УСТАНАК КАО СРПСКИ УСУД

У низу романа које последњих година објављује Ђорђе Сибиновић, Мандат је још једна романескна целина која се бави друштвеним темама задирући дубоко у наше историје, политике и живот малог човека, уметника, ентузијасте, на трусним просторима Балкана

Нови роман Ђорђа Сибиновића Мандат појављује се са довољном временском удаљеношћу од савремених историјских догађаја да би могао на релевантан и објективан начин да проговори о њима. У низу романа које последњих година објављује овај писац, претходе му Родитељи и Плач мачке Божије, Мандат је још једна романескна целина која се бави друштвеним темама задирући дубоко у наше историје, политике и живот малог човека, уметника, ентузијасте, на трусним просторима Балкана. Једна посебна естетско, етичко и сазнајно постављена висина на којој се налази све оно што Сибиновић пише, ствара и говори у последњих неколико година, овом роману даје изузетно место међу делима која су се појавила ове године, указујући на моћ књижевника да на суптилан начин преиспита прилике уместо нас и покаже нам их у новом историјском светлу.
Основа романа Мандат је паралелна прича између 19. и с краја 20. века, јер „На Балкану векови не долазе један за другим, него трају истовремено“ (Ајвор Робертс). С једне стране ту су устаници Молер и Милош, с друге Меша, Отпор и Петооктобарска Југославија. На та два историјска стуба стављен је свет реалности и фикције кроз промишљања о животу, слободи и уметности: рукопису, делу, драми, тексту, глуми. Књига указује на наше немоћи да довољно добро савладамо материју чак и наметнутим историјским емпиризмом, јер никако нисмо у стању да прихватимо да смо сами себи Турци, тј. непријатељи. Идејни слој књиге односи се на текст, аутора, дело и фикцију чиме кореспондира с Плачем мачке Божије, јер смо у овом роману такође наишли на два паралелизма: историјску паралелу с једне и књижевно-теоријску с друге стране.

ИСТОРИЈА КОЈУ (НЕ) РАЗУМЕМО Есејистички пасажи, дијалози с промишљањем живота, филозофски сегменти, метафора мандата, режија и сцена, глума или стварност, уметност и морал, једна историја једног народа који је не разуме и није спреман за њу и опроштај самом себи – чине тематски мозаик Мандата који се даље шири у вечите „њихове“ и „наше“, по потреби заменице, али не и именице, уз дубоко укорењену пропаст.
Једно од кључних питања романа јесте и слобода, као и однос света и човека. Слобода је „место на којем се сједињују вера и нада, стварно и могуће, истина и правда, нарав и врлина, страх и достојанство, побуна и опроштај“, таквих осећања је тешко ослободити се, а она ће Молеру исписати пут усуда иако га је он потпуно свестан, трезвено се држећи „гордо, јер је истину о себи и свету само он знао“.
Линија власти и опозиције приказана је кроз усуд једног човека који представља прву опозициону мисао у Србији 19. века, а потом се та линија шири до једног од најважнијих догађаја наше новије историје, а то је 5. октобар 2000. и победа опозиционог деловања у тадашњој Југославији. Овде наилазимо на обрнуту перспективу, али она у својој бити није обрнута већ је слична, јер оба идеолошка деловања су два лица исте медаље.
Мандат је роман који дубоко задире у наш идентитет и културу, преиспитујући их до прага толеранције. Ово је такође роман који говори о историји и рађању савремене политике (цео 19. век) кроз визуру уметности, стављајући пред нас кантар који мери време, људе, идеологије, позивајући нас на преиспитивање и трагање за одговорима, јер „Дођу дани у којима на лицима савременика остаје само потврда да не постоји цена коју неће платити да тај други буде готов, па сутра како буде.“

НА ЧАСУ АНАТОМИЈЕ Не само због времена у којем писац ствара, читалац ће приметити да наратив овог романа, скоро четвртину деценије после 2000. године, дубоко понире у наше национално биће и указује и на аномалије у нашем друштву и политици. У овој књизи национални идентитет бива „тело“ на часу анатомије испружено пред лицем савременика и њиховим малим инструментима за операцију која се одвија увек тачно у историјски минут: „Када се хладна оштрица сечива загреје врелим братским леђима, преко којих се брутовски кошмар претворен у магбетовску грозницу јавља као крвави мандат осујећења прилика да се ствари наспрам похлепе и воље за моћ промене у корист рода, врлине и слободе.“
И док год не досегнемо ова три постулата (родољубље, врлину, слободу), ми ћемо оштрити сечиво на братским леђима, од мандата до мандата, док не исцури сав песак из пешчаног сата и док се не ослободимо згажених корена и жртвованих идентитета, наслеђених понашања још из 19. века. Да ли таква слобода долази?