ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА : Удри бригу на спорт и небригу

Највиши представници Владе Србије потписују Меморандум о разумевању са „Фајзером“ и „Астра Зенеком“ (фали Гејтсова „Модерна“) и то ћемо платити бар пола милијарде евра. Платићете иако не знате шта је – „свеобухватни истраживачко-развојни комплекс посвећен бионаукама (БИО4 је скраћеница за биомедицину, биоинформатику, биотехнологију и биодиверзитет)“. Не разбијајте главу. Ана Брнабић, у чију памет и добре намере ваљда не сумњате, овом срећном друштву јави: „Промениће Србију и ојачати економију!“

Замислимо српског домаћина чија породица за годину заради око 150.000 евра, а због ситуације планира да ће потрошити 180 хиљада. Криза је, па се разуме да ће домаћин морати да позајми да заокружи што је планирао, надајући се да ће то вратити. Зна наш човек да је „дуг лош друг“, али у животу има тренутака кад се доносе и такве одлуке.
Како наћи ту разлику? Није мала. А тек у овом времену. Кад се може узети као извесно да се планирани приход и не оствари а и да ће се дуг-разлика још увећати.

АВАНТУРИСТИ ИЛИ ПИЈАНЦИ Идемо даље: домаћин онда објави да ће за четири године организовати журку. Баш велику. Коштаће га, како он рачуна, бар 120.000 евра. А како све поскупљује из дана у дан, биће и више. Можда 150 хиљада.
А зашто би се кућанин, одговоран за целу породицу, упуштао у такву авантуру? Лепо је веселити се, али… Авантура сад личи на суочавање са економским самоубиством. Чему таква славља? Да комшије, даље и ближе, виде да се домаћину може, иако ће неки разумети да је галантни расипник.
Нелогично је, зар не! Можда се то домаћин запио у механи накрај села, па фасцинира пијано друштво. А кад зора зазори, они ће се отетурати кућама… Жене ће звоцати. А озбиљни домаћини, кад устану и попију горку кафу – одмахиваће главом. И онај који се хвалисао и они који су слушали.
Али не. Ово није пијанска прича. Ово је државни пројекат. Државе Србије! Капитална смерница. О EXPO 2027 је реч.

ДВАНАЕСТ МИЛИЈАРДИ ЕВРА, СИТНИЦА На оне бројеве који су помињани додате пет нула – па ће бити милијарде евра. И стојите пред чињеницом да је буџет Србије за 2023. био планиран на 15,7 милијарди евра. Договорило се да се у трошењу народних пара не треба држати правила ко пијан плота, па ће Србија потрошити 18 милијарди евра (2,5 милијарде више), а председник Србије је објавио – да ће све то око EXPO 2027 коштати око 12 милијарди евра.
То је, иначе, мало мање од читавог буџета за 2022. годину (12,9 милијарди евра). Сама председникова објава на 12 милијарди је одокативна. Значи биће и то више.
„Нема места забринутости да Србија неће моћи да обезбеди 12 милијарди евра“, лансирао је одмах Синиша Мали, министар финансија. „Ми ћемо то финансирати делом из сопствених средстава, а делом из кредита јер се то тако ради.“
Мали није забринут. А и што би, он се неће наћи у ситуацији у којој је све више грађана Србије а чије невоље стају у причу која следи.
У мом комшилуку има месница. Мала месница. Петнаестак квадрата на згодном месту, поред маркета. Месо за народне масе. Трговкиња долази издалека и ради ту сатима. Свашта слуша и води разне разговоре. Пре неки дан јој упадне комшија пензионер вичући с врата како ти проклети сељаци немају разумевање те дижу цене… Хаос праве. Не може човек купити ни пола киле меса… Никад није било овако. Мора да их се притегне.
Какви сељаци, одговара трговкиња, па све поскупљује а не могу ни они да опстају ако не прате игру која је наметнута. Ваљда би требало да се обратите онима који нам ово организују. Држави. Председнику! Каквом председнику, повиче бунџија. Тај човек толико ради… Срам вас било, видите колико је ауто-путева отворио! Жена га погледа брижно. Шта овај човек прича? Па, добро, каже она, ти онда иди тамо на ауто-путеве па једи асфалт!

ГЛАДОВАЋЕТЕ, АЛИ ВРЕДЕЋЕ Овакви разговори не занимају Синишу Малог. То нека зла жентурача, која не може да разуме какве јој он доброте обезбеђује, лупета… А и пре би га забринуло неко шушкање да су угрожени „порески рајеви“ на далеким острвима… Он је због њих чинио оно што никад не би. Једе пилећи паризер и виче: дај још! Добро, нико од гледалаца не помисли да ТВ доручак са Томом Моном и председником треба схватати озбиљно. Али ето, мора се и глумити за народ, указати им пажњу као просјацима пред црквом… Па, људи су, ипак!
Тако да је из позиције Синише Малог лако „за нашу децу“ позајмити – 12 милијарди евра. Његова деца неће враћати тај дуг од плате коју он на сва уста хвали, ваљда би 550 евра. Еј, Србине, 550 евра! Знаш ли ти шта је то? Одговарајући на новинарско питање поводом тог резултата изванредног, колико би она могла живети од толиког прихода, Синишин шеф, премијер Ана Брнабић смешкајући рече – можда два-три дана. Напад искрености.
Добро, знају и она и Синиша и сви они да Србија није земља у којој се успеси и „историјски скокови“ мере добицима обичног грађанина. Просто, гледате преко њих јер не можете очекивати да ти примитивни мозгови схватају куда иде Четврта индустријска револуција.
А шта је, побогу, тај EXPO 2027 кад се не пита кол’ко кошта?
Ево, из таблоида: „EXPO 2027 ће се одржати у Србији за четири године, од 15. маја до 15. августа. Тема је Играј за човечанство: спорт и музика за све, а манифестација ће се одвијати на територији Сурчина, где ће бити изграђени сајамски капацитети око новог Националног стадиона.“

ИГРАЈ И ГУБИ Да, спорт и музика, али не мисли се на Ђоковића, Јокића, Цецу, Брену, па и ову малу Пријовићку… Они су самоникли и нису предмет интереса великих манифестација.
Ово треба да „пошаље свету поруку“… Ово је Specialised EXPO, специјализована изложба, која је млађа и неугледнија сестра World Expo, Светске изложбе. Човек који више од 15 година изучава те изложбе рећи ће да би то Србији „могло да донесе ‘бројне користи’“. Патрис Балестер је Француз, светски човек, даље вели: „Доприноси туризму, бренду и приказу земље… На дипломатском нивоу, показује да је земља способна да дочека стране делегације и да је отворена према свету…“
Ето!? Видите и сами није ни скупо за 12 милијарди евра. Има и добит плус: „То је често важно за неке земље, попут Шпаније, која је у Севиљи организовала изложбу после краја диктатуре (Франциска Франка).“ Да ли се наш председник у томе нашао, кад кличе „буквално ће све процветати“ и зарадићемо 1,1 милијарду?
Посејеш 12, пожањеш 1,1!­?
Необична сетва. Обично мало семења даје велику жетву. Зато то обичан свет просто не може да разуме. Али кад добијемо Национални стадион, свима ће се отворити очи. Неће Пикси губити утакмице као сад на Маракани… „Имаћемо стадион, на ком ће играти светски шампион“, као у оној Бајци за одрасле коју је 1975. певао Оливер Драгојевић.
И онда ником неће падати на ум „зли“ приговори да је у лету – док се власт Србије лавовски борила „за човечанство“ – око 28.000 њене деце „пало испод границе апсолутног сиромаштва током 2022“ (УНИЦЕФ и Савез економиста Србије). Ти „сирочићи мали“ су се само придружили пет пута већој групи, па сад „122.518 деце не може да задовољи основне животне потребе, односно живе у домаћинству чија су примања мања од 12.695 динара месечно, колики је праг апсолутног сиромаштва у земљи“. Деца су наше највеће благо!

БОГАТИ СВЕ БОГАТИЈИ У том суморном делу српског света у 2023. је бар 12 одсто становништва. „Што је преко 800.000 грађана.“ Ту су одмах „релативно сиромашни“ – који „не могу да остваре животни стандард одговарајући за друштво у коме живе“. „У Србији је то ниже него у било којој чланици ЕУ, изузев у Румунији.“ „У ризику од сиромаштва према последњим подацима је 25,5 одсто популације.“ Од око 6,5 милиона нас. А ток је: „Богати постају богатији, а сиромашни све сиромашнији.“
Наравно да они који доносе одлуке о експо журци никад и нигде не срећу оне из 25,5 одсто. Ови не долазе у Галерију у Belgrade Waterfront, не једу по мадерама и франшеима, склањају се из градског буса кад наиђе контрола, њима нити њиховој деци нико не прети да ће их убити, немају снаге ни да презиру Кристофера Хила и његове савете за добробит Србије, њих се не тиче што ће у 12 милијарди које ће бити извлачене из њихових бедних порција и прљавих изби бити и 1.500 станова који ће се продавати кад се светски журкаши разиђу…
Једино сигурно EXPO 2027 доноси – „богати ће бити још богатији“. Од одлучног Синише и сл.
Мали не враћају дугове, него бедни. Зато они који владају не могу да стану. И неће. EXPO 2027 доноси право да сруше Сајам да би се најважнији пројекат „у историји Србије“ – Београд на води ширио без застоја. Некад је требало имати капуљаче, данас се то решава лекс-специјалисом. Демократија у којој се „прогрес“ не сме заустављати растом „апсолутног сиромаштва“ – систем је који им даје за право.
И, зато, идемо даље. Можда нисте обратили пажњу на БИО4 кампус.

„ФАЈЗЕРОВА“ ДОБРОЧИНСТВА Највиши представници Владе Србије потписују Меморандум о разумевању са „Фајзером“ и „Астра Зенеком“ (фали Гејтсова „Модерна“) и то ћемо платити бар пола милијарде евра. Платићете иако не знате шта је – „свеобухватни истраживачко-развојни комплекс посвећен бионаукама (БИО4 је скраћеница за биомедицину, биоинформатику, биотехнологију и биодиверзитет)“. Не разбијајте главу. Ана Брнабић, у чију памет и добре намере ваљда не сумњате, овом срећном друштву јави: „Промениће Србију и ојачати економију!“
А иза ове власти су резултати на којима се то држи. Тај необуздани оптимизам.
„Овако скромне стопе раста пољопривредне производње као у Србији на глобалном нивоу имају само најсиромашније земље субсахарског региона.“
„О периоду пре 2000. не вреди ни причати, али после 2000… прво је индустрија цемента комплетно прешла у страно власништво иако нису донели никакву нову технологију… Сад је у предворју експлоатација литијума и то је намењено странцима, а нама ће бити доста минимална рудна рента.“
Испред нас ступају следбеници „5. октобара који је заправо био колонијална контрареволуција“ кад су „странци купили све шта су хтели а по ценама по којима су хтели“. Неки од наших усрећитеља су 2000. били критични, али су „схватили“ да „другога пута нема“ и да би прокуратору Хилу у Београду требало дићи споменик за живота. Можда на месту Београдског победника. Уосталом, Мештровић је Хрват.
„У том (почетном) периоду однос профит улагања био је два и по према један.“ Уложиш долар, добијеш два и по! „Тај ниво профитабилности постојао је само у Латинској Америци од 1957. до 1964. као највиши степен неоколонијализма.“ А ми смо, „као никад у историји“, стигли до „задуживање од 130 милијарди долара, од којих је 38 покривено кредитима, 77 дознакама и шест-седам милијарди из ефеката приватизације“.
„Вратили смо се у време Краљевине Југославије, када је 78 посто индустрије било у рукама странаца. Металургија је 90 посто у страним рукама, хемијска индустрија 74, чак и текстилна индустрија 61 посто.“

И ПАД ЈЕ ЛЕТ „Субвенције које се дају странцима у односу на домаће 15 пута су веће, а после приватизације банака 85 одсто банкарске активе је у рукама странаца.“
„БДП у Србији већ у 2012. je био 68% оног из 1989. У генерисању БДП-а је све мање реалног сектора које је 1990. износио 31%, а сад око 19%… Индустријски сектор Србије је 38,4% оног из 1989. Чак и ако би раст ишао по стопи од 5 одсто годишње, 1989. би била сустигнута тек 2033.“
И, „број живорођене деце у Србији на годишњем нивоу први пут је пао испод 62.000, а у истих 12 месеци број умрлих надмашио је број рођених за више од 55.000.“ Добро дошао EXPO 2027!
И пад је лет, говорио је Душко Трифуновић, а рокери су то ширили као виц досетку…
„Ако смо сви у паду / онда смо сви у лету… Човеку није доста / он може преко моста / Он жели лет – такав је свет.“ Тад је то била досетка, данас је водећа филозофија нашег живота.