PO STRANI OD ISTORIJE

Slavljen i odbacivan u isto vreme, previše pedantan i zaglađen da bi bio moderan, previše ekstravagantan da bi bio po ukusu zagovornika neoklasicizma, Žan–Dominik Engr je renomeom nadmašio sve svoje kritičare. Poslednja u nizu izložbi od izuzetnog značaja upravo se održava u muzeju dvorca Šantiji, nadomak Pariza

Ako u Parizu, svetskoj prestonici kulture, upitate nekog slučajnog sagovornika da li je video izložbu Engrovih slika, može se vrlo lako desiti da dobijete ovakav odgovor: „Ne, ja sam više za nešto modernije. Videću najverovatnije Manea u muzeju Orse, mada sam čuo da nedostaju najvažnije slike.“ Eto. To je to. Od miliona slikara koji su ostavili trag na planeti istorija umetnosti zadržala je nekoliko stotina, prosečan ljubitelj slikarstva zna da nabroji dvadesetak a često se ispostavi da mu je i to mnogo, da njegovu pažnju jedva zaslužuje dvoje-troje – pod uslovom da na izložbi bude i najvažnija slika. Mona Liza, Žitno polje s čempresima, Doručak na travi, Gernika.
Zbog čega, onda, uopšte pisati o slikarstvu ako napis izlazi iz okvira interesovanja prosečnog čitaoca? Zbog čega o Engru? Pa, recimo, zbog one majušne manjine koja će biti zadovoljna da ponešto nauči i koja će znati šta s tim dalje. Kao što su, bolje od svih drugih, znale Engrove kolege slikari, počev od Delakroa i Manea pa sve do Pikasa, Matisa, Dalija, Men Reja… da ne nabrajamo – ima ih toliko da su, pre neku godinu, napunili čitavu jednu izložbu.
Engr je, tako, i poznat i nije poznat. Spada u desetak najznačajnijih francuskih slikara svih vremena iako je njegova popularnost naglo opala s pojavom modernih pravaca. Ništa nas, međutim, ne sprečava da ostavimo popularnost po strani (ona nikad nije bila pouzdano merilo vrednosti) i pokušamo da odgonetnemo zbog čega je Engrov kreativni demarš bio i ostao fascinantan za istančanu likovnu percepciju. Povod će nam biti nevelika, ali brižljivo pripremljena i dokumentovana, izložba u dvorcu Šantiji (Château de Chantilly), nedaleko od Pariza.

PORTRET UMETNIKA U MLADOSTI Žan Dominik Engr (Jean-Auguste-Dominique Ingres, 1780–1867) rodio se i živeo u burna vremena. Imao je devet godina kad je izbila Revolucija, trinaest kad je pogubljen kralj Luj XVI, dvadeset četiri kad je Napoleon krunisan i promovisan u Imperatora… Malo je falilo da doživi i krah poslednjeg carstva, za kojim je odmah usledilo proglašenje Treće republike. U rasponu od samo 80 godina u Francuskoj se izmenilo sedam društveno-političkih ustrojstava: tri monarhije, dva carstva i dve republike. Engru sve to nije baš uvek išlo na ruku, ali nije se dao omesti. Prosto, imao je jasnu viziju o sopstvenom putu i u svakoj situaciji potrudio bi se da odvoji bitno od sporednog.
Rođen je u gradu Montobanu, na jugu Francuske, od oca vajara koji se usput bavio i slikanjem minijatura, gipsanim dekoracijama, muzikom, svačim pomalo. Od najranijeg uzrasta, otac je u svom sinu prvencu video budućeg umetnika. Lično ga je podučavao crtanju – u okvirima svojih skromnih mogućnosti ali to je, videćemo, bilo dovoljno da izađe na videlo urođeni talenat. Naučio ga je čak i da svira violinu.
Da, ta violina. U francuskom jeziku se izrazom „Engrova violina“ označava aktivnost kojoj se neko sa strašću posvećuje uporedo sa osnovnom profesijom. Mnogi ovu metaforu koriste ne znajući čak ni da je postojao genijalan slikar koji se zvao Engr i koji je neko vreme bio druga violina u gradskom orkestru u Tuluzu. Mnogo kasnije, kad se pročuo kao vrstan pedagog, znao je da kaže svojim učenicima: „Kad bih samo mogao da od vas napravim i muzičare, time biste mnogo dobili kao slikari. Sve u prirodi je harmonija, najmanja sitnica može da poremeti sklad. Trebalo bi da pevate olovkom podjednako tačno kao i glasom. Preciznost oblika isto je što i preciznost tonova.“
Naslućujemo da je „engrovski crtež“ nešto na šta je istorija umetnosti posebno obratila pažnju. Precizan kao skalpel a nežan kao paučina, vrlo rano je pokazao svoje prve obrise. Dečak je imao samo jedanaest godina kad se otac zajedno s njim preselio u Tuluz i upisao ga na tamošnju likovnu akademiju, a samo šesnaest kad se, na inicijativu jednog od profesora, obreo u Parizu, u ateljeu slavnog i uvaženog Davida. Žak-Luj David, podsetimo se, bio je osnivač i glavni predstavnik stila u likovnoj umetnosti poznatog pod imenom neoklasicizam, a koji je označio raskid sa raskalašnim rokoko slikarstvom XVIII veka i povratak na ideale antičke umetnosti. David je, inače, bio i politički vrlo aktivan. Učestvovao je u radu Narodnog veća koje je izglasalo smrtnu presudu kralju Luju XVI. Iz tog revolucionarnog perioda datira slika Mrtvi Mara (Marat assassiné, 1793). U dva navrata je čak bio i zatvaran, ali mu je, na kraju, Napoleon povratio sve povlastice i imenovao ga dvorskim slikarom. Tako će David u istoriji ostati poznat pre svega po monumentalnim slikama koje veličaju Napoleona.
Kad je Engr stupio u njegov atelje, David je upravo započinjao rad na jednoj od svojih najpoznatijih slika: Sabinjanke (Les Sabines, 1796–1799). To je klasična, mnogo puta rabljena tema iz istorije starog Rima, koju je David obradio sa sebi svojstvenim patosom i mnogo golotinje. Engr je svakako učestvovao u njenom izvođenju, učeći marljivo zanat a istovremeno i obrasce građenja uspešne slikarske karijere. Najvažnije od svega bilo je pojaviti se na Salonu, tj. dopasti se žiriju sastavljenom od sve samih akademika, čiji je ukus bio dobro poznat: istorijska i mitološka tematika, orijentalizam, portreti, verodostojnost – ali uz poštovanje antičkog ideala lepote, primat crteža nad bojom. Po istim kriterijumima dodeljivana je i vrlo prestižna nagrada Prix de Rome, koja je pobedniku konkursa obezbeđivala četvorogodišnji boravak u Rimu. Engr je uspeo da je osvoji iz drugog pokušaja. Na slici je prikazao scenu iz Ilijade (Ahil prima Agamemnonove izaslanike, 1781), u kojoj su manje-više svi golišavi i u pozama antičkih skulptura. Proveren davidovski recept, dakle, ali uz nešto malo manirizma u stavovima i anatomiji u kome su neki istoričari umetnosti prepoznali budućeg slikara Odaliske i Turskog kupatila.

Put u Rim je, nažalost, morao da bude odložen zbog političke i ekonomske situacije u zemlji. Mladom Engru čekanje nije teško palo, jer za njega su godine ozbiljnog učenja tek otpočinjale. Izradio je ogroman broj crteža, uglavnom na osnovu skulptura iz Luvra, proučavao je i kopirao velike majstore, skicirao ideje za sopstvene buduće kompozicije, izveštio se u izradi portreta – za koje su mu pozirali prijatelji i članovi porodice, pošto je profesionalne modele trebalo plaćati. Portreti su, kao što se može i očekivati, bili po pravilima ondašnjeg vremena: tamna pozadina, poza iz polu profila, prodoran pogled uperen u posmatrača. Od svih njih za nas je najzanimljiviji Autoportret sa 24 godine, prva slika s kojom se posetilac susreće na izložbi u dvorcu Šantiji.
Na izložbi zapravo vidimo dva različita autoportreta sa istim nazivom i uz njih veći broj crteža, fotografija, savremenih „dubinskih“ snimaka… tako da, ako se u sve to malo udubimo, istorijat slike počinje da zadobija romaneskni zaplet. Od čega da počnemo? Najbolje od 1806. godine, kad Engr konačno može da krene za Rim. U tom trenutku on je već nekoliko meseci veren sa talentovanom slikarkom Julijom Forestje a na Salon mu je primljeno pet slika. Među njima su Autoportret sa 24 godine i jedan portret Napoleona u teatralnoj pozi, na kome je sitno i infantilno lice imperatora prosto utonulo u obilje skupocenih tkanina i krzna. Kritičari Salona, ne usuđujući se, valjda, da osporavaju bilo šta što je u vezi s krunisanim moćnikom, okomili su se na autoportret umetnika: previše taman ten, neuredna kosa, olinjali ogrtač, krpa u ruci kojom umetnik briše ne zna se šta… Engr je već bio u Rimu kad su do njega doprle poražavajuće vesti. Iz pisma koje je uputio svom nesuđenom tastu i prijatelju vidi se da je bio potpuno skrhan i da je izgubio veru i u sebe i u svoj talenat. Ali! Istovremeno je svoju verenicu zamolio da izradi kopiju slike, makar malu, makar samo crtež.
Julija je kopiju izradila u pravoj veličini, uloživši u tu sliku svu svoju veštinu i ljubav. Veridba će biti raskinuta samo nekoliko meseci kasnije a Engr od tad pa nadalje neće prestati da se vajka na svoju zlehudu sudbinu, odnosno na nemoć da u slikanju dostigne nivo koji bi želeo. Inkriminisani autoportret prepraviće više puta u sledećih 45 godina i teško da bi ga ikad i ostavio na miru da mu ga izvesni Žerom Napoleon nije praktično oteo, u zamenu za Tursko kupatilo, previše erotično za držanje u porodičnoj kući. O prvoj verziji autoportreta, onoj sa Salona, danas svedoči samo Julijina kopija – a i nju je pokušao da koriguje pa se predomislio. Odaju ga fotografije.

TAJNI ŽIVOT LINIJE Kao laureat Rimske nagrade, Engr je dobio atelje u kompleksu Vile Mediči, koju je Napoleon upravo renovirao i smestio u nju tzv. Francusku akademiju u Rimu. Nije pošteno ni raspakovao kofere a već je žudnim očima upijao sve što je njegovo božanstvo Rafael ostavio u amanet Večnom gradu. Ovde se mora reći nešto što je od krucijalnog značaja za razumevanje naše teme: Engr nije predstavnik klasicizma ako se pod tim terminom podrazumevaju postulati akademskog slikarstva XIX veka. On ih je otvoreno osporavao. Njegova „klasična prefinjenost“ oslanja se direktno na renesansne majstore, među kojima Rafaelu pripada sasvim posebno mesto. Upravo zbog toga je mlađa generacija slikara – koja je i sama htela da se izvuče iz okova akademizma (Delakroa, Žeriko) videla u Engru uzor i oslonac. Mada, čim je bitka sa Akademijom bila dobijena, iznova je iskrsao prastari sukob između tabora takozvanih kolorista i onog drugog, kome je važnija linija, kontura, crtež. Pogađamo, za Engra linija je Bog. On je zapravo rekao da je linija „vrhunski moralni zakon“ slikarstva. Boja je varka, epifenomen. Ako nam sad na um padaju Dega i Mane – to je to. Ista priča, isti konflikt.
Jedan portret sa izložbe (Portrait de Mme Duvaucay, 1807) pomoći će nam da proniknemo u neke od finesa ove rasprave. Na njemu je predstavljena madam Divose, ugledna dama iz redova francuske aristokratije u Rimu. Prvo što uočavamo na ovoj slici je lepo, izuzetno pravilno lice, usredsređen pogled i osmeh koji možda i nije osmeh a zbog koga su ovu sliku prozvali Engrova Mona Liza. Tu se svaka sličnost sa Leonardom i završava. Umesto magličastih prelaza s jedne površine na drugu (famozni sfumato), ovde imamo jasnu konturu i međusobno razgraničene obojene partije. Dalje, umetnik se ne trudi da kroz iluziju treće dimenzije postigne utisak realnosti niti da izrazi bilo kakvo duševno stanje. Slika kao da je upila u sebe i poravnala sve prolazne treptaje života da bi ih, tako pročišćene, vaskrsnula van vremena i prostora, u nekom paralelnom, mitskom univerzumu. U kojem je sve dato jednom zauvek. Iz istog razloga je, na primer, potpuno nevidljiv potez četkicom (jer on je samo trenutak u vremenu), zbog toga se ne zna odakle pada svetlost (jer ona konkretizuje prostor), zato je lice bezizražajno (jer emocija svedoči o prolaznosti). Zbog svega toga je Engr plakao od nemoći dok je slikao. Ne zato što nije umeo da naslika „da liči“ – ništa lakše od toga, nego zato što mu se realizam nametao, sprečavao ga da dosegne neki dublji poredak, istinitiji od perspektive i proporcija, smisleniji.
Za Engra, suština slike nikako nije mogla biti u efektima svetla i senke, u tonskim modulacijama, ukratko, ni u čemu što bi bilo neposredno vidljivo na njenoj površini. Suština je u skrivenom unutrašnjem poretku, u nekoj vrsti fine, elastične armature koja sliku istovremeno i drži i stvara tenziju iz dubine. E, upravo ta fina armatura, to je ta misteriozna linija koja je vodila Engrovu ruku i koju je on proglasio za kategorički imperativ slikarstva.
Probajmo da je nađemo na portretu madam Divose. Savršeni oval lica već smo uočili tako da sad pogledom možemo da skliznemo na zaobljeno levo rame. Ono je previše uzdignuto u odnosu na desno, ne zato što je takva bila morfologija portretisane dame, nego zato što je linija ramena morala da se u idealnom luku nadoveže na liniju naslona fotelje (koji je – to saznajemo iz pripremnih studija – prvo bio četvrtast). Ista linija putuje dalje naborom tkanine nagoveštavajući skoro idealnu elipsu u spoju sa zakrivljenim segmentom naslona. Istovremeno, ona naprasno skreće konturom desne ruke i trasira novu elipsu, neku vrstu vrtloženja, likovne drame u koju smo uvučeni i iz koje ne želimo da izađemo.
Sad kad smo donekle proniknuli u tajni život linije – izvor Engrovih muka i duševnih lomova, lakše ćemo razumeti „anatomske deformacije“ koje su postale opšte mesto likovno-kritičarske nesuvislosti. Da, levo rame gospođe Divose je previsoko, njena leva ruka je predugačka u odnosu na desnu, leđa Velike odaliske imaju tri-četiri pršljena više, jedna noga joj je u iščašenom položaju… Najgore je prošla devojka zabačene glave na slici Ruđero oslobađa Anđeliku koju je jedan kritičar nazvao „gušavom Anđelikom“. Pa, je li zaista moguće da je Engr bio toliki ignorant po pitanju anatomije? Naravno da nije. O tome svedoče hiljade crteža i studija aktova koje je iza sebe ostavio. Ali pošto smo se već složili da je „anatomija slike“ važnija od realne konfiguracije kostiju i mišića, na tome se više nećemo zadržavati. Osim ako nismo spremni da deformacije sagledamo u kontekstu erotizma. A spremni smo, još kako.
Žene na Engrovim slikama su potčinjene. Pre svega onoj neumoljivoj unutrašnjoj armaturi kojoj je potčinjen i sam slikar. Potčinjenost je tako dvostruka. Sloboda je obostrano sputana, želja je zauzdana, predmet želje je nedostupan. Tenzija između sveprisutne senzualnosti i njene izmeštenosti u mitski univerzum slikarstva je skoro bolna. Da li Engr projektuje na žene sadizam koji slika upražnjava nad njim ili je slika istovremeno i zaštićen prostor u kome on lično može da iživi neke svoje sasvim privatne fantazme? Velika tema – u koju se ovde, nažalost, ne možemo upuštati. Ima tek toliko mesta da se pomene Edgar Dega, jedan od najvećih zagovornika Engrove doktrine, koji je svoje modele postavljao u fizički neizdržljive (a često i ponižavajuće) poze. Ako nam ovde na um pada i Pikaso, sve smo shvatili.
Engr nije slikar klasicizma, a još manje neoklasicizma. Ne može se reći ni da je neka nova verzija renesansnog majstora, a još manje da je moderan. Najbolje je to uočio francuski teoretičar umetnosti i književnosti Gaetan Pikon u svom izvanrednom eseju „Genije izvan istorije“. Njegova misao bila je velika podrška mnogim docnijim analizama Engrove umetnosti, pa i ovom tekstu.

U VISOKOM DRUŠTVU Kao stipendista francuske države, Engr ima obavezu da iz Rima redovno šalje slike u Pariz. To su najčešće kompozicije na antičke ili renesansne teme, koje su široj publici predstavljene na već pomenutim Salonima. Jedna od njih je i slika koju možemo videti na izložbi, Edip i Sfinga. Uporedo sa intenzivnim radom na sopstvenom usavršavanju, Engr obezbeđuje sebi i sasvim solidne prihode radeći portrete lokalnoj aristokratiji ili bogatašima na proputovanju kroz Rim. Ovi crteži i slike uveli su ga, malo pomalo, u visoko društvo tako da je, po isteku boravka u Vili Mediči, mogao sebi da priušti još nekoliko godina udobnog i plodotvornog rimskog života. Utoliko pre što u Francuskoj njegov rad niko nije specijalno cenio.
Kad je zašao u četvrtu deceniju života, rešio je i da se oženi. Bilo je nekako lepše i društveno prihvatljivije da uz gospodina Engra postoji i gospođa Engr. Ali vremenom, on je svoju Madlenu jako zavoleo. Pošto nisu imali dece, supruga se pretvorila u požrtvovanu saradnicu. Precrtavala je na paus papir grafike i crteže renesansnih majstora koji su Engru služili kao pomagala u radu – uz to mu je vrlo često i pozirala. Bila je obdarena divnim putenim telom na osnovu koga je Engr izradio veliki broj skica i crteža. Kad je umrla, 1848. godine, on bio je toliko neutešan da su prijatelji požurili da mu pronađu njenu vernu kopiju. Podmlađenu varijantu Madlene vidimo na poslednjoj Engrovoj slici, Tursko kupatilo (1862). To je ona senzualna žena u prvom planu koja u nemogućoj ali baš zato krajnje izazovnoj pozi izlaže pogledima svoje nago telo.
Najuspešnije godine Engrovog boravka u Rimu (1806–1815) poklapaju se s godinama Napoleonove vladavine velikim delom Evrope. Svojoj familiji on je, to već znamo, delio carstva kao bombonjere. Najmlađoj sestri Karolini i njenom mužu, znamenitom generalu, zapali su Napulj i Sicilija. Karolina je bila dobra kraljica, vrlo aktivna na planu kulture, pri čemu je naročit značaj pridavala promovisanju francuske umetnosti, mode i gastronomije. Jedan od njenih omiljenih slikara bio je – Engr. Po njenoj želji Engr je naslikao nagu, uspavanu lepoticu u pozi koju poznajemo sa slika Ticijana, Goje, Manea… Slika joj se toliko dopala da je, nekoliko godina kasnije, naručila još jednu istih dimenzija. Tako je Velika Odaliska, zapravo nastala kao pandan Spavačici iz Napulja. Sudbina im, međutim nije namenila da dugo ostanu zajedno. U opštoj pometnji i pljački kraljevske palate, koja je usledila nakon pada Napoleona, Spavačica je netragom nestala i ni do danas nije pronađena. Ostali su ipak crteži i fotografija jedne pripremne skice. Oko tog nestanka isplele su se razne legende, napisan je čak i roman, koji je dobio prestižnu književnu nagradu.

Promena političke situacije u Francuskoj – a posledično i u Italiji, značila je za Engra gubitak najbogatije klijentele. Više nije mogao da odbije ni najmanju narudžbinu. Najviše su mu tražili portrete, koje nije voleo da radi ali koji su mu ipak izvanredno polazili za rukom. Oni su mu najviše i pomogli da održi status u društvu. Uz pomoć dobrih društvenih veza upoznao je svog najznačajnijeg mecenu a uz njega i veći broj članova iz iste, vrlo bogate porodice na koje će moći da računa do kraja života. Zahvaljujući, takođe, posredovanju jednog uglednog prijatelja, Ministarstvo unutrašnjih poslova iz Pariza naručilo je sliku na istorijsko-religioznu temu Zavet Luja XIII, koju će on izvesti maestralno – potpuno u duhu Rafaela, svog učitelja i idola.
Ali zašto Luja XIII? Nije li Francuska revolucija zauvek zbrisala sa istorijske scene njegove potomke? Nije. Preostalo ih je dovoljno. Podeljeni u dve loze (Burbonsku i Orleansku) videli su iznova svoju šansu za presto u monarhističko-parlamentarnim kombinacijama koje su usledile posle propasti Napoleonovog carstva. Slika je od Engra, dakle, naručena vrlo tendenciozno, da bi poduprla prestiž aktuelnog kralja Šarla X, iz loze Burbona. Izložena na Salonu 1824, postigla je ogroman uspeh, donela Engru Legiju časti, prijem u Akademiju, atelje u Parizu, status čelnika klasicizma a nešto kasnije i mesto direktora Vile Mediči, još nekoliko godina boravka u Rimu… Odaliske i nage spavačice moraće na neko vreme da budu zaboravljene. Bar zvanično.
Naprasno, Julska revolucija 1830, dovela je na čelo Francuske novog kralja, Luja-Filipa II – iz dinastije Orleana. Ovom promenom Engrova pozicija u društvu ne samo da nije narušena nego je dobila čak jednu dodatnu dimenziju: kraljev sin, vojvoda od Orleana, počeo je da od Engra kupuje slike za svoju privatnu kolekciju. Na prvoj od njih, po izričitoj vojvodinoj želji, obrađena je poznata antička tema: Antioh koji umire od jada jer se zaljubio u Stratoniku, mladu ženu svog oca. Ta čudesna slika je takođe na izložbi. Vidimo mladića u samrtnom ropcu, oca koji je ophrvan tugom pao preko postelje, Stratoniku koja poput nekog priviđenja stoji po strani i doktora u trenutku kad je shvatio uzrok kobne bolesti i sprema se da ocu otkrije istinu. Priča ima srećan ishod. Oni koji znaju – znaju.

Još nedovršenu verziju ove slike videla je i jedna dražesna mlada žena i ostala zadivljena načinom na koji je slikar predstavio Stratoniku. Kad je, dve-tri godine kasnije, od Engra naručen njen portret on se nije mnogo dvoumio oko poze. Tako je nastao možda najlepši od svih portreta koje je Engr izradio. Većina posetilaca izložbe koji se dive lepoti mlade dame na slici ne zna da je Luiza de Broj (tj. vikontesa od Osonvila nakon udaje) bila obrazovana žena, iz porodice koja je dala nekoliko akademika i čak jednog Nobelovca. I danas mnogi misle da je Engr bio zaljubljen u nju, čim ju je tako lepo naslikao. On je, naravno, stalno bio nezadovoljan rezultatom, kao i uvek kad je osećao da se približio idealu.
Kad smo već kod portreta, pomenimo još jedanput prestolonaslednika Ferdinanda-Filipa od Orleana. On se nije zaustavio na slici Antioh i Stratonika. Edip i Sfinga takođe je postala deo njegove kolekcije i, gotovo istovremeno, naručio je od Engra i svoj zvanični portret. Na izložbi ga vidimo zajedno sa još dve kopije i minucioznim pripremnim crtežima. Plemenito lice, aristokratska figura, držanje prekaljenog vojskovođe. A pominjemo ga jer je on povezan i sa Engrom, i sa dvorcem Šantiji, i sa izložbom. Tri meseca po završetku portreta, prestolonaslednik je poginuo ispavši iz kraljevske kočije na kaldrmu. Mi danas znamo da on nikad ne bi ni postao kralj (još jedan Napoleon uspeo je 1848. da dođe na vlast), ali ovde nas više od toga interesuju slike. Priča o tome kako su one dospele u dvorac Šantiji u najmanju ruku je neobična.
Dvorac je od XIV veka bio u posedu iste familije. Njegov poslednji vlasnik bio je princ Konde (opet jedna od bočnih kraljevskih loza) koji je, iako oženjen, za vreme izgnanstva u Engleskoj živeo s jednom mladom prostitutkom i uveo je u visoko društvo. Kad je povratak u Francusku postao moguć, on je svoju ljubavnicu udao za nekog barona i tako nastavio da je nesmetano viđa. Skandal je jednog dana ipak pukao i baronica je postala persona non grata. Da bi povratila izgubljeni društveni status, nagovorila je princa Kondea da svoje ogromno bogatstvo prepiše malo njoj a mnogo više jednom od sinova budućeg kralja Luja-Filipa II – vojvodi od Omale. Ona bi zauzvrat bila pozivana na prijeme u njihovoj palati. Tako je i bilo. Jedino je nesretni princ ubrzo nađen obešen u dvorcu koji je darovao baronici. Šuškalo se da se nešto predomišljao oko testamenta.

Kako bilo da bilo, dvorac Šantiji, park oko njega i nekoliko hiljada hektara šume došlo je u prave ruke. Vojvoda od Omale (duc d’Aumale), koji je imao samo osam godina kad je postao vlasnik, posvetio je dobar deo života restauraciji dvorca i uređenju poseda. Ideja vodilja bila je da njegova raskošna kolekcija slika, bibliofilskih izdanja i umetničkih predmeta dobije dostojno okruženje, pod nazivom Muzej Konde (Musée Condé). Da bi se shvatio značaj te kolekcije, dovoljno je reći da u Francuskoj samo Luvr ima veći broj slika iz perioda do 1850.
Engr nije doživeo da vidi završetak radova ni momenat kad su njegove slike i crteži uvršćeni u postavku. Od tad je prošlo skoro sto pedeset godina i muzej je, evo, ovom poslednjom izložbom istovremeno odao počast i Engru i njegovim mecenama, prinčevima od Orleana. Svih 110 eksponata potiču iz njihovih kolekcija ili su ih bar oni naručili.
Na kraju još jedna zanimljivost. Vojvoda od Omale, pošto nije imao direktne naslednike, zaveštao je posed Šantiji ne državi (ona mu je izgledala nepouzdana zbog stalnih promena režima) nego Francuskom Institutu, koji u okviru pet Akademija, objedinjuje naučnu, književnu i umetničku elitu nacije. Jedna od stavki ugovora bila je da svi predmeti u dvorcu/muzeju moraju stalno i zauvek ostati na mestima na kojima ih je on postavio. Odstupanja su dozvoljena jedino kad se prave privremene izložbe, ali i dalje u kompleksu dvorca. Institut poštuje dogovor od trenutka kad je dobio posed pod svoju upravu. Ima tome više od sto godina.