МЕДИЈСКИ ЗАКОНИ У СРБИЈИ
Велика се бука дигла у (једном делу) јавности око измена медијских закона, пре свега око две тачке Закона о електронским медијима за које се тврди да представљају „гушење слободне речи“, али поставља се питање да ли се ту ради о одбрани „јавног интереса“, или сопственог финансијског благостања
Да вам пластично објасним, Наташа, пошто мислим да велики број људи то не разуме – рече „њуз директор“ телевизије Н1 Игор Божић новинарки своје телевизије Наташи Миљковић почевши да образлаже зашто „јавност треба да буде спремна на потпуни мрак ако буду усвојене измене медијских закона које хоће власт“. „То је као када имате неку продавницу и неко вам дође и каже: ‚Али мораш и овај производ да ставиш у продавницу‘. И ти кажеш ‚добро‘. ‚Е, али то ћеш још и да ми платиш‘. Под таквим притиском, шта ради онај ко је власник продавнице? Он ће да каже ја овај посао више не могу да радим, ја ћу да одем. Е, исто то може да се деси овде с оператерима, јер они немају интерес да раде ако их неко уцењује и рекетира“, гласило је Божићево пластично објашњење.Ако ћемо већ правити овако пластична, али ипак неумесна објашњења (јер тешко да се једна продавница било чега може поредити с послом кабловског оператера у једној земљи), она би морала да буду за нијансу, две пластичнија да би била питка, јер је сасвим логично да, ако један, било какав, производ ставите у своју „продавницу“ и продајете га (не поклањате), па макар то било и под „притиском“, вредност тог производа одбијате од цене под којом сте га продали и уплаћујете је на рачун произвођача.
Игору Божићу који је „директор“ (иако би његова функција заправо требало да се зове главни и одговорни уредник, али се то избегава управо због питања одговорности, о чему сам раније писао објашњавајући због чега је луксембуршку телевизију у Србији готово немогуће тужити суду) требало би да буде јасно како функционише трговина – ако нешто препродајеш, онда део новца добијен од тог производа мораш да даш произвођачу, али њему то делује „као рекетирање, као продаја цигле“.
ЕВРОПСКИ ФАКТОР А у чему је, заправо, проблем? Према писању Н1, „мимо знања чланова радне групе који су радили на изменама медијских закона, Влада Србије је преко ноћи, пред њихово најављено усвајање, у Закон о електронским медијима додала два става у члан 122, који иду на штету кабловских оператера, а у корист емитера са националном фреквенцијом“. Свакоме с имало сензибилитета за независно и објективно корпорацијско информисање већ овде би требало да је све јасно без пластичног објашњавања – недопустиво је да један (да, један) кабловски оператер буде оштећен у корист емитера с националном фреквенцијом (које и овако све треба позатварати). Али како људи с том мером разумевања за муке недржавних и несрпских кабловских оператера, ипак, нема баш тако много у земљи Србији, сасвим је разумљива потреба да се све лепо (и пластично) објасни.
Према дотичним преко ноћи и испод жита усвојеним ставовима у члану 122, оператери би, опет по информацији Н1, били „дужни да нумеришу канале како је предвиђено законом, уз обавезу да на прва три места иду програми јавног сервиса (РТС 1, 2 и 3), а потом телевизије са националном фреквенцијом – Пинк, Хепи, Б92 и Прва“, као и да ће, „ако оператери не постигну договор о цени са наведеним телевизијама, њу одредити Регулаторно тело за електронске медије“, познатије по својој скраћеници РЕМ и особи која га предводи – Оливери Зекић.
У нормалним околностима, ваљда, ништа не би било нормалније да канали јавног сервиса једне државе и телевизије с националном фреквенцијом буду на челу листе програма код кабловског оператера, и да, у случају да закажу нормалне околности и логика, то буде регулисано законом. Тако, на пример у Белгији, срцу Европске уније где сам живео, код кабловског оператера „Проксимус“ (раније „Белгаком“), чије сам услуге користио, на првим позицијама су телевизије белгијског јавног сервиса. У Бриселу и Валонији (француско говорно подручје) оне на француском језику, а у Фландрији (холандско говорно подручје) оне на холандском. Могло би се помислити да је проблем у томе што сам користио оператера у државном власништву, највећег у Белгији, али није. И код свих других је листа канала истоветна, проверио сам.
Пре ће бити да је у питању чињеница да у Белгији оператер не може истовремено бити и власник телевизијског канала, односно и произвођач и дистрибутер програма, а да код нас може. Али како је то могуће? Пошто сам о томе детаљније писао у тексту „Телеком против Шесте флоте“, објављеном у „Печату“ од 12. фебруара 2021, нећу се на томе дуже задржавати, само ћу вас подсетити да је „Време“ о овом проблему писало још у децембру 2014. под насловом „Балкански Си-Ен-Ен и његов аршин“: „’Медија опсерватори’ открива како је Европска комисија омогућила измене медијских закона у Србији, а Влада Србије беспоговорно прихватила, отворивши тако пут за потенцијално нарушавање медијског плурализма у земљи. Када би новински издавач имао свој киоск, могао би своја издања да ставља напред, а конкурентне наслове скрива позади. Исто би важило и за јавни медијски сервис у Србији. Када би се бавио и дистрибуцијом, могао би да злоупотреби тај свој дистрибутерски положај фаворизовањем властитог програма.“ „Из овога произлази да кабловском дистрибутеру/оператеру не би требало дозволити да производи садржај. Међутим, Народна скупштина Србије је 2. августа 2014. године усвојила Закон о електронским медијима и Закон о јавном информисању и медијима који омогућавају дистрибутерима/оператерима да производе садржај и фаворизују властите канале у односу на друге. Као резултат тога, кабловска телевизијска станица Н1, партнер Си-Ен-Ена на Балкану, од 30. октобра 2014. почела je с емитовањем програма путем највећег оператера у регији, СББ / Телемакс групе, која је његов власник, а који покрива све земље бивше Југославије“, писао је тада овај недељник. Како је дошло до тога да се закон промени на овај начин? „Медија опсерватори“, на који се „Време“ тада позивало, открио је да су „људи који раде у Бриселу, у Јединици за односе са Србијом при Генералној дирекцији Европске комисије за проширење, ускладили нацрте закона ове земље са коментарима који су на ту тему добили од великих сила“. Дакле, тадашњи медијски закони у Србији којима се забрањивало да дистрибутери буду и произвођачи програма како, између осталог, не би своје канале гурали у први план, промењени су под западним притиском и десило нам се управо оно што није требало да нам се деси, а сада је проблем што се ствари покушавају, колико-толико, вратити на своје место.
ФИНАНСИЈСКИ МОМЕНАТ „Ако вам неко каже ‚ви морате да имате ове канале‘, а ти сам неки свој производ продајеш, а ти онда кажеш, па шта ће мени овај канал, али ако ме тераш да га имам, дај ми га онда бесплатно“, наставио је своју аргументацију Игор Божић и подсетио на проблем који се појавио прошле године када је компанија „Коперникус“ од кабловског оператера СББ тражила 36 милиона евра за пренос програма Прве и Б92. И то је било „рекетирање“. „Да пластично објасним – неко вам каже ви морате да емитујете ове канале и још морате да платите по цени коју ћу ја да одредим, мени то делује као рекетирање“, аргументовао је Божић свој став. Није, међутим, тако мислио у фебруару 2020. када је из истих разлога настао спор између његове „Јунајтед групе“ и „Телекома“ око цене преношења програма Н1 преко државног оператера којем је тражена неприхватљива сума и на који је вршен притисак да се повинује захтевима, укључујући и кампању „Да се види Н1“ и (поновни) ангажман „западног фактора“.
Божић данас каже да је законска одредба према којој би РЕМ регулисао питање цене, ако две стране не могу да постигну договор, као „рекет“ и пластично га описује: „Сад ћете ви мени да платите пропаганду мене код вас.“ У овом случају то је да „Јунајтед група“, односно СББ плате за преношење програма Прве, Б92, Пинка и Хепија, али плаћање за преношење „пропаганде мене код вас“ никако није преношење програма Н1 и Нове С преко „Телекома“. Не, не. То су објективне и независне телевизије које не подилазе туђем интересу, само интересу своје корпорације. А колико им је стало до слободе информисања најбоље говори чињеница да је СББ следећи своје западне узоре и слепо се повинујући бриселској администрацији (можда им враћајући услугу из 2014) укинуо руске канале. Они су, за разлику од професионалног и независног Си-Ен-Ена (чији је Н1 „ексклузивни партнер“), чиста „пропаганда мене код вас“.
Поред приче о слободи информисања, медијском мраку, и овоме, и ономе на крају се, очигледно, све своди на интерес и профит власника „Јунајтед групе“. Да може своје канале да истакне у први план и да он може да одређује цену по којој откупљује нечији производ. Слично како, на пример, власници хладњача уцењују малинаре, што, иначе, веома гневи новинаре Н1, па критикују државу која то дозвољава.