IZBEGLICE IZ SIRIJE NEREŠIV PROBLEM?

U proletošnjoj predizbornoj kampanji sva tri kandidata za predsednika Turske su, sledeći volju naroda, obećavala veliku deportaciju sirijskih izbeglica, a pobednik Erdogan je u međuvremenu prećutno prihvatio da je to bilo mnogo lakše najaviti nego sprovesti, pa je taj radikalizam utihnuo

U Turskoj je, i posle više godina, aktuelno pitanje sudbine 3,4 miliona sirijskih izbeglica koje je, kao jedna od „vrućih“ tema, često pominjano i tokom proletošnje predizborne kampanje u toj zemlji. Tada su sva tri kandidata za šefa države – ponovo izabrani predsednik Redžep Tajip Erdogan, lider ujedinjene opozicije Kemal Kiličdaroglu i vođa desničarskih ekstremista Sinan Ogan – biračima, većinom nezadovoljnim prisustvom tih „uljeza“, obećavali njihovu deportaciju, gotovo i ne pominjući međunarodne propise koji sve države obavezuju na human odnos prema izbeglicama.
Konvencija o izbeglicama, naime, ne dozvoljava njihovo proterivanje u zemlju porekla ukoliko ih tamo čeka opasnost, a Sirija je i dalje mesto opasnog življenja. Ona je to sada u manjoj meri nego u minulim godinama krvavog građanskog rata i terora zloglasnog ISIS-a, ali stabilnog mira i prave sigurnosti tamo još nema.

TURSKI NAROD „SIT“ IZBEGLICA Zbog svog geografskog položaja Turska je odavno stalna ruta za izbeglice iz Azije i Afrike koje, u potrazi za boljim životom, hrle u Evropu, tačnije u zemlje Evropske unije, ali i u njihov veliki sabirni centar, zbog čega lokalno stanovništvo sve češće negoduje.
U 2016. godini Turska je od EU dobila šest milijardi evra da bi popravila životne uslove izbeglica na svojoj teritoriji i sprečila njihovu masovnu migraciju ka Evropi, ali to nije smanjilo nezadovoljstvo njenih građana prisustvom velikog broja „dođoša“. Obični Turci, između ostalog, smatraju da im oni oduzimaju radna mesta i obaraju cenu nadnica, dok, istovremeno, dobijaju novac od države i koriste privilegije u saobraćaju, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti itd.
Pre dve godine, prema statistici UNHCR-a, oko 49 odsto Turaka je tražilo deportaciju Sirijaca, a sada je takvih oko 80 odsto. Razlog tome je pogoršana ekonomska situacija u Turskoj, s nesputanom inflacijom i naraslim troškovima života, u kojoj danas ima ukupno oko sedam miliona izbeglica s raznih strana, od Avganistanaca do Ukrajinaca, a Sirijci su, već skoro deceniju, polovina tog broja.
Zanimljivo je da je u predizbornoj kampanji oštriji kurs od Erdogana prema Sirijcima najavljivao prozapadni kandidat Kiličdaroglu, koji je često izgovarao rečenicu: „Sve ću ih proterati, i tačka.“ Lider desnice Ogan je pominjao da će deportaciju ostvariti „i silom, ako bude potrebno“. Erdogan je, u prvom krugu izbora, ovako krut stav svojih rivala osuđivao, navodeći da je „nehuman i antiislamski“. U drugom je, međutim, kad je bolje oslušnuo želje birača, a u cilju namicanja što više glasova, i on učestano pominjao masovniju deportaciju, tvrdeći da je priprema plana za to „već u završnoj fazi“.

ERDOGANOVO OKLEVANJE Sad kad ima u džepu mandat za još pet godina vladavine, narod od starog-novog predsednika očekuje i da se, konačno, detaljnije pozabavi statusom izbeglica iz Sirije. On to ne odbija, ali je jasno da taj problem nije lako i brzo rešiv, pogotovo što su odnosi između u Ankare i Damaska i dalje prilično zategnuti, a izostaje i, više puta najavljivani, susret Erdogana sa sirijskim liderom Bašarom el Asadom, koji bi, kako se veruje, makar otvorio izglednu perspektivu za rešavanje problema sirijskih izbeglica u Turskoj.
Četiristo pedeset hiljada izbeglih već se vratilo u kuće u Siriji koje im je Erdoganova vlast izgradila u njegovom prethodnom mandatu. Turski predsednik je potom, na državnoj televiziji TRT, obećao podizanje domova na sirijskoj teritoriji za još oko milion povratnika, ali nije precizirao do kada bi to moglo biti sprovedeno. To je, po svemu sudeći, izbegao da učini pošto mu je, kad je o gradnji reč, prioritet obezbeđivanje krova nad glavom za Turke postradale u februarskom zemljotresu, kada je poginulo oko 50.000 ljudi, a nekoliko stotina hiljada objekata porušeno.
Erdogan je tada rekao da će oko 300.000 stambenih jedinica biti izgrađeno pre proleća iduće godine, što je skup i složen poduhvat. Na osnovu toga može se zaključiti da će brzina deportacije i zbrinjavanja sirijskih izbeglica, u ogromnoj meri, biti direktno zavisna od brzine obnove turskih područja pogođenih februarskim potresom.
Olakšicu Turskoj, kad je reč o pritisku koji oseća zbog prisustva miliona izbeglih Sirijaca na svojoj teritoriji, mogla bi doneti postepena normalizacija odnosa Asadovog režima sa arapskim zemljama, od kojih se može očekivati da pomognu i masovniji povratak u Siriju njenog izbeglog stanovništva. S druge strane, nepovoljnost za Tursku mogla bi da budu neslaganja u svetu oko toga koliko je Sirija stvarno spremna i sposobna da povratnicima garantuje sigurnost i normalan život. Dosta je, naime, onih koji i dalje smatraju da je sirijska unutrašnja situacija dosta „lomljiva“, što znači da ne bi trebalo žuriti s deportacijom njenih izbeglica.

ŠTAP I ŠARGAREPA Iako ankete pokazuju da bi većina izbeglih Sirijaca želela da se vrati kući, u ovom trenutku je nemoguće tvrditi da li će te želje i kada biti ostvarene. Neki od njih, koji su u međuvremeno dobili turski pasoš, najverovatnije će ostati na sadašnjim adresama. Prema podacima koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova Turske objavilo pred nedavne izbore, 231.000 Sirijaca već je posedovala turska dokumenta, za više hiljada je u toku postupak za dodelu državljanstva, a preko 120.000 je moglo da glasa.
Pojedine humanitarne organizacije koje su tvrdile da je Erdogan, tokom prethodnog mandata, proterao oko 150.000 Sirijaca, pribegavajući raznim pritiscima na njih, pa i hapšenjima, sada očekuju njegov umereniji stav, odnosno ono što se naziva taktikom štapa i šargarepe. A to, prema njihovom uverenju, konkretno znači da će, dugoročnije posmatrano, kombinovati proterivanje izbeglica (u većoj meri) i njihovo zadržavanje (u manjem obimu). Na nešto blaži stav, kažu, obavezuje ga i to što je većina Sirijaca s dobijenim turskim pasošem i biračkim pravom proletos glasala baš za njega.
Da bi repatrijacija sirijskih izbeglica mogla imati blažu formu od onoga što su svi predsednički kandidati govorili pred izbore, nagoveštavaju i pojedine ekonomske analize u kojima se ukazuje da nije realno očekivati da svi Sirijci budu poslati kući i zbog toga što je Turskoj potrebna radna snaga, pre svega u poljoprivredi, ali i za druge poslove.
Očekuje se, takođe, da će se Erdogan, u rešavanju problema sirijskih izbeglica, oslanjati na savete i pomoć Moskve, Teherana i nekih islamskih zemalja, pre svega bogatog Katara, kao značajnog finansijera izgradnje stanova za povratnike. Od ovih partnera on se, verovatno, nada značajnijem doprinosu boljoj komunikaciji između Ankare i Damaska, što bi, nema sumnje, doprinelo i da se pitanje sirijskih izbeglica u Turskoj lakše i brže rešava.
Glavna prepreka susretu Erdogana i Asada je insistiranje sirijskog predsednika da se turske trupe povuku iz njegove zemlje, ali Ankara to odbija, pravdajući svoju odlučnost potrebom nastavka borbe protiv kurdskih terorista – ovih dana je preduzeta nova akcija hapšenja zbog napada bombaša samoubice u Ankari.