Smeju li Nemci da kritikuju Izrael

Kako reći „na nemačkom“ ono što bi u nekim slučajevima trebalo kad je reč, na primer, o konkretnim (a problematičnim) potezima političkih aktera u Tel Avivu, a da se to ne okvalifikuje kao antisemitizam: U traganju za racionalnim, „realpolitičkim“ (kritičkim) glasom, uvek se ispreči činjenica da opterećenja prošlošću, Aušvicom i Holokaustom nisu oročena

Nije prvi put da otvaranje najvećeg sajma knjiga na svetu, a Frankfurtski to jeste (više od 4.200 izlagača iz 95 zemalja ove godine), uskovitla političke strasti, kao što se to dogodilo ovog oktobra. I da te strasti u nekim slučajevima dovede do usijanja. Najčešće se to zbivalo zbog, i povodom, nemačke traume i nemačkog krajnje osetljivog odnosa sa Izraelom i Jevrejima: Aušvic i Holokaust čine (i činiće) svoje.
Spomenemo samo buru iz 1988. koja se dugo nije stišavala, između ostalog što se, makar na indirektan način, ticala i nas. Buru je tada izazvao jedan od najčuvenijih nemačkih književnika („pisac veka“) Martin Valzer (umro je 28. jula 2023), o kojem smo, svojevremeno, pisali u „Pečatu“. Pisac dvadesetak romana bestselera („Konj u bekstvu“ prodat je u više od četiri miliona primeraka!), u govoru povodom uručivanja prestižne nagrade za mir, koju dodeljuje Udruženje nemačkih knjižara, usprotivio se „instrumentalizaciji Holokausta“.
Aušvic nije pogodan, rekao je Valzer tom prilikom, da postane rutinska pretnja koja se može upotrebiti u bilo kojem trenutku kao sredstvo zastrašivanja i „moralna toljaga“. Tadašnji predsednik Saveta nemačkih Jevreja Igac Bubis reagovao je žučno i burno – optužio je Valzera za „duhovno spaljivanje Jevreja“. Pisac je javno izjavio žaljenje što su njegove reči tako pogodile Bubisa. I objasnio: nije mislio na instrumentalizaciju Aušvica u nemačko-jevrejskim odnosima već na onu u nemačkoj dnevnoj politici. I tu se dotakao nas: Martin Valzer je direktno optužio Jošku Fišera da zloupotrebljava Aušvic u grozničavom upinjanju da izdejstvuje učešće Nemačke u bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije.
Šefu nemačke diplomatije iz stranke Zelenih, koja je neko vreme popularnost sticala na mirovnoj platformi „nikad više rat“, priviđali su se nepostojeći koncentracioni logori u Prištini za kosovske Albance. Pod novom parolom „nikad više Aušvic“, uveo je, zajedno sa socijaldemokratskim kancelarom Gerhardom Šrederom, Nemačku prvi put u rat posle (katastrofalnog) Drugog svetskog rata.

„JERETIČKI“ SLAVOJ ŽIŽEK I „buran početak“ ovogodišnjeg jubilarnog, 75. Sajma knjiga u Frankfurtu bio je obeležen senkom nemačke traumatske (pre)osetljivosti u odnosima sa Izraelom i Jevrejima. Neki od prisutnih na svečanom otvaranju sajma, među kojima i nekoliko političara, reagovali su, naime, burno na govor čuvenog slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka (njegova zemlja je ove godine na velikoj smotri knjige imala privilegovani status počasnog gosta) koji je u jednom trenutku bio ometen i prekinut. Šta je to „jeretički“ izgovorio uticajni (i estradni) slovenački filozof? Žižek je napad Hamasa na Izrael okvalifikovao kao „užasan zločin“, uvažavajući pravo Izraela na samoodbranu. Trebalo bi, međutim, slušati i Palestince, uzeti u obzir njihovu stranu, kako bi se razumeo ovaj konflikt – mira na Bliskom istoku ne može biti bez rešenja palestinskog pitanja.
Za nemačko preosetljivo uho, u kontekstu bezrezervne podrške Izraelu, to je zvučalo kao nedopustiva relativizacija. Stajati na strani Izraela, bez „ali“ i „ako“ je naš „državni rezon“ naglašava i upozorava kancelar Šolc. To su činili i svi njegovi prethodnici, u kontinuitetu. Razlog – dug prošlosti, s Aušvicom i Holokaustom.
Mogu li Nemci pod tim, stravičnim teretom prošlosti uopšte kritički govoriti o konkretnim potezima vlade u Tel Avivu, a da se ne suoče s baukom antisemitizma? Male šanse, uska staza. Pogotovu u situaciji kad besni rat između Hamasa i Izraela, s katastrofalnim (iako nesravnjivim) posledicama i na jednoj i na drugoj strani.
Sasvim je razumljivo, naglašava uvodničar i urednik „Špigla“ Dirk Kurbjuvelt, da se savezna vlada stavi na stranu Izraela. U svemu. I vojno. Na to obavezuje Holokaust, tj. zločini počinjeni Jevrejima. To od Nemačke zahteva da, i dugoročno, podržava Izrael i Jevreje širom sveta. Još jedan razlog za to – Izrael, uz sve probleme, pripada krugu zajednica demokratija, pa je time deo demokratskog projekta, nemački prijatelj i saveznik. Nemačka pogotovu mora biti na strani žrtava, pri čemu se, u ovom kontekstu, misli isključivo na izraelske žrtve. Iz toga proističe sledeći stav: ko u Nemačkoj „slavi Hamasove terorističke napade“ biva „fan“ ubica, zloupotrebljava pravo na demonstracije.
Nepodnošljivo je, upozorava „Špiglov“ urednik, da jevrejske škole i starački domovi moraju biti pod policijskom zaštitom. I da ljudi koji nose kape (kipa) po kojima se poznaje njihova jevrejska pripadnost strahuju da na ulici budu napadnuti.
To se, međutim, dešavalo i pre „crne subote“ i izbijanja razarajućeg rata, za sada samo između Hamasa i Izraela. Antisemitizam u Nemačkoj poprima zabrinjavajuće razmere. I nije ga moguće objasniti, iako se to, medijski i politički, čini posledicom priliva migranata u ovu zemlju iz arapskog sveta. „Špigl“ konstatuje da je napad Hamasa predstavljao najveću provalu eksplozivne mržnje prema Jevrejima posle Holokausta: teroristi nisu u Izraelcima videli ljude nego neprijatelje koje treba likvidirati. Izrael ima, zbog toga, pravo da sve učini kako se takvi napadi nikad više ne bi ponovili – rat koji oni vode može se kvalifikovati kao pravedan.
I sada se traži izlaz iz tog kruga, u kojem Izrael ne može biti „izvan svake diskusije“ a da se automatski ne bude optužen za antisemitizam. Kritika koja nije obeležena mržnjom, zavišću i ponižavanjem, racionalno-politička, argumentovana i dobronamerna kritika nije antisemitizam. Takav ton bi trebalo da bude „nemački“ – u otvorenom dijalogu pokazuje se i iskazuje prijateljstvo. I tim tragom ide direktna poruka. I u ratu treba da važi princip koji bi na umu trebalo da imaju vlada u Tel Avivu i izraelski komandanti: demokratija obavezuje na humanizam. Iako rat, po svojoj prirodi, nije human – ubijanje je u prirodi svakog rata – demokratija nalaže da se, gde god je, i koliko god je to moguće, civili poštede…

CRNA SUBOTA Ako Nemci ne mogu, i ne smeju, da direktno, i kritički, upere prst u političke aktere u Tel Avivu, one koji nisu bezgrešni u sadašnjem krvoproliću, to mogu i smeju sami (neki od njih) Izraelci. Jedan od najvećih izraelskih (i svetskih) pisaca David Grosman napisao je tekst „Crna subota“ (istovremeno ga je objavilo desetak listova širom sveta) koji govori o „noćnoj mori, bez poređenja“, s kojom su se Izraelci, posle Hamasovog napad suočili. „Vidim“, napisao je Grosman, „duboko osećanje izdaje. Izdaje građana od strane njihove vlade. Od strane premijera i njegove destruktivne koalicije. Izdaje svega što kao građani smatramo dragocenim, a posebno građani ove države. Izdaje njene formativne i obavezujuće ideje. Najdragocenije od svih zaveta – nacionalnog doma jevrejskog naroda – koji je predat njegovim vođama na čuvanje i prema kome je trebalo da se odnose s poštovanjem.“
„Ali šta smo videli umesto toga? Videli smo potpuno izneverivanje države u korist sitnih, pohlepnih planova cinične, uskogrude politike. Ono što se dešava je“, konstatuje Grosman, „konkretna cena koju Izrael plaća za to što je godinama bio zaveden od strane korumpiranog rukovodstva koje ga je vodilo nizbrdo, od lošeg ka gorem, i koje je nagrizalo njegove institucije prava i pravde, njegovu vojsku, njegov obrazovni sistem, koje je bilo spremno da državu dovede u egzistencijalnu opasnost kako bi svog premijera sačuvalo od zatvora…“
Grosman je podsetio da su proteklih devet meseci milioni Izraelaca izlazili svake nedelje na ulice protiv vlade i čoveka na njenom čelu. Bio je to pokret ogromnog značaja. Pokušaj da se Izrael vrati na pravi kurs. Nazad u uzvišenu ideju koja je u temelju njegovog postojanja: stvaranje doma za jevrejski narod. I to ne bilo kakvog doma. Milioni Izraelaca želeli su da izgrade liberalnu, demokratsku, miroljubivu, pluralističku državu koja poštuje veru svih ljudi. Ali umesto da sasluša šta je taj protestni pokret imao da ponudi, Netanijahu je odlučio da ga diskredituje, da ga prikaže kao izdajnički, da huška protiv njega, da produbi mržnju među akterima. Iskoristio je svaku priliku da izjavi kako je Izrael moćan, odlučan i iznad svega – da je dobro pripremljen da se suoči s bilo kakvom pretnjom.
Obraćajući se u ovom tekstu direktno premijeru, Grosman traži da sada „to kaže roditeljima izbezumljenim od tuge bebe bačene na ivici puta. Kaže to taocima, ljudima koje sada dele kao bombone između različitih terorističkih organizacija. Kaže to ljudima koji su glasali za njega. Kaže to pred najboljom graničnom ogradom na svetu koja je probijena na osamnaest mesta“.
Uz sav bes na Netanijhua, na njegove ljude i na njegovu politiku, Grosman upozorava da užas proteklih dana nije izazvao Izrael – to je učinio Hamas. Uz opasku da je „okupacija (palestinskih teritorija) zločin“, Grosman konstatuje: vezati stotine civila, dece i roditelja, starih i bolesnih, i hladnokrvno streljati jednog po jednog, „to je gori zločin“.
Grosman, uprkos svemu, i upravo zbog svega, konstatuje da su protekli dani pokazali da je nemoguće započeti rešavanje bliskoistočne tragedije „ukoliko se ne pronađe rešenje koje ublažava (i uvažava) patnju Palestinaca“. Očigledno, onaj „realpolitički“ glas koji bi, u kritičkom dijalogu s Izraelom i Jevrejima, Nemci da nađu, a nikako da nađu: opterećenje prošlosti i Holokausta nije oročeno…