ЗЕЧЕВИЗИЈА – Прави крај рата

Ратујући Срби одиграли су одлучујућу улогу у победи над Немачком, Аустроугарском, Бугарском и Турском и тријумфално завршили Светски рат на данашњи дан, 29. септембра 1918, када је у Солуну потписана безусловна капитулација Бугарске (…) Страх од љутих и осокољених Срба све их је потерао на разне стране. Немачком кајзеру било је одмах јасно да је цео Светски рат изгубљен. Сазнавши за бугарску капитулацију, Вилхелм Други је упутио Бугарској Врховној команди следеће речи: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота.“ Дилеме није било: солунски пролом био је прави крај рата и потпуни слом три царевине које су тај рат водиле против Србије

Ми ни данас не уважавамо чињеницу да су Краљевина Србија, тј. ратујући Срби, одиграли одлучујућу улогу у победи над Немачком, Аустроугарском, Бугарском и Турском и тријумфално завршили Светски рат на данашњи дан, 29. септембра 1918, када је у Солуну потписана безусловна капитулација Бугарске. После величанственог и страшног пробоја Солунског фронта на Козјаку и Добром пољу, које је извела српска војска под командом војводе Живојина Мишића, Бугарска је за две недеље просто самлевена војнички, али и страхом да Срби не почну да се свете за језиве злочине над својим народом, те похитала у Солун да се Французима понуди као „виртуелни савезник“ (исто ће учинити у следећем рату са Совјетима), нудећи своје трупе за борбу против Централних сила, што је Д‘Епере са гађењем одбио. Одмах су се предали и Турци, месец дана касније, потпуно одсечени од Европе и својих немачких ментора. Није могла ни Аустроугарска да брани иједну од „својих земаља“ окренутих Србији и потрчала је сасвим на другу страну, Италијанима, пред којим је капитулирала у краљевој вили код Падове. Исти страх од љутих и осокољених Срба све их је потерао на разне стране. Немачком кајзеру било је одмах јасно да је цео Светски рат изгубљен. Сазнавши за бугарску капитулацију, Вилхелм Други је упутио Бугарској Врховној команди следеће речи: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота.“ Дилеме није било: солунски пролом био је прави крај рата и потпуни слом три царевине које су тај рат водиле против Србије.

ЗОРА СВИЋЕ СА ИСТОКА „Маршали Лудендорф и Хинденбург су 29. септембра затражили од владе да се обрати непријатељима за примирје… ‚Пут ка Бечу је био отворен, а фронт у Француској преокренут‘. Енглески војни писац Лидел Харт наводи да је после солунске капитулације ‚немачка врховна команда изгубила живце само за неколико дана мада ситуација на западном фронту никад није била онолико рђава како су 29. септембра претпостављали Лудендорф и Хинденбург због моралног ударца на солунском фронту. Вест о одлуци ове двојице брзо је прохујала кроз целу Немачку. Ништа је није могло спречити или зауставити‘. Британски премијер Лојд Џорџ пише у поглављу ‚Зора свиће се Истока‘ својих мемоара: ‚Рат је био изгубљен у војном смислу кад је слом Бугарске … за којим је дошао слом Аустроугарске… потпуно изменио ситуацију немачке војске на бојном пољу. Од тог времена био је очевидно узалудан сваки покушај да се добије мир чисто војничким путем. Слом Бугара убрзао је предају Немаца и учинио непотребним још годину дана ратовања, као што су предвиђали Петен, Фош и Хејг.‘ Све анализе, које су у Немачкој вршене између два рата потврдиле су ове закључке, на којима је и Хитлер заснивао своје гледиште да је на Солунском фронту почео слом немачких снага у Првом светском рату“ (Опачић, 1984, 291 passim). Није Хитлер мислио на тоталне поразе немачке 11. армије код Крушевца и Ниша после пробоја Солунског фронта и то од Срба, ојачаних двема француским колонијалним дивизијама и једним коњичким одредом, него на укупни морални и стратешки слом целе западне идеје о продору на Исток, коју је сам усвојио и која још увек траје. Цео 20. век протекао је у знаку ове идеје и сада, почетком новог миленијума, врхуни у Украјини са новим газдом и изгледима равним оним које смо већ видели. Цео први светски рат понавља се сада у још страшнијем виду, али горе је то што то нико неће да види, у шта рачунам и наш, српски однос према својим прецима. У обележавању Мишићеве победе над силама труле Mitteleurope, године 2023, нико није ни поменуо солунску капитулацију, нико чињеницу да је она значила прави крај Великог рата, у коме је Србија играла не споредну, већ главну улогу. И док су сви који су се нашли на победничкој страни вукли за себе све што су могли, Србија је одлучила да више не постоји и да се утопи у то исто Titel ohne Mittel око које се и данас врти. И још мантра о неком другом Солуну од оног који је 1918. овенчала славом.

ГРАНИЦЕ ЋЕ БИТИ ГДЕ ИХ МИ ПОВУЧЕМО Доиста, нису сви следили Александра и Пашића у националном поразу, у шта се претворила блистава солунска победа. Аутор стратегије овог подвига, војвода Живојин Мишић имао је сасвим другачији став, али је избегавао ангажовање у политичким питањима (што га је и раније коштало) ипак не пропуштајући да, кад год се помене Југославија, добаци оно његово, шумадијско – „ћорава јој страна“! Он, који је по речима Џона Рида „смождио средину Солунског фронта и разбио тако да је у паници побегла преко поља, напуштајући комору, муницију и топове и остављајући за собом хиљаде мртвих и рањених и болнице препуне људи у бунилу“ (како савремено звучи овај опис!), није се пачао у политику, смркнуто и ћутећи гледајући у шта се претворила огромна, свенародна жртва коју је приносио. О исходу рата, међутим, није оћутао: „Наше границе ће бити тамо где их ми повучемо. А ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу, где кажу језик и обичаји, традиција. И најзад, где сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити право и Богу драго.“
Јасно, језгровито и ако баш хоћете, сасвим историјски засновано, да не говоримо о савременој геополитици, која је овим Мишићевим речима добила нови онтолошки аксиом. То што га ни тада нису слушали искусиле су све доцније, па и наша генерација, „слушајући олују“. Данас се Мишићеве речи подвргавају сумњи, чак и негирају, али их време потврђује, као и мишљење да смо могли и те како прихватити становиште правог краја рата, који је тада ишао у нашу корист, као што је то учинила Италија, одмах после аустријске капитулације у Вила Ђусти, у духу Лондонског уговора из 1915. Данас, кад се помене тај уговор, скачу у очи сви мителевропски па и многи „наши“ вајни историчари, називајући га „изгубљеном илузијом“ и којекако. Не, Италија је почела да одмах заузима јадранску обалу према његовом слову, чак уз помоћ Американаца, чији је један ратни брод био већ 1918. у Ријеци, ваљда у духу оних Вилсонових 14 тачака, којим га је (тај уговор) требало анулирати.

Фелдмаршал Макензен: јунаци из бајке Док су га Срби спроводили као заробљеника у Солун 1918, најпознатији немачки војсковођа Светског рата, фелдмаршал Аугуст фон Макензен (1849–1945) рекао је: „Кад смо ми, Немци, сахранили Србију – ми смо јаукнули више него њени савезници. Знате ли да је наш цар Вилхелм рекао: ‚Штета што тај мали српски народ није мој савезник‘. Допустите мени, бившем непријатељу, да поздравим херојску Србију. Борили смо се против јунака из бајке.“

БАУК ЛОНДОНСКОГ ПАКТА Шта је садржавао тајни Лондонски споразум, потписан између Италије с једне, а Русије, Француске и Велике Британије с друге стране, 26. априла 1916, као услов за улазак Италије у рат на страни Антанте? После дужег натезања, о којима су Пашић и српске власти сазнале још у марту исте године, Италија би после рата добила Трентино и јужни Тирол до Бренера, Трст и целу Истру до Кварнера, део Далмације до рта Плоче на југу, укључујући Задар и Шибеник и нека острва од Пага до Мљета, албанску обалу око Валоне, Додеканез и проширења колонија у Африци. Добар черек, због којег је Италија напустила своје раније савезнике и пришла другима. Ништа од овога није сметало српским националним интересима, али се српска влада, у духу Нишке декларације из 1914, живо и енергично интересовала за овај споразум, шаљући савезницима протестне ноте и отворено негодујући преко руског министра иностраних послова Сергеја Сазонова, који је и јавно и тајно обавештавао Србе за шта се Русија залаже у будућој подели Европе. Коначно, савезници су упутили Србији званични меморандум од 4. августа 1915. године којим се потврђује територијално проширење Србије после рата. Заједно са делом обале који је већ припадао Црној Гори, јадранска обала од реке Крке и рта Планка до реке Дрим, укључујући Сплит и Дубровник, острва Брач, Чиово, Шолта, Јакљан и Колочеп, цела Босна и Херцеговина, Срем, Бачка и део Славоније, а начелно и део албанске обале, да би се Србији обезбедио потпуни излаз на море и то „у широком луку на Јадранском мору и Далмацијом са старим Сплитом. Србија ће се тако моћи срећна и задовољна развијати… О Хрватима и Словенцима не могу вам ништа рећи. Они се туку против нас и ја вам изјављујем: када би било потребно да се руски народ бори под оружјем само пола дана па да се Словенци ослободе, ја не бих пристао на то…“, рекао је Сазонов српским професорима Љуби Стојановићу и Александру Белићу у Петрограду, 5. маја 1915. (Белић, 1923). Ове Сазоновљеве речи „заиста дају контуре будуће Србије, а не Југославије“, сматра професор др Никола Поповић (1977), који преноси цео овај диспут у ширем геополитичком контексту. И заиста, Србија је могла бити задовољна овим нацртом и борбом Сазонова за њене будуће западне границе, у које би више или мање спадало цело биолошко језгро српског народа (осим Баната, што је повољно решено касније). Тако би ове границе, сва је прилика, нацртао и војвода после правог краја рата.

Генерал Краус: Војнички најјачи наши непријатељи Командант аустроугарског корпуса на Дрини и Колубари 1914, генерал пешадије Алфред Краус (1862–1938) изјавио је на крају рата: „Упознали смо Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, на борбу мржњом и одушевљењем загрејани, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани.“

Не, не дају Александар и Пашић, који само дан после објављивања Лондонског уговора, 27. априла 1915, сазива Народну скупштину и понавља намере Србије наведене у Нишкој декларацији са „борбом за ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца“. Истог тог 5. маја, када су код Сазонова седели Стојановић и Белић, Пашић шаље бесну ноту у Лондон, Париз и Москву и тражи гаранције за стварање једне југословенске државе! Изненађен српским одбијањем „лондонске мапе“ Сазонов је српском посланику Спалајковићу рекао: „Па зашто не тражите и Рим и Москву.“

ЈЕ ЛИ ШАНСА ЗАИСТА ИЗГУБЉЕНА? Ово неодговорно поигравање српском судбином и приликом која се ретко указује иједном народу у историји (не сме се заборавити да Лондонски уговор долази у атмосфери Мишићевог подвига на Колубари и изузетног респекта који је Србија уживала после њега) остало је на снази и после завршеног рата, поготово у контексту последњих српских победа 1918, упркос пропасти Русије и њеном изласку из рата. Ударивши изузетно опасно у меки трбух Европе, војска Краљевине Србије изашла је на море и сама зауставила Италијане испод Алпа и на Рјечини, али српске западне границе више се не помињу а Лондонски пакт остаје последњи међународни уговор који ове границе прецизно и изричито дефинише. Зашто их је Србија сама одбила, питамо се и ми данас.
„Један такав пример великодушности и истовремено лудости није познат у историји“, пише професор Лазо Костић (1897–1979). „Србија се одриче у корист својих највећих непријатеља, Хрвата, добитка који се само једанпут у историји додељује.“
Ипак, Мишићев прави крај рата подсећа нас данас, 29. септембра 2023, да се свет тумбе окренуо и да ће се с новим тектонским покретима тек мењати. Ни Александрове ни Титове Југославије одавно више нема. Питања нове карте Европе неће марити ни за Версај ни за Јалту. Решаваће се тек после завршетка руске специјалне операције у Украјини, после демилитаризације, денацификације и коначног успостављања мултиполарног света. Прави-правцати кластер нових питања отвара алијанса Москве и Пекинга, буђење Африке и успостављање сасвим нових глобалних координата на постојећим „мапама пута“ нове геополитике. Тек сада, када Русија, БРИКС и мултиполарни свет постају одлучујући фактори у свој озбиљности поново израста и српско питање, које одавно привлачи пажњу међународне јавности. Ништа још није готово.