Ovogodišnji laureat Nobelove nagrade za književnost Jun Fose spada u kategoriju pisaca koji su nagradom ovenčani isključivo zbog svoje književne vrednosti. Ipak, ostaje uvek pitanje šta je presudilo da autori koji su, poput Fosea, bili godinama u vrhu nezvanične liste favorita, nagradu dobiju ove, a ne neke druge godine?
U poslednjih nekoliko decenija postalo je uobičajeno da se dobitnici Nobelove nagrade za književnost dele na one koji su je dobili zbog književnosti, i one čija je nominacija uzrokovana političkim potrebama. Izuzetak je, verovatno, slučaj Boba Dilana, koji i dalje ostaje misterija. Ne može se jasno reći da li je tim činom trebalo skrenuti pažnju na posrnulu nagradu, ili je posredi bila ideja da se učini radikalan iskorak ka širem shvatanju književnosti.No ako ostavimo Dilana po strani, dve uslovne kategorije dobitnika nagrade se mogu odrediti ako odgovorimo na pitanje šta nesporne dobitnike nagrade odvaja od onih koji su na pijedestal dospeli iz političkih razloga. Bez sumnje, stvar je u političkoj neupotrebljivosti, kakva ne može krasiti jednog Vinstona Čerčila, dobitnika 1953, ili Svetlanu Aleksijevič, koja je nagradu dobila godinu dana nakon povratka Krima u sastav Rusije. Međutim, dublji uvidi u delo pisaca koji su nagradu dobijali tokom Hladnog rata pokazuje da ni slučajevi Tomasa Sternsa Eliota (1948) ili Andre Žida (1947) nisu bez izvesnih osenčenja, koja su neizbežna kada govorimo o ruskim autorima nagrađenim u ovom periodu.
Zato je simptomatičan slučaj Petera Handkea, kao autora koji je kompletan umetnički ugled založio u svoj odsečan kulturološki, pa čak i geopolitički stav, što se može nazreti u komentarima da mu je nagrada dodeljena da bi se i sama vratila vrhunskoj književnosti. U tom svetlu, dobitnici kao što su Luiz Glik (2020) ili ovogodišnji laureat Jun Fose znatno više spadaju u kategoriju pisaca koji su nagradom ovenčani isključivo zbog svoje književne vrednosti. Ipak, ostaje uvek pitanje šta je presudilo da autori koji su, poput Fosea, bili godinama u vrhu nezvanične liste favorita, nagradu dobiju ove, a ne neke druge godine? Premda je samo pitanje formalno neutemeljeno, jer ne postoji način da javnost stekne uvid u rad žirija, evidentno je da postoje godine kada nagrada prati agendu, i godine kada to ne čini.
Svetski mediji prate ovu matricu. Kao što su 2015. prenosili tirade Svetlane Aleksijevič o žrtvama represije u Sovjetskom Savezu ili je citirali kada god je trebalo komentarisati rat u Ukrajini ili političke krize u Belorusiji, tako imaju i spremljen set poruka kojima brendiraju apolitičnog dobitnika. Primera radi, Jun Fose, kada mu je saopšteno da je dobio Nagradu, vozio je bicikl po selu, ako je verovati određenim medijima, odnosno prosto se vozio kolima po obalskim putevima jednog od brojnih fjordova svog zapadnonorveškog zavičaja. Drugim rečima, slika je savršeno upakovana: ako se nagrada dodeljuje tzv. čistom piscu, i njegova slika mora biti takva. A iz nje se može izostaviti sve što se ne uklapa u imidž čoveka 21. veka ili njegove nju ejdž alternative: kao podatak da je od ateiste i levičara postao u poznim godinama rimokatolik.
Istina je, međutim, da je Jun Fose, kao društvena figura, daleko od razbarušenog pisca koji luta poljima u potrazi za inspiracijom, bez obzira na želju medija da ga takvim predstave. Rođen 1959. u Hagesundu, na norveškoj zapadnoj obali, piše romane, drame, poeziju, eseje i književnost za decu od 1983, kada je objavio prvu knjigu. Dobitnik je svih najznačajnijih norveških i više veoma važnih evropskih i svetskih nagrada, tako da je Nobelova možda samo neka vrsta dragulja u kruni. Njegovi romani i drame preplavljeni su veoma jakim emotivnim nabojem koji, međutim, nije neka vrsta literarne ekspresije samog autora, što bi neupućen čitalac mogao da pomisli (a novinar da upita, kao na sajtu Nobelove fondacije), već imaju osnovu u pretvaranju prepoznatljivih životnih situacija u granične. Ovakva literarna preokupacija, koja u nekim od njegovih najboljih drama neminovno obuhvata i veliku temu samoubistva (Neko dolazi, 1996), u romanima može rezultirati i otkrivanjem problema nerešivosti jedne izgubljene egzistencije, kao što je slučaj u delu To je Ales (2004).
Minimalistički jezički izraz i ekonomisanje obimom pripovedanja, koje kritika s pravom koristi da poveže određene njegove romane i dramska dela, ne mora nužno uvek i da bude uvek slučaj. Kao i kod svih dobrih pisaca, ni Fose se ne iscrpljuje do kraja u jednom maniru. Već uvid u njegov možda i najreprezentativniji roman, Melanholija I-II (1995–1996), pokazuje da on „potezom pera“ može preći u lirski intenzivan, često veoma retorički komplikovan stil koji nije tu samo da prati tok svesti jednog slikara na ivici nervnog sloma već otkriva i duboko problematizovanu sliku sveta u kojoj se celina egzistencije lomi na hiljade komada. Konačno, ako govorimo o piscu koji je objavio dvanaest romana i dvadeset šest dramskih tekstova, koji su na svetskim pozornicama izvođeni stotinama puta, ne može ni biti reči o poetički jednoličnoj figuri.
Poseban kuriozitet predstavlja činjenica idioma na kome Fose piše. To je manje korišćen književni standard norveškog jezika, poznatiji kao ninorsk (novi norveški u doslovnom prevodu), koji je nastao na osnovu zapadnonorveških dijalekata u prvoj polovini 19. veka. Ova varijanta norveškog književnog jezika, koju ne bi trebalo nazivati dijalektom, nastala je u pokušaju da se norveško društvo i nacija emancipuju od danskog jezičkog i političkog uticaja nastalog usled viševekovne vladavine jedine nizijske skandinavske zemlje nad svojim severnim susedom. U ovoj Foseovoj odluci zato ne treba tražiti postmodernu opsesiju marginom, jer je ta lingvistička, sasvim uslovno rečeno margina, nastala kao rezultat potrage za novim nacionalnim centrumom, koji je sačuvao veze sa drevnim jezikom severnjaka (Old Norse). U tom kontekstu, čini se da je Fose više uspeo da svoj zavičaj učini univerzalnim nego što je proizveo nekakav politički čin. Uostalom, prevodilac Georga Trakla i Rajnera Marije Rilkea na ninorsk i preobraćenik u rimokatolicizam, teško da bi i mogao da bude nešto drugo.
I kao pesnik, i kao dramski pisac, a naročito kao prozaista, Jun Fose je dokaz da se velika literatura i dalje bavi isključivo velikim temama. Dokaz tome je i veoma efektivna upotreba biblijske priče o sedmodnevnom stvaranju sveta u njegovom novom, sedmodelnom romanu arhaičnog imena – Septalogiji. Smrt, samoubistvo, začudne situacije, primordijalni strah i ludilo ne pripadaju povlašćenom tematskom repertoaru savremene proze, pokazuju da se u liku ovog pisca krije trag prastare figure proroka, ili maga, koju nismo uvek u stanju da razumemo, ali želimo da joj se divimo.
Na kraju krajeva, mnogo više ima ljudskog u Foseovim junacima izbačenim iz koloseka razuma ili života samog, ali ipak spremnih da otkriju u sebi i milost življenja u gotovo hrišćanskom vidu, nego u temeljnim ideologijama koje oblikuju savremenu kulturu. Zato su i njegovi posvećeni čitaoci svesni da kroz njegova dela progovara drugačiji svet, željen i neodoljiv upravo zbog svoje neobjašnjivosti i paradoksalnosti, i vreme je da se ta reč, zaturena negde u jurišima scientizma, trke za profitom i njima pripadajuće predvidljivost, ponovo čuje.