Чворови за памћење

Виктор Трифонович Слипенчук

Како сам заплакао над изреком „Нас и Руса 300 милиона, а без Руса – пола камиона“?

Ништавно је мало оних који су с почетком СВО побегли из Русије, око чега се диже беспотребно велика галама будући да је реч о такозваним јавним личностима, ТВ звездама. У последње време неки од њих су се „нечујно“ вратили. И слава Богу! Некад се људи уплаше. Али потом, победивши страх, процењују свој негативни поступак и крећу правим путем. Као човек који има богато животно искуство, говорим с пуном одговорношћу – нема ништа боље него делити тугу и победе са својом земљом – каже у разговору за „Печат“ Виктор Трифонович Слипенчук, песник, филозоф патриота и стари пријатељ Србије који и у тренутним драматичним временима дубоко и прецизно промишља стварност.

Инспирацију за писање налазите у свакодневним темама. То није само публицистика већ и грађанска поезија? У којој се мери она ослања на политику и могу ли се поезија и политика међусобно допуњавати?
По мом схватању књижевност и политика од давнина иду упоредо једна с другом. У том смислу је поезија посебно карактеристична. Песма „Клеветницима Русије“, коју је 1831. године написао А. С. Пушкин поводом заузимања Варшаве, толико тачно објашњава наш вековни сукоб са злогласним Западом, да делује као да је написана данас. Ускоро ће закуцати и двестота годишњица од времена кад су стихови написани, а суштински се ништа није променило. У тим стиховима је политика, преливена у искричаву емоцију велике поезије, психолошки до те мере прецизна и опипљива, да се време и све на свету повлачи, немајући власт над њима.

Зашто, о чему брујите, светски букачи? Зашто проклетством претите Русији? За вас су безвучни и Кремљ и Праг; … / И бесмислено је да увлачим вас / У борбу храбрости као враг – … / Зато, не мрзите нас … / Због чега? За шта смо одговорни? / Је л’ што на згаришту, срушеној Москви, / Безочној вољи не бесмо покорни / Оној, пред којом дрхтасте ви?
Или још, из те исте песме:
„Или мислите, нова Европа је јака? / Или Русији победу да отмете? / Или нас је мало? Од Крима до Перма сибирског / Од Колхиде до хладног камена финског, / Од устрепталог Кремља / До зидина моћне Кине, / Стражаре наше воље челичне / Да се чува руска земља… / Зато, с нама покушајте речима, / Чувајте своје зле синове, / Јер много је места на руским пољима / Што крију дедова ваших гробове.
За мене је грађанска поезија везивна нит живота којом смо сједињени и с прошлим, и са садашњим, и с будућим, и генерално, једни с другима. Суштина није у томе да ли си грађански песник или ниси. Него у томе – да ли си истински песник. По мом схватању, истински песник је обавезно и држављанин своје земље. Није случајно код нас у Русији веома популарна фраза из песме „Песник и грађанин“ Николаја Њекрасова – „Можеш и да не будеш песник, али грађанин мораш бити“. Мислим да ако сам прави песник, онда ћу сигурно бити и грађански. А о томе се може судити само по мојим песмама и не треба да судим ја већ читалац. Цео седми том мојих сабраних дела посвећен је поезији.
Данас је отаџбина постала најфреквентнија реч у Русији. Да ли је СВО мобилисала интелектуалну елиту да кроз свој рад стане уз државу, и како?
Отаџбина је постала најфреквентнија реч у Русији управо због почетка Специјалне војне операције. Већина интелектуалне елите стоји уз своју државу. Руски заводи и фабрике које раде за одбрамбену индустрију у кратком року су значајно повећали своју производњу. За нацистичку Украјину раде све фабрике НАТО-а, али они приметно заостају за нама.
Недавно се у западним медијима појавио извештај да Русија брже од било које друге земље на свету производи тенкове, негде од 60 до 100 дневно. Мислим да је јасно да се таква брзина повећања производних капацитета обезбеђује техничком интелектуалном елитом земље.
Која идеја обједињује ваша наизглед разнолика дела?
Уколико је основна идеја било ког литерарног дела човек, његов карактер, онда могу рећи да сва моја разнолика дела обједињује аутор, то јест ја. И ту нема ништа чудно нити за осуду. Сматра се да је „Јунак нашег доба“ Михаила Љермонтова, који је написан у претпрошлом веку, први психолошки роман у руској књижевности. Подсећам, он (роман) почиње фразом: „Ја сам путовао из Тифлиса поштанским кочијама.“ Овде „ја“ представља аутора.
„Путовање с руском речју“ наслов је деветог тома, допуне ваших сабраних дела. У том наслову има нешто мисионарско. У чему се састоји мисија писца?
Веома озбиљно питање. Међутим, мој одговор је кратак – доносити истину људима. Управо тога сам се придржавао и придржавам се. Одмах после смрти Василија Макаровича Шушкина (талентованог режисера, писца и публицисте) изашао је његов публицистички зборник „Моралност је истина“. Истину чува народ. Тако да, као што је говорио песник Александар Трифоновић Твардовски – „ту нема ни сабирања ни одузимања“.
Нисте први пут у Србији. Ваша поема „Џингис-кан“ и научнофантастични роман „Звездани спас“ преведени су и издати у Србији 2013. године. Зашто сте одлучили да баш у Србији представите своја сабрана дела и девети том?
Генерално, у вашем питању је садржан и одговор. Да, нисам први пут у Србији, овде су преведене књиге „Џингис-кан“ и научнофантастични роман „Звездани спас“, што је сасвим добар повод да представим своја нова издања у Србији. Да, ово је истина, али не цела. Требало би се вратити на ваше прво питање где сам говорио о снази искричаве емоције пред којом се и време и све повлачи – толики је њен утицај. Искричава емоција, снагом своје напетости, не само да се преноси на нас већ постаје и део наше душе. Њен утицај, рећи ћу овако, захтева деловање оних на које је то пренето. Али вратимо се Србији.
Много пута сам имао прилику да чујем да су Срби – Словени, да су они (као и ми Руси) православни. Слушао сам њихове предивне пословице и изреке. На пример: „Нас и Руса 300 милиона, а без Руса – пола камиона.“ „Бог на небу, Русија на земљи.“ Ово је веома блиско нашем схватању јер ко влада Русијом? Наравно, наш председник Владимир Владимирович Путин, али ако сагледамо виши ниво, онда је то Бог. Све ово је подстакло моје симпатије према Србима. Али није то изазвало ону свету искричаву емоцију коју сам споменуо. Једног дана (живели смо у Швајцарској у Вили Саси, из медицинских разлога) улази моја жена и каже: „Управо сам видела српску техничарку и дала сам јој неку ситницу“ (у Србији је био рат и ми смо на тај начин покушали да се искупимо за кривицу наше, Јељцинове владе, пред обичним Србима). Може да прича ко шта хоће, народна дипломатија постоји и ја сам њен поборник. Елем, жена ме пита: „Знаш ли шта значи српска изрека: Нас и Руса 300 милиона, а без Руса пола камиона.“
Ето та рима „300 милиона и пола камиона“ ударила је право у срце, у његов најмекши део. Као што знате, Џингис-кан није умео да чита и пише и захтевао је да се његови прописи унесу у Јасин законик у римованом облику. Риме су биле чворови за памћење. Ово је древна традиција, али о том-потом… У том тренутку, да бих прикрио буру својих осећања које је покренула та рима, пришао сам писаћем столу. У Швајцарској ми је писање стихова ишло веома добро. Али тада нисам могао писати, сузе су ми замаглиле очи. Управо тада сам с Галом, мојом женом, донео одлуку да објавим у Србији нека драга нам издања.