Вембли, џихад, фатва и етничко чишћење

Фудбалска федерација Енглеске одлучила је да за пријатељску утакмицу са Аустралијом на Вемблију у Лондону не украси стадион бојама и дезенима израелске заставе. Одлука је поделила јавност. Ако смо могли да тако подржимо својевремено Француску, Турску и Украјину, ако смо могли да клечимо на терену за БЛМ (Црни животи су важни), да стављамо и ЛГБТ+ заставе, зашто не пружити подршку и Израелу?

Британска влада, као и све друге владе западног (демократског, слободног?) света, ових несрећних дана даје изјаве свесрдне подршке Израелу. Обичан народ, међутим, с посебним акцентом на муслиманску популацију, углавном подржава Палестинце. Ако не баш и Палестинце, онда свакако људска права цивила захваћених сукобом.
Муслимана у Енглеској, по попису из 2021. године, има седам посто или скоро четири милиона. Од тог броја 38 одсто су Пакистанци, 15 одсто су пореклом из Бангладеша, 10 посто су црнци а седам процената Арапи. У Лондону муслимана има скоро милион и по, што је петнаест и више одсто укупног становништва. Делови енглеских градова Бедфорд и Бирмингем већ имају већинско муслиманско становништво, а чују се често и захтеви да се у тим срединама уведе и шеријатски закон. Значи, паралелни правни систем.
Поред ових статистичких података треба рећи да се присуство муслимана у земљи осећа, „видљиви су“, и свако ко прочита податак да их је „само седам посто, просто остаје затечен. Вашем дописнику је таксиста, који је очигледно одрастао у Енглеској (домаћи акценат), пре неколико година рекао да шест месеци ради, а шест месеци је код куће. А где је то кућа? Па у Пакистану, рече. Значи, Енглеска је само да се ради и заради а после те паре вероватно иду у Пакистан да се гради кућа, помогне породица и слично. Они се и жене готово искључиво у Пакистану, или бар Пакистанком.
Тако је у Британији, а није битно другачије ни у Француској (Арапи), Немачкој (Турци па сад и сви други), Италији која је преплављена северноафричким „мигрантима“ и „избеглицама“ (све војно способни млади мушкарци), Холандији, или Шведској, која је скоро извела војску на улице Стокхолма, Малмеа и других градова да бране мир и ред од нових „грађана“. Илегална имиграција у земље Европске уније је у односу на прошлу годину порасла за 64 одсто а већина новопридошлих су муслимани из северне Африке, Авганистана, Сирије и западне Африке. Само десет посто су жене, а девет посто деца. Значи 81 одсто су војно способни мушкарци. Слична је ситуација и у Сједињеним Државама на мексичкој граници која је потпуно порозна.

ИЗЛАЗАК НА УЛИЦЕ Видимо сад да је протеклог викенда читава муслиманска популација, чини се, у свим тим земљама изашла на улице с палестинским заставама певајући „од реке па до мора Палестина ће бити слободна“. Песма је, иначе, у Британији забрањена јер имплицира уништење Израела и прогон Јевреја. Муслимани излазе на улице у знак подршке не само Палестини и Палестинцима већ и Хамасу, који је означен као терористичка организација. Јеврејске школе у Лондону су протеклих дана биле или затворене, или су тражиле од својих ученика да не носе униформе (обавезне иначе) или било каква друга верска или национална обележја. Да ли је то та толерантна Британија коју смо желели и градили? – питају многи. А шта сте мислили да ће се десити кад сте дозволили прилив толиких муслимана? – одговарају они други.
То све подсећа на занимљиву сцену од пре неколико година коју је, срећом, забележила и новинарска камера. Полицајац конфронтира Палестинца за време демонстрација и каже му да не сме да се понаша антисемитски. Млади човек га зачуђено погледа па му објасни: „Како то мислиш антисемитски? Па и ми Арапи смо семитски народ!“ Толико о антисемитизму у арапско-јеврејском контексту.
Не заборавимо да је у петак, 13. октобра, један од вођа и оснивача Хамаса Халид Машал позвао све муслимане света на џихад, свети рат, и да тог дана жртвују своју крв и душе. Кад смо већ код џихада и сличне терминологије, можда није наодмет да се подсетимо и своје врло скромне медијске улоге у блискоисточној кризи и светом рату. Фебруара 1989. године је ирански ајатолах Хомеини у Техерану изјавио да никакве санкције не могу да га натерају да повуче смртну пресуду (фатва) изречену британско-пакистанском писцу Салману Руждију („Сатански стихови“) због богохуљења. Истовремено је, и то нас сад занима, председник иранске владе Али Хаменеи био у званичној посети Београду, где је овако надахнуто дочарао ту ситуацију с писцем: „Стрела је одапета и лети ка своме циљу.“ Те речи су, дакле, одапете из Београда 1989. да би погодиле Руждија августа 2022. током књижевне вечери у једном малом месту недалеко од америчког града Бафала када је избоден ножем на сцени (преживео). Како видимо, ни то није могло да прође без нас.

СТАВ ПОЛИТИЧКЕ ЕЛИТЕ Политичка елита Британије пружа безрезервни подршку Израелу у толикој мери да постаје нејасно да ли они уопште праве разлику између цивилног становништва Газе и припадника Хамаса. Треба још приметити да подршку Израелу и њиховој војној операцији (бомбардовање, засад) у Гази пружају све странке. Значи, нико да каже „станите мало да видимо, зар ово не води у крвопролиће, уништење цивила, етничко чишћење, геноцид?“ Не, једнообразно. Нови стил демократије. Врло ефикасан.
Морамо сад напоменути да Енглези имају једну стару и лепо установљену реторичку стратегију а то је да у ситуацијама када се сви око стола слажу са нечим, јави се један добровољац који ће бити „ђавољи адвокат“ (devil’s advocate) и заступати опречно мишљење. Тако, иако се сви слажу, кроз отворену дебату могу да испитају валидност и кохерентност изнесених аргумената. Што се Газе, Палестинаца и Хамаса тиче, таквих адвоката нема. Ни да се нашали неко. Испреплетени стратешки интереси Британије (оснивач Израела) и интереси западне, глобалне дубоке државе чине све да сведу демократске принципе и процедуре на ниво лагане јутарње шминке. Сведоци смо били једноумља и тираније у питању корона пандемије, у питању Украјине и сада у питању Палестине. Шта мислите да ће бити сутра око, на пример, Тајвана, или Ирана? Косова?
Ратоборни конзервативни члан парламента Тобајас Елвуд је већ стигао да нас обавести да је ово „битка с Хамасом, али је рат са Ираном“. Хоће ли Израел имати улогу Украјине у евентуалном рату против Ирана? И ту више и није јасно да ли Израел у рат гура Американце, или Американци Израел. Како било, посматрајући деловање западних актера на глобалној сцени, можемо очекивати још војних конфронтација, а мање дипломатских напора.

Џо Бајден је изјавио да је видео фотографије обезглављених јеврејских беба. Израелска војска је обавестила да нема доказе да се то догодило. Америчка администрација је суздржана. Новинарка која је то прва пренела се извинила. Но за оне који прате западне медије последњих деценија то није никакво изненађење. Вест је пласирана и обишла је почасни круг шокантне вести дана. Свако доцније оповргавање и извињавање је део исте те представе. Нико то више не чује. Вест је одрадила своје. Гласноговорник америчког Савета за националну безбедност, адмирал Кирби је чак и заплакао пред камерама. Или се барем трудио да изгледа као да се заплакао… али то већ није могло да се гледа из чисто естетских разлога.
Урсула фон дер Лајен, самозвана председница Европске уније, каже да Израел има пуно право да у својој праведној борби против Хамаса лиши цивилно становништво Газе воде, струје, хране… позвала би и на блокаду ваздуха, али неће моћи, нису још усвојили технологију. Парадоксално је, наравно, да је иста та госпођа коју је Ангела Меркел својевремено избацила из свог кабинета и послала у Брисел (у Сибир, да не смета) изјављивала да се Путин понаша варварски јер ће услед напада на цивилну инфраструктуру становници Украјине остати без воде и струје, а да ће се бебе и старци смрзавати у мраку. Нема за Палестинце такве бриге. Израел има пуно право да их етнички почисти и избаци из Газе, Израела?
Немачка министарка иностраних послова, која је иначе позната као светски првак у давању неодмерених, трапавих и глупих изјава (нпр. „председник Си је диктатор“), сада се истакла паролом „ових дана смо сви ми Израелци“. Колико пре годину дана су сви „они“ били Украјинци. Очигледно је да „они“, који год да су, имају озбиљан проблем идентитета.
Министар иностраних послова Кине је, с друге стране, на конференцији за медије, стојећи поред представника Европске уније Жозепа Бореља („Запад је башта коју треба заштитити од џунгле која је окружује“), изјавио да се Палестинцима већ више од пола века наноси неправда која доводи до бескрајне патње и да то не може да се толерише. Борељ ћути и жмирка.
Председник Русије Владимир Владимирович Путин је скренуо пажњу на то да је терористички напад на Израел био бруталан и јединствен, али да због тога не могу одговарати цивили који не подржавају сви Хамас, па и жене и деца. Уобичајена, дакле, поларизација што се тиче међународних односа.

МЕДИЈСКА ПРИЗМА Западни медији приказују жртве Хамаса на музичком фестивалу у пустињи. Војници се опраштају с породицама, грле се, читаве породице се крију од ракета и експлозија. Све исечци живота с којима је лако идентификовати се. Газа се приказује из ваздуха. Одједном фале неки квартови, зграде, али нема људи… тешко је наћи снимке с људима, а већ их је на хиљаде убијено. Би-Би-Си нам каже да је хиљаду Израелаца убијено, а да је хиљаду Арапа умрло у тих недељу дана. Убијено и умрло. Објективно, нема шта. Сви западни медији употребљавају ту терминологију. Као по диктату? Палестинци умиру, а Израелци су убијени.
Би-Би-Си, међутим, на велико незадовољство свих политичких и медијских структура одбија да у својим прилозима Хамас назове терористима. Употребљавају израз – милитанти. Мистерију је разрешио искусни новинар Роџер Болтон у интервјуу с Најџелом Фаражом. Ако би Би-Би-Си Хамас назвао терористима, истог момента би изгубио сву арапску и муслиманску публику. Та публика никада не би прихватила ту терминологију и једноставно би престала да прати тај информативни сервис. Занимљиво објашњење које нас наводи на следеће размишљање. Ако је Хамас означен као терористичка организација и починио је акт тероризма, зашто га тако и не називати? Зар то не одговара реалности, истини? Међутим, како је Болтон лепо објаснио, није задатак дотичне медијске куће да нас засипа истином. Њен је задатак да утиче, шири пропаганду, у овом случају, на арапске и муслиманске масе. Како би то могли да раде, не смеју прећи праг прихватљивог за ту циљну групу. Да би били и даље гледљиви и у стању да утичу на креирање светског пропалестинског јавног мњења, они ће мало поткресати реторику. Ето, и та мистерија је разјашњена.
Кад смо већ код сфере информативног рата, који се свакако води, треба споменути и сада већ неизбежни извор размене информација – Икс (бивши Твитер). Од када је ову платформу купио Илон Маск, ширење информација је либерализовано и то је почело да смета неким моћним институцијама и слојевима. Тако је Тјери Бретон испред Европске комисије (канцеларија Уније) послао писмо Илону Маску где каже да он, Маск, има 24 сата да реагује на „ситуацију“. А „ситуација“ је следећа, каже: „Из поузданих извора до нас су стигли извештаји да упркос упозорењима релевантних служби, потенцијално нелегални садржај кружи вашим сервисом.“ И даље пише Бретон, „забринути смо због видео-записа Хамаса на вашој платформи који би могли да буду противни Закону о дигиталном сервису који се односи на приказивање онлајн терористичког садржаја.“
Да поједноставимо, у време Трампа, или корона пандемије, исте ове институције и „слојеви“ су заговарали тезу да су Фејсбук, Твитер, Гугл и друге платформе у приватном власништву и да стога могу да кроје критеријуме и правила по свом нахођењу. Могли су да, на пример, забране Трампа, или било који критички осврт на погубне последице закључавања, свеопште вакцинације недовољно испитаним фармацеутским производима и слично. Сада се ствар наизглед променила. Илон Маск, приватни власник Икса, више нема таква права и ингеренције. Европска комисија ће томе стати на пут. Прети. Можемо ту комотно да заборавимо на било какве принципе и да се позабавимо интересима. Када је било у интересу „институција и слојева“, платформе су биле приватне и њихова уређивачка политика недодирљива (наводно). Сада када нам Маскова уређивачка политика пркоси, онда то треба укинути силом. Јер ово писмо Европске комисије јесте отворена претња силом.
Илон Маск је јасно рекао да је Хамас терористичка организација и додао је, одговарајући на дотично писмо, да је политика Икс платформе да све буде у јавном домену и транспарентно. „Молим вас да нам наведете списак преступа на које мислите, тако да и јавност то може да види“, навео је. Ех, мој Илоне, суштина је у речци „потенцијално“! Преступа нема! Кад заседне комисија за „потенцијалне“ прекршаје, ту ће и сам Франц Кафка бити означен као хомофобични антисемита, расиста и заговорник супериорности белог човека. Могли би да га означе и као „потенцијалног“ нацисту или комунисту. Што да не, требаће. Боље сад то да урадимо него после да се кајемо.
Министар одбране (напада?) Велике Британије, млађани бивши продавац фотокопир машина Грант Шапс је поново устврдио да Хамас систематски силује и сече главе. Доказа за тако нешто нема, али то, како већ знамо, није ни важно. Важно је понављати такве грозоте и плашити масе. Израелска застава није офарбала Вембли, али јесте британско јавно мњење.
У Британији, па и у Америци, упркос великом отпору јавности, све партије се слажу да Израел треба да се обрачуна с Палестинцима у Гази. Да ли то води у геноцид? Тим питањем се не баве. Као да их не занима. Можда то и јесте део неког плана, истерати Арапе из Палестине и заокружити територију Израела. Онда можда кренути даље и на суседне земље. Медији су нервозни јер морају сада да продају јавности такву политику. Зар је то „коначно решење“ палестинског питања? Знамо шта је било и шта је донело претходно „коначно решење“ и то нико нормалан никоме не жели. Јесу ли они постали „ненормални“? Да ли је то могуће? Или су само несвесни.
Што рече изврсни познавалац и коментатор блискоисточних питања британски публициста Алистер Крук: „Ово више и не звучи као седмица када је западна демократија умрла. Ово је више као седмица када је постало немогуће негирати да је западна демократија умрла још давно!“
Колико је Крук у праву, потврђују и речи Данија Ајалона, саветника председника Израела Бењамина Нетанијахуа. Дотични саветник је у интервјуу са одличним америчким новинаром Марком Ламонтом Хилом на каналу Ал Џазира јасно рекао да је циљ његове владе да Палестинце изгура из Газе право доле у Египат. То би, наравно, био школски пример етничког чишћења, а у случају да цивили не желе да напусте своје домове могуће и геноцида.
Јуче су на улицама Лондона три полицајца ухапсила господина који је на палестинским демонстрацијама махао британском заставом. Један младић истом приликом је махао израелском, па су га Палестинци јурили доле низ улицу. Све то а да се Вембли ипак није огрнуо у бело-плаве боје заставе с Давидовом звездом. Једно је сигурно. Ово је почетак. Једног дана ћемо сазнати и чега је то био почетак.