен поврати портрет Луке Ћеловића у природној величини, дело чувене сликарке Бете Вукановић (удате за његовог Требињца Риста Вукановића), нестао током Другог светског рату. Дуго се веровало да је слика уништена у немачком бомбардовању Београда, али се она, 2016. године, појавила на једној аукцији. Универзитет, због компликоване административне процедуре, то вредно дело није могао да откупи, али је то учинило 12 грађана, међу којима је било десет универзитетских професора. Они су откупљену Ћеловићеву слику поклонили Универзитету, уз услов да буде враћена у Свечану салу Ректората одакле је, на волшебан начин, нетрагом и нестала. Њиховој жељи је, срећом, удовољено. Од тада живописани Ћеловић, на старом месту, стрпљив и упоран, какав је био и док се ходао Београдом, ишчекује вест да је његова завештана имовина враћена Универзитету, његовом једином наследнику. 
Лукини Требињци, они у Дучићевом граду на Требишњици и они београдски, којих је на хиљаде, али и многи други људи упућени у овај „случај“, сумњају да ће се то икад догодити. Зато апелују да се, због дуга Срба и Србије према Ћеловићу, бар обави лакши део посла: да се подигне споменик овом великану и да његово име понесе нека улица у Београду, који је он толико задужио. По њиховом уверењу, најпримереније би било да Београд на води, који је продужетак „његове“ модернизоване Савамале, добије Улицу Луке Ћеловића, а да негде у сенци оближњих зграда, које је он подигао, буде и његов споменик.

Један коментар

  1. Јелена

    Ех, да је памети и поштовања у држави Србији! Из захвалности овом скромном човеку (и свим другим добротворима), у самопоштовању – куд би јој био крај. Али , не!
    Експресно су улице добили неки други – пука блебетала “новог поретка”. И споменике – додуше један је примерен: колико заслуга, такав и споменик! А пун симболике; ништа грђе…

    СРБИЈО! ОДУЖУЈ СТАРЕ ДУГОВЕ ДА ТЕ НЕ БИЈЕ ПРОКЛЕТСТВО!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *