UKOŠTAC S PORAZOM

Rusija je ponovo velika zemlja jer je imala petlje da ospori svoj poraz iz devedesetih“! Ova duboko istinita rečenica naslov je razmatranja Dmitrija Oljšanskog (portal Fakti). Autor naime nastoji da pronikne u nastanak situacije danas određene činjenicom: „Broj Rusa koji svoju zemlju smatraju velikom udvostručio se tokom dve protekle decenije.“
Dakle: Šta Rusiju (sada!) čini velikom zemljom, a da to nisu Puškin, Tolstoj, Dostojevski, 9. maj 1945, Gagarin, Oktobarska revolucija…? Oljšanski je kategoričan: „Rusija je velika zemlja jer ona, samo ona u celom svetu, pokušava da ospori sopstveni poraz, posrtanje i slom s kraja dvadesetog veka.“
I pre nego što bi njegovi čitaoci mogli eventualno da krenu u prebiranje po savremenim svetskim prilikama, i „pecanje“ mogućih kandidata-zemalja koje protivreče navedenoj tezi o ekskluzivnosti „ruskog slučaja“, Oljšanski „sipa“ argumente: „Mnogo je, baš mnogo naroda na planeti koje je neko nekada opljačkao, ponizio, prevario i prisilio na nepovoljan rezultat. To, naravno, niko ne zaboravlja… Ali i Srbi, i Mađari, i Turci, i Poljaci, a sad i Jermeni (da ne nabrajam dalje) ćute jer znaju gde su i kada nasankani. Čak i Kina oko Tajvana obilazi kao mačka oko ribe na stolu. Jedino je Rusija odlučila da prekroji za sebe nepovoljan, porobljavajući aranžman. Da vrati nešto od izgubljenog. Da prevrne sto za kojim su dugo i uspešno igrali šibicari.“
Pod utiskom tragičnih prilika koje su Srbiju nedavno zadesile na prostoru njene južne pokrajine, gde joj je decenijskim geopolitičkim, diplomatskim, vojnim i bezbednosnim pripremama, konačno, smrtima u Banjskoj, nametnuta uloga „agresora“, „kriminogenog faktora“ i „teroriste“ u sopstvenoj kući, srpski čitalac poruke Oljšanskog doživljava bolno. One su vredna lekcija. „Opljačkan, ponižen, prevaren i prisiljen na nepovoljan rezultat“, kako prema Oljšanskom glase formalna polja koja u svojoj sudbinskoj kartoteci obavezno „štrikliraju“ narodi-žrtve, srpski narod u sadašnjim okolnostima kao da ispunjava i drugu pronicljivu opasku ruskog analitičara: „Ćuti, jer zna gde je i kada nasankan“! Od oktobra daleke 2000, kada se dogodilo kapitalno važno „nasedanje“ čijim je učinkom napravljena kolektivna zlosrećna budala od naroda koji se „obećao“ tzv. međunarodnoj zajednici, naivno uveren da obračunom s jednim političkim režimom, neminovno i direktno, hrli „u demokratiju, blagostanje i napredne reforme“, nizala su se dalja, i sve pogubnija nasankavanja!
Bilo ih je – nasankavanja! – bezbroj, prevare su bile pažljivo režirane, vodeći akteri velikih i manje velikih predstava uvek pažljivo birani, ali jedna obmana, čije su posledice zaista kobne po srpske interese, dogodila se pod „brižnim“ EU patronatom, u Briselu 2013. godine. Potpisivanjem poznatog sporazuma između Beograda i Prištine, tada su dobrano ojačani „poraz, posrtanje i slom“ s kraja prethodnog veka, veka za Srbe okončanog čudovišnom oružanom agresijom, razaranjem zemlje i stradanjem civila.
Tragom epohalnih duhovnih i političkih isijavanja – kako ih razume Oljšanski – može li Srbija ikada odlučiti da se, poput Rusije, upusti u operaciju „prevrtanja stola za kojim dugo i uspešno ’njenom glavom’ igraju šibicari“? Argument – „lako je Rusiji“, koji podrazumeva vojnu, privrednu i svaku drugu, ne samo u odnosu na Srbiju već u svetskim razmerama, superiornu moć ove zemlje, koliko god da jeste razuman, nije neoboriv. Jer – kako to dokazuju i analitičar kojem ovde poklanjamo pažnju, i kolektivno istorijsko iskustvo mnogih naroda, treba „imati petlju da se ospori poraz“. Ta kuraž je neizostavni uslov i početak. Važan korak na dobrom putu da se neprijatelju iskezi u lice, umesto što se on licemerno tetoši! Početak otpora događa se podjednako u mentalnoj i duhovnoj, koliko u materijalnoj i opredmećenoj sferi. Ukoštac s porazom znači prevladavanje kukavičluka i malodušnosti, veru, samosvest i (samo)pouzdanje da se može uspeti u pomenutom metaforičkom „prevrtanju stola“ za kojim sede i vode dugu i uspešnu igru potčinjavanja, pljačke i ponižavanja pravi satanski igrači skriveni pod ovde upotrebljenom metaforom „šibicari“. Kaže sada predsednik Srbije: „Za nas nema pravde i za nas važe posebna pravila“! E, upravo to pravilo o „posebnim pravilima“ moraju Srbi svetu pod nos staviti. Osporiti i poništiti. Koliko god to bila nemoguća misija, nove prilike u svetu mogu dati krila našoj, još uvek hipotetičkoj, mada pomalo i probuđenoj odlučnosti i samosvesti. Veruj, pa će biti moguće, ne važi samo u religiji!
Naš ruski analitičar zaključuje: „Uprkos svemu, sam ovaj proboj – jedinstven te vrste u dvadeset prvom veku – nesumnjiv je dokaz veličine Rusije. Veličine koja nastaje sada (…) I da se ništa ne desi, bar smo pokušali, at least we tried – kako govore ozloglašeni Anglosaksonci. A ja mislim da ćemo u koječemu uspeti.“
Ima mišljenja (u medijima glavnog toka ono se tretira kao nonsens) da su tragični događaji u Banjskoj zapravo presretnut, brutalno sasečen, i ozvaničenim lažima izobličen srpski pokušaj hvatanja ukoštac s porazom. Da li su Srbi „pokušali“da načine „proboj“? Da započnu borbu i promene pravac vektora sudbine koja im je namenila mirenje s porazom? Videćemo, pogotovo ako u budućnosti i Srbi, uprkos opakom nastojanju zapadnih „prijatelja“, „u koječemu uspeju“, što reče Oljšanski. Nemoguće? Verujemo da – nije!
Razmislimo o još jednoj činjenici koja važi za Rusiju, a to učinimo svesni da uprkos ogromnim razlikama, istovremeno postoje i velike sudbinske sličnosti u uticaju novijeg istorijskog i geopolitičkog loma čije su žrtve postala oba naroda.
Kada je o Rusima reč, na svojevrstan način, ubeđenje o uspehu i nastajanju velike zemlje podržava i ruski istoričar Roj Medvedev, koji na pitanje novinara o važnim procesima za Rusiju, a koji izmiču opštoj pažnji, daje neočekivan odgovor. „Najvažnije je da je sada u toku formiranje ruske nacije.“
Zar ruska nacija nije odavno formirana? Zar njena identitetska matrica nije upravo jedan od najvažnijih momenata koji pobuđuju svu silu zapadnog neprijateljstva i mržnje usmerene na Ruse?
Navodeći „znake“ koji potvrđuju istinitost njegovog zaključka da proces formiranja ruske nacije sada teče prilično brzo, istoričar je poređao: „Rusi koji žive u Ukrajini priključuju se Rusiji. Brzo se asimiluju Donjecka i Luganska republika, prelaze na ruski jezik i rusku kulturu! Rusi takođe žive u Belorusiji (…) a nakon Lukašenkove smrti ili odlaska Belorusija će se priključiti Rusiji – očigledno je. Formiranje ruske nacije je najvažniji proces u državi i on se dešava ne zbog volje Putina.“
Dakle, u moćnoj državi, koja od početka SVO u Ukrajini zapravo ratuje s Kolektivnim zapadom, najvažniji proces je unutrašnji: u odlučnoj, duhovnim zadatostima i vrednosnim postavkama podstaknutoj i vođenoj krvavoj borbi formira se i konsoliduje nacija.
Da li je to iskustvo koje bi i za Srbe – takođe već oblikovanu naciju – trebalo da bude podsticajno? Ne da započnu rat već da se osvešćeno uhvate ukoštac s porazom i preokrenu sudbinske tokove.