Нобел 2023 – ЈУН ФОСЕ ИЛИ ГЛАС СА СЕВЕРА

Овогодишњи лауреат Нобелове награде за књижевност Јун Фосе спада у категорију писаца који су наградом овенчани искључиво због своје књижевне вредности. Ипак, остаје увек питање шта је пресудило да аутори који су, попут Фосеа, били годинама у врху незваничне листе фаворита, награду добију ове, а не неке друге године?

У последњих неколико деценија постало је уобичајено да се добитници Нобелове награде за књижевност деле на оне који су је добили због књижевности, и оне чија је номинација узрокована политичким потребама. Изузетак је, вероватно, случај Боба Дилана, који и даље остаје мистерија. Не може се јасно рећи да ли je тим чином требало скренути пажњу на посрнулу награду, или је посреди била идеја да се учини радикалан искорак ка ширем схватању књижевности.
Но ако оставимо Дилана по страни, две условне категорије добитника награде се могу одредити ако одговоримо на питање шта неспорне добитнике награде одваја од оних који су на пиједестал доспели из политичких разлога. Без сумње, ствар је у политичкој неупотребљивости, каква не може красити једног Винстона Черчила, добитника 1953, или Светлану Алексијевич, која је награду добила годину дана након повратка Крима у састав Русије. Међутим, дубљи увиди у дело писаца који су награду добијали током Хладног рата показује да ни случајеви Томаса Стернса Елиота (1948) или Андре Жида (1947) нису без извесних осенчења, која су неизбежна када говоримо о руским ауторима награђеним у овом периоду.
Зато је симптоматичан случај Петера Хандкеа, као аутора који је комплетан уметнички углед заложио у свој одсечан културолошки, па чак и геополитички став, што се може назрети у коментарима да му је награда додељена да би се и сама вратила врхунској књижевности. У том светлу, добитници као што су Луиз Глик (2020) или овогодишњи лауреат Јун Фосе знатно више спадају у категорију писаца који су наградом овенчани искључиво због своје књижевне вредности. Ипак, остаје увек питање шта је пресудило да аутори који су, попут Фосеа, били годинама у врху незваничне листе фаворита, награду добију ове, а не неке друге године? Премда је само питање формално неутемељено, јер не постоји начин да јавност стекне увид у рад жирија, евидентно је да постоје године када награда прати агенду, и године када то не чини.
Светски медији прате ову матрицу. Као што су 2015. преносили тираде Светлане Алексијевич о жртвама репресије у Совјетском Савезу или је цитирали када год је требало коментарисати рат у Украјини или политичке кризе у Белорусији, тако имају и спремљен сет порука којима брендирају аполитичног добитника. Примера ради, Јун Фосе, када му је саопштено да је добио Награду, возио је бицикл по селу, ако је веровати одређеним медијима, односно просто се возио колима по обалским путевима једног од бројних фјордова свог западнонорвешког завичаја. Другим речима, слика је савршено упакована: ако се награда додељује тзв. чистом писцу, и његова слика мора бити таква. А из ње се може изоставити све што се не уклапа у имиџ човека 21. века или његове њу ејџ алтернативе: као податак да је од атеисте и левичара постао у позним годинама римокатолик.
Истина је, међутим, да је Јун Фосе, као друштвена фигура, далеко од разбарушеног писца који лута пољима у потрази за инспирацијом, без обзира на жељу медија да га таквим представе. Рођен 1959. у Хагесунду, на норвешкој западној обали, пише романе, драме, поезију, есеје и књижевност за децу од 1983, када је објавио прву књигу. Добитник је свих најзначајнијих норвешких и више веома важних европских и светских награда, тако да је Нобелова можда само нека врста драгуља у круни. Његови романи и драме преплављени су веома јаким емотивним набојем који, међутим, није нека врста литерарне експресије самог аутора, што би неупућен читалац могао да помисли (а новинар да упита, као на сајту Нобелове фондације), већ имају основу у претварању препознатљивих животних ситуација у граничне. Оваква литерарна преокупација, која у неким од његових најбољих драма неминовно обухвата и велику тему самоубиства (Неко долази, 1996), у романима може резултирати и откривањем проблема нерешивости једне изгубљене егзистенције, као што је случај у делу То је Алес (2004).
Минималистички језички израз и економисање обимом приповедања, које критика с правом користи да повеже одређене његове романе и драмска дела, не мора нужно увек и да буде увек случај. Као и код свих добрих писаца, ни Фосе се не исцрпљује до краја у једном маниру. Већ увид у његов можда и најрепрезентативнији роман, Меланхолија I-II (1995–1996), показује да он „потезом пера“ може прећи у лирски интензиван, често веома реторички компликован стил који није ту само да прати ток свести једног сликара на ивици нервног слома већ открива и дубоко проблематизовану слику света у којој се целина егзистенције ломи на хиљаде комада. Коначно, ако говоримо о писцу који је објавио дванаест романа и двадесет шест драмских текстова, који су на светским позорницама извођени стотинама пута, не може ни бити речи о поетички једноличној фигури.
Посебан куриозитет представља чињеница идиома на коме Фосе пише. То је мање коришћен књижевни стандард норвешког језика, познатији као нинорск (нови норвешки у дословном преводу), који је настао на основу западнонорвешких дијалеката у првој половини 19. века. Ова варијанта норвешког књижевног језика, коју не би требало називати дијалектом, настала је у покушају да се норвешко друштво и нација еманципују од данског језичког и политичког утицаја насталог услед вишевековне владавине једине низијске скандинавске земље над својим северним суседом. У овој Фосеовој одлуци зато не треба тражити постмодерну опсесију маргином, јер је та лингвистичка, сасвим условно речено маргина, настала као резултат потраге за новим националним центрумом, који је сачувао везе са древним језиком северњака (Old Norse). У том контексту, чини се да је Фосе више успео да свој завичај учини универзалним него што је произвео некакав политички чин. Уосталом, преводилац Георга Тракла и Рајнера Марије Рилкеа на нинорск и преобраћеник у римокатолицизам, тешко да би и могао да буде нешто друго.
И као песник, и као драмски писац, а нарочито као прозаиста, Јун Фосе је доказ да се велика литература и даље бави искључиво великим темама. Доказ томе је и веома ефективна употреба библијске приче о седмодневном стварању света у његовом новом, седмоделном роману архаичног имена – Септалогији. Смрт, самоубиство, зачудне ситуације, примордијални страх и лудило не припадају повлашћеном тематском репертоару савремене прозе, показују да се у лику овог писца крије траг прастаре фигуре пророка, или мага, коју нисмо увек у стању да разумемо, али желимо да јој се дивимо.
На крају крајева, много више има људског у Фосеовим јунацима избаченим из колосека разума или живота самог, али ипак спремних да открију у себи и милост живљења у готово хришћанском виду, него у темељним идеологијама које обликују савремену културу. Зато су и његови посвећени читаоци свесни да кроз његова дела проговара другачији свет, жељен и неодољив управо због своје необјашњивости и парадоксалности, и време је да се та реч, затурена негде у јуришима сциентизма, трке за профитом и њима припадајуће предвидљивост, поново чује.