Политичка економија штрајка радника у Америци

Потврда великог незадовољства радника америчке ауто-индустрије је чињеница да су први пут у штрајк истовремено ступили запослени у „Џенерал моторсу“, „Форду“ и „Крајслеру“

Радници окупљени у Синдикат уједињених ауто-радника (United Auto Workers Union), и запослени у три велика аутомобилска произвођача са седиштем у Детроиту, отпочели су, половином септембра, штрајк како би испословали боље финансијске услове. Према извештају Асошијетед преса (АП), сваки десети амерички радник аутомобилске индустрије и члан синдиката штрајкује – први пут у штрајк су истовремено ступили радници „Џенерал моторса“, „Форда“ и „Крајслера“.
Ово није једини штрајк који је последњих недеља привукао већу пажњу јавности: штрајковале су и холивудске филмаџије – посебно се одужио штрајк писаца сценарија – а преко Пацифика штрајк аустралијских радника у енергетици послао је краткотрајни неугодан сигнал тржишту течног нафтног гаса. Аустралија је, наиме, велики снабдевач овим енергентом огромних источноазијских тржишта.

АМЕРИЧКО-КИНЕСКА УТАКМИЦА Штрајк радника аутомобилске индустрије има посебну важност. Он долази у време када на Западу, посебно у САД, све већи политички значај има индустријска политика. Ова пажња је изазвана двоструким геополитичким разлозима. С једне стране, од када је почео рат у Украјини, западне владе су полагано схватале да су за вођење рата, па и оног преко посредника, потребне ствари, чврсти предмети који се држе у руци и преносе камионима и виљушкарима, да нису довољни бројеви који искачу по екранима и које разумеју само иницирани. Или барем кажу да их разумеју. С друге стране, заоштравање односа с Кином и тежње ка развргнућу две економије упућују да се то не може извести ни брзо ни лако.
У фебруару ове године британско-амерички историчар Нил Фергусон, поуздан водич кроз мишљења и море трансатлантског естаблишмента, писао је о неадекватности америчке индустријске базе да се такмичи с кинеском производњом. Поврх овога уследила је и вест из ауто-индустрије: Кина је ове године претекла Јапан и постала је највећи светски извозник аутомобила.
Да ли штрајк америчких радника у аутомобилској индустрији указује на извесне пукотине у економској политици Бајденове администрације – акронимски назване Бајденомика. У чему се састоји Бајденова економска политика, те због чега велики број Американаца верује да не стоје добро иако подаци на гореспоменутим графиконима делују сасвим солидно? И, на крају, да ли незадовољство америчких радника, у иконичној индустрији америчког 20. века, упућује на унутрашња политичка престројавања која ће утицати на изборе 2024. године?

РАЗЛОЗИ ШТРАЈКА РАДНИКА „Не зарађујемо довољно“, цитира „Вашингтон пост“ Петруна Вилијамса, 58-годишњег радника „Форда“. „Људи би требало да могу да купе своје сопствене куће, али сада то није могуће.. Објашњења која су радници дали извештачима делују једноставно. Кевин Евалд, „Фордов“ запослени са 23 године радног стажа, наводи да жели да његове нове колеге буду плаћене боље – они раде посао од којих „пуцају леђа“, рекао је вашингтонском листу.
Радници захтевају да њихове накнаде, у време великих профита компаније, буду значајно увећане. Тврде да зараде не прате инфлацију. Синдикат захтева повећање накнада од 36 одсто током наредне четири године. На почетку преговора захтевали су повећање од 40 одсто – указујући на слична повећања зарада руководилаца. Према писању поменутог листа, радник који ради пуно радно време има сатницу између 18 и 32 долара. Синдикат захтева и да се укине систем који распоређује раднике по различитим „редовима“, због којег новозапослени радници имају мање плате и мање привилегије. Компаније одговарају да су спремне да понуде знатнија повећања него ранијих година, али да не могу да изађу у сусрет свим захтевима штрајкача.
Извештачи „Вашингтон поста“ Лорен Чарли и Рејчел Лерман направиле су кроз серију вињета сондажу расположења и брига америчких радника. Многи раде додатни посао. Жале се на инфлацију. Тридесет осмогодишња Аманда Робинс наводи да је пре пандемије планирала да купи форд ренџер – „Али ми који радимо у „Форду“ не можемо да приуштимо да возимо аутомобиле које производимо“. Времешни Мајк Кановски, 67-годишњак који од 18. године ради у „Форду“, жали се на положај новозапослених колега. „Када сам почео да радим седамдесетих година, након деведесет дана добијао сам исте услове као и они који су већ били запослени на неодређено. Сада је људима потребно четири до шест година да добију исто то. Није поштено“, изјавио је Кановски.

СЕЋАЊЕ НА ФОРДИЗАМ Садашњи положај радника „Форда“ у потпуности је супротстављен средишњој визији америчког капитализма са почетка 20. века – масовног потрошачког друштва које зависи од куповне моћи радника, те од стабилних зарада које омогућују међугенерацијску друштвену покретљивост.
Фордизам – како су европски посматрачи назвали начин организовања производње у фабрици у Мичигену – утемељио је америчку аутомобилску индустрију и произвео је у један од стубова америчке премоћи током великог дела 20. века. „Фордове“ фабрике постале су места ходочашћа европских инжењера. Кључна реч овог начина производње који је из корена изменио амерички – и последично глобални – начин живота била је масовност. А затим и приступачност цена. Квалитет је, неко време, још увек био другде. Ко би почетком 20. века хтео да купи најбољи мотор, отишао би у Италију, Немачку или, наравно, у Велику Британију. Али ко би хтео да купи јефтин, упутио би се у САД. Или би га поручио преко сложене мреже дистрибутера који су добацивали и до Краљевине Југославије.
Тешко је преценити колико је масовна аутомобилска производња била одређујући чинилац америчке моћи и богатства половином 20. века. Процењује се да су се 1950. године – када су већ превазиђене најтеже последице разарања у Другом светском рату – три од четири аутомобила производила у Сједињеним Америчким Државама. Генерални директори у аутомобилској индустрији били су отприлике оно што су сада челници великих информатичких компанија. Историчар Адам Туз подсећа да су министри одбране тројице америчких председника – Двајта Ајзенхауера, Џона Кенедија и Линдона Џонсона прошли кроз руководеће каријере у овој индустрији – Чарлс Вилсон и Роберт Макнамара.
Адам Туз објашњава, позивајући се на рад економског историчара Стефана Џ. Линка „Forging Global Fordism“, да фордизам није био само модел масовне производње већ и облик друштвеног устројства, средишња тачка друштвеног уговора чији је равнотежни положај одређивао однос између вођа индустрије у Детроиту и организованог рада. Овај однос се драматично мењао од тридесетих година. Према подацима које цитира „Фајненшел тајмс“, плата просечног радника у ауто-индустрији 1935. године била је 900 долара месечно, нешто преко половине износа потребног за издржавање четворочлане породице.
Кључни штрајк који је изменио ствари одиграо се крајем 1936. и почетком 1937. Том приликом радници су преузели контролу над неколико фабрика „Џенерал моторса“. Друга прекретна тачка био је Споразум из Детроита склопљен између синдикалног вође Валтера Ројтера, тада на челу Синдиката уједињених ауто-радника, и „Џенерал моторса“. Сличан договор постигнут је и са „Фордом“ и „Крајслером“. Дугорочни уговорни однос поништио је потребу за штрајковима сваке године. Радници су тим споразумом добили различите погодности око здравственог и пензијског осигурања, гарантованог одмора и прилагођавања висине плате расту трошкова живота. Укупно, ови услови су значили да је положај америчког радника у ауто-индустрији бољи него положај радника у другим производним делатностима. Постао је пословично добар и сигуран посао који гарантује успон ка средњој класи.
Међутим, потоње деценије су означиле велике глобалне структурне промене, те и промене положаја америчке аутомобилске индустрије у светској економији. Број произведених аутомобила у САД усталио се на око десет милиона јединица годишње. Раст светске производње одигравао се другде: у Канади и Мексику захваљујући инвестицијама из Детроита и Европе, а потом и у Западној и Средњој Европи и надасве у Јапану. Тржишни удео „велике тројке из Детроита“ нагло је опао услед нафтних криза седамдесетих година.
Синдикалци су седамдесетих успевали да осигурају поштовање одредаба ранијих споразума. Међутим, покретање нових производних погона других произвођача, посебно у јужњачким државама нерасположеним према синдикалном организовању, пореметио је успостављену равнотежу. Од осамдесетих америчко преимућство у аутомобилској индустрији почело је да опада. На свом врхунцу 1979. године „Џенерал моторс“ је запошљавао 618.365 радника у САД. Био је највећи приватни послодавац. Но 2022. године имао је свега 167.000 радника. Америчке администрације осамдесетих притискале су Јапанце, како би смањиле увоз возила, али су ови реаговали покретањем производних погона у САД.
Америчка индустрија претрпела је додатно, знатно реструктурирање и децентрализацију услед трговинских споразума с почетка 1990-их година –Северноамеричког споразума о слободној трговини (скраћено на енглеском NAFTA). Друга децентрализација усмерила је америчке произвођаче према Кини.

НАДМЕТАЊЕ ТРАМПА И БАЈДЕНА Америчка куповина аутомобила одвија се дуж установљених линија фронта културног рата. Истраживачи тржишта указују да је удео конзервативних Американаца, најчешће гласача Републиканске странке, међу купцима теренских возила осам пута већи од њихових либералних земљака. Почетком двехиљадитих куповина хибридног возила „тојота приус“ био је материјални израз либералне уверености у моралну супериорност.
Синдикат који је ступио у штрајк окупља око сто педесет хиљада радника и први пут током 88-годишње историје радници сва три произвођача истовремено штрајкују. Већина радника у америчкој аутомобилској индустрији не ради у фабрикама у Детроиту, нити за америчке компаније. Светска структура производње аутомобила темељно је промењена а посебно је нове промене унела све већа распрострањеност електричних возила. У синдикате је учлањено око 16 одсто америчких радника у ауто-индустрији, што је знатно више у односу на удео синдикално организованих радника у САД у целини, који је негде око десет одсто.
После Светске финансијске кризе 2008. године, „Џенерал моторс“ је 2009. прогласио банкрот. Председничка администрација Барака Обаме недељама је разматрала да ли да да спасоносне зајмове компанији. Вагање је потрајало далеко дуже него у случају зајмова за посустале банке, а услови који су наметнути компанији били су далеко тежи. Сплет политичких одлука и економског престројавања водио је ка врхунцу незадовољства – председничким изборима 2016. године. Тада је, неочекивано, Доналд Трамп победио на изборима у „појасу рђе“, неколико деиндустријализованих држава на северу САД. Џозеф Бајден је овде узвратио ударац, а сада се обојица потенцијалних кандидата упињу да поново осигурају већину гласача у овим државама.
Клупко америчке политичке економије које се до крајности упетљало Светском финансијском кризом покушавају, на два различита начина, да распетљају кључни делатници са супротстављених страна политичког спектра – Трампов десни популизам унутар Републиканске странке и одговор естаблишмента кроз додатну, велику фискалну експанзију усмерену ка новом заснивању индустријске политике. Док је Трамп настојао да своју политику позиционира као преиспитивање трговинских споразума из деведесетих, наслеђа Клинтонове администрације, те наводно неповољан трговински положај САД проистекао из кинеске нелојалне конкуренције, садашњи естаблишмент, мешавина левих либерала Демократске странке и неоконзервативаца, настоји да своју политику угнезди у зеленој транзицији и геополитичком одмеравању према Кини.

ФАЛИНКА У СРЖИ БАЈДЕНОМИКЕ Бајден се у Детроиту нашао на нежељеној територији. У Филаделфији, у говору поводом Дана рада, председник САД је рекао да „није забринут у вези са штрајком“, те да не очекује да се он деси. То је изазвало снажно незадовољство међу синдикалним вођством. Шон Фејн, вођа Синдиката уједињених ауто-радника, приватно је изразио незадовољство Бајденовим гледиштем, пренео је портал „Политико“. Према процени Мета Столара, америчког економског аналитичара, Бела кућа очито не уме да се носи са оваквом ситуацијом. Као што смо нагласили, конвенционални економски показатељи делују прилично добро: неки трендови чак прате путању на којој би требало да буду да се није десила криза 2008. године (партиципација у радној снази, међу њима).
Према Столеровим речима, Бела кућа очито располаже лошом економском метриком – оно што мере није оно што се заправо дешава. Друго, и важније, не постоји јасна Бајденова економска политика, већ је то скуп различитих, често међусобно супротстављених, фрагмената. Могло би се рећи да некохерентна економска политика одражава разноврсност Бајденове изборне коалиције из 2020. године: једна мера зелене енергетске транзиције, пола мере подсећања на славну индустријску прошлост, те на крају прстохват новог Хладног рата. Бајденовој администрација, појашњава Столер, недостаје енергичност и усредсређеност да спроведе оно што је наумила – када се две различите струје унутар естаблишмента нађу на супротстављеним странама, нема никога ко би пресекао пат-позицију. Ствари се сведу на пасивно одуговлачење и бескрајне административне процедуре.
Бајденов говор штрајкачима је представљао санацију штете и потпуно атипичан догађај: ниједан амерички председник није се за свог мандата тако отворено сврстао на страну штрајкача.

РЕПУБЛИКАНСКА РАДНИЧКА СТРАНКА У исто време, велики број републиканских првака, укључујући и вероватног председничког кандидата Доналда Трампа, обратио се или подржао раднике аутомобилских компанија. Сенатор из Мисурија Џош Холи говорио је пред штрајкачима у фабрици „Џенерал моторса“ у Вентзвилу. Конгресмен Џон Џејмс из Мичигена, изабран у округу који обухвата предграђа Детроита и снажно упориште Реганових демократа, послужио је штрајкаче кафом. Џ. Д. Венс, републикански сенатор и трамповски популиста из Охаја, такође је подржао раднике у штрајку.
У питању је, како бележи „Политико“, део ширег тренда прекомпоновања унутар Републиканске странке, не каприц неколико њених истакнутих политичара. Према истраживању хиљаду републиканских гласача које је спровела агенција за истраживање јавног мњења „ЈуГов“, 41 одсто њих сагласно је да су „синдикати позитивна снага која помаже радницима и умањује корпоративну моћ“, док је 57 одсто испитаника рекло да „инвеститори са Волстрита постају богатији радећи ствари које слабе нашу економију“.
Орен Кас, економски саветник у кампањама Мита Ромнија за председничке изборе 2008. и 2012. године, сада води невладину организацију „Америкен компас“. Циљ организације је да пружи „нову визију америчког капитализма“. Према његовим речима, „нема више повратка на претрамповски конзерватизам из 1980-их година“. „Он једноставно не може да каже ништа корисно о актуелним питањима из треће деценије 21. века“, закључује. Оцењује да је текуће престројавање „повратак ка истински конзервативној странци, насупрот чудној мешавини хиперлибертаријанске економије, која подржава капитал, без обзира на његов циљ, глобализацију и отворене границе, као и градњу нација у другим деловима света“.
Политичке процене значаја овог штрајка, Бајденове подршке и републиканског прорадничког престројавања очекивано се веома разликују. Леволиберални коментатор Ерик Левиц сматра да амерички радници виде ко их заиста подржава, а ко само пројектује популистичку слику док усмерава радничко незадовољство према спољним чиниоцима који нису њихови послодавци.
Очекивано, са оваквом проценом не би се сложила отприлике половина америчких бирача, који у неконтролисаној миграцији, (полу)отвореним границама, те трговинским уговорима који су изместили производњу из САД виде узроке свог неповољног положаја.
Наставља се борба за наратив. Наставља се и борба за гласове.