VLADIMIR UMELJIĆ – Kako su vodeće elite Zapada pripremale genocid nad „nižim rasama“

Retko je u teorijskim razmatranjima tematizovana činjenica da svi počinitelji velikih genocida u Evropi sredinom 20. veka primarno pripadaju zapadnoj kulturološkoj tradiciji, koju je više od 1.500 godina bitno determinisao Vatikan, zaključuje naš sagovornik – istoričar, pravoslavni filozof i književnik, čije će novo naučno delo posvećeno temi genocida (izdanje kuće „Prometej“) biti predstavljeno na predstojećem beogradskom Sajmu knjiga

Na predstojećem oktobarskom Sajmu knjiga javnosti će biti predstavljene dve nove multidisciplinarne studije našeg sagovornika Vladimira Umeljića – jedna sa naučnoistorijskim težištem posvećena temi genocida nad Srbima u hrvatskoj državi 1941–1945. „Kada mrtva usta progovore (O Srbocidu hrvatske države 1941–1945)“ i druga, jezičko-filozofska „Istina u svetu relativizma i nihilizma ili Kako se vlada ljudima“. Podsetimo, reč je o autoru koji je 2013. dobio nagradu Akademije Ivo Andrić za najbolju satiričnu knjigu godine, a 2022. nagradu „Janko Veselinović“ za najbolji istorijski roman godine na srpskom jeziku. Pitamo pisca Umeljića najpre o motivima odluke da se književno stvaralaštvo sada „povuče“ pred naučnim?
„Rekao bih da to diktira naša nezavidna međunarodno-politička situacija, naš istorijski trenutak. Nužno je i hitno prosvećivanje, rasvešćivanje i saborno okupljanje našeg naroda, da bismo se izborili sa aktuelnom krizom i izašli iz nje što manje oštećeni. Naučni instrumenti su primereniji od književnih, kada se čovek bori za istinu a u službi preživljavanja naciona, osuđenog na stanište na granici svetova, koja upravo gori.“

***

Kako vrednujete svoja, tematikom, tako različita dela? Filozofska studija npr. tematizuje vašu originalnu teoriju definicionizma, za koju vam je najveći živi korifej jezičke filozofije Noam Čomski već 2010. uputio reči pohvale i priznanja?
Reč je o različitim težištima i polaznim pozicijama, ali o suštinski istim pitanjima, o istorijskoj istini i njenom fundamentalnom značaju za svaki, pa i za naš narod. Filozofsko razmatranje treba preporučiti onima koji žele da što više, dublje i temeljnije saznaju činjenice o osnovi zbivanja koja se kako nama, tako i čitavom čovečanstvu dešavaju, a naučnoistorijsko je vrlo konkretno i smelo bi da bude bliže i prijemčivije za čitaoce. Kako mi je prof. dr Jelena Guskova, direktor Centra za noviju balkansku istoriju Ruske akademije nauka, napisala: „Pažljivo sam pročitala vašu studiju i mogu da kažem da je ona važan doprinos nauci – teoriji (filozofija) i praksi (istorija) fenomena genocida, što do sada još niko nije radio.“
Dva komplementarna dela se dakle međusobno dopunjavaju.
Šta novo otkriva ova naučnoistorijska studija o srbocidu hrvatske države 1941–1945?
Kao prvo, koncept. U prvom delu prevashodno dolaze do reči preživele žrtve genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH i naročito strašne paradigme logora smrti Jasenovac. Jedan deo tih iskaza je malo a jedan deo potpuno nepoznat stručnoj i široj javnosti. Ta svedočenja su enormno važna, jer kada mrtva usta nevinih progovore, ona govore samo istinu, ovde o najstravičnijem stradanju srpskog naroda u istoriji.
Drugi deo se bavi „roditeljima, babicama i hitnom pomoći“ tokom srbocida 1941–1945, dakle Vatikanom i lokalnim hrvatskim rimokatoličkim klirom, i njihovom ulogom pri ovom konkretnom zločinu, koja inače u ovoj formi i meri nedostaje kod druga dva velika genocida sredinom evropskog 20. veka, pri Holokaustu nad Jevrejima i Porajmosu (Samudaripenu) nad Romima.
Težište završnog dela razmatranja leži na vrlo zabrinjavajućem i samo politički motivisanom trendu poricanja i činjenice genocida nad Srbima u hrvatskoj državi 1941–1945, koje zdušno i konsekventno podržavaju i promovišu čak i aktuelni „najviši srpski autoriteti“ za to pitanje (po dodeljenim im zvanjima i funkcijama). Taj trend i proces sam u rukopisu označio kao potencijalno završni genocidni čin, po principu: „Ubijanje istorije = ubijanje nacionalne svesti = ubijanje nacije“.
Pristupate ovom problemu multidisciplinarno i kako istoričarka prof. dr Mira Radojević u svojoj uvodnoj recenziji piše: „Pročitavši ovo delo, ne bismo mogli da kažemo kom ’žanru’ pripada, s obzirom na to da već od prvih stranica uzbuđuje i uznemirava mnogostrukim pristupima, budući da istovremeno predstavlja sabrano istorijsko znanje i istoriografsko istraživanje, filozofsko-etičku raspravu, teološko tumačenje, psihološko i sociološko posmatranje istraživanog pitanja, politikološke osvrte…“
Zar to mnoštvo pristupa ne otežava čitaocu razumevanje tematike?
Ne, naprotiv. Genocid je kompleksan fenomen i stoga je primereno i korisno poslužiti se metodologijama različitih naučnih disciplina, prevazići njihove (ionako samo dogovorne) granice, da bi se shvatio taj mehanizam i proces, taj „najstrašniji zločin, koji istorija čovečanstva poznaje“, kako je to Rafael Lemkin izrazio. Samo na osnovu prepoznavanja svih međusobno povezanih uzročnih i pratećih faktora postaje moguće slediti profilaktičkom i duboko humanističkom principu: „Nikad više!“, dakle preduprediti ponavljanje zločina.
Kako, međutim, shvatiti da u jednoj raspravi o srbocidu – genocidu 1941–1945. tematizujete i vatikansku trgovinu „oproštajem grehova“ i unosnih položaja i funkcija (Simonija) u 14–16. veku, dodirujete i jezuitsku robovlasničku državu u današnjem Paragvaju 1609–1767, potom masovno pokatoličavanje i sledstvenu denacionalizaciju Srba zapadno od Drine 1846–1941? Potom i promenu paradigme u redovima nemačkih političkih i akademskih elita na kraju 20. veka, pa sve do aktuelnog oružanog sukoba u Ukrajini?
Zločin genocida je, još jednom, vrlo kompleksan fenomen i on u evropskom 20. veku jasno reflektuje kontinuitet istorije. Njegova geneza se, dakle, ne može razmatrati izvan sveukupnog istorijskog konteksta, on nije nastao u nekakvom vakuumu.
Zapravo nepredvidiva, ali retko tematizovana činjenica je, naime, da svi počinitelji velikih genocida u Evropi sredinom 20. veka primarno pripadaju zapadnoj kulturološkoj tradiciji, koju je više od 1.500 godina bitno determinisao Vatikan, a da žrtve tih genocida (Jevreji, Romi, Srbi) primarno ne pripadaju dotičnoj tradiciji, i kontinuirano su tretirane kao „niža rasa“, „strano telo“ i „remetilački faktor“, bez obzira na njihove evidentne doprinose (ne samo, ali i) toj tradiciji. „Pripremna“ dehumanizacija potonjih žrtava (i bitni preduslov) ovih zločina je, znači, vrlo dugo trajala i njeni nosioci su bile svi faktori moći, sve vodeće elite Zapada, kako svetovne, tako i duhovne.
Najkasnije od vatikanskih „Pacovskih kanala“ po završetku Drugog svetskog rata, kojima su hiljade i hiljade hrvatskih i nemačkih ratnih i genocidnih zločinaca pobegli od pravde, prepoznatljivi su crkveno-ideološki, ali i finansijski interesi i motivi Vatikana. Jedan vrlo visoko rangirani funkcioner rimokatoličke hijerarhije, monsinjore Renato Dardoci potvrdio je npr. da su velika materijalna sredstva pobijenih žrtava genocida u Hrvatskoj 1941–1945 (ali zaobilaznim putem – preko SAD i na osnovu američke posleratne zaplene nacističkog plena) i još mnogo veća imovina jevrejskih žrtava genocida u zoni uticaja nacističke Nemačke završili u Vatikanu. Ta sredstva su potom, u vreme pape Jovana Pavla II – barem delimično, tj. u visini od oko 100.000.000 američkih dolara – bila upotrebljena za finansiranje aktivnosti sindikata „Solidarnost“ u papinoj poljskoj postojbini, kao početka uspešnog razbijanja Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza.
Pri suđenju Vatikanskoj banci, Franjevačkom redu i Švajcarskoj nacionalnoj banci zbog profiterstva pri genocidu u NDH 1941–1945. u San Francisku, o kome 2006. izveštava izraelski list „Haaretz“, vatikanski advokati su 60 godina po završetku Drugog svetskog rata i genocida hrvatske države nad Srbima, Jevrejima i Romima izašli s tvrdnjom da je „genocidni tretman žrtava tadašnje hrvatske države bio dozvoljeni čin“ („Lawyers for the Vatican Bank including Pope Benedict’s personal attorney have argued that genocide committed in Croatia during the Second World War by a Nazi regime was permissible under international law“).
Samo Ante Pavelić je, po ovim izvorima, predao Vatikanu genocidni plen od stotina miliona švajcarskih franaka i potom „Pacovskim kanalima“ bio prebačen u Argentinu. U odnosu na njega konstatuje američka vojna kontraobaveštajna služba CIC 1947. uz to i sledeće: „Pavelićeve veze su toliko visoko plasirane i njegova trenutna pozicija je toliko kompromitujuća po Vatikan, da bi njegovo izručenje predstavljalo jedan uništavajući udarac za Vatikan.“
Govori se o posrednom američkom i britanskom pomaganju u ovom poduhvatu?
SAD i Velika Britanija su pomagale Vatikanu pri ovome i jedan primarni istorijski izvor potvrđuje: „Jedna od posledica ove politike je bila da su čak desetine hiljada osumnjičenih za ratne zločine u Italiji bile samo premeštene i sačuvane za buduće aktivnosti, kao što je to npr. bila SS-divizija ukrajinskih nacista (…) Već u kasnim četrdesetim i ranim pedesetim godinama SAD i Velika Britanija su počele da organizuju paramilitarističke grupe pod nazivom ’Ostati u pozadini’ (Stay behind), snabdevene mašinskim pištoljima i eksplozivom, zlatom i radio-stanicama itd. u svrhu angažovanja „pri neminovnom predstojećem ratu protiv Sovjetskog Saveza.“
Ukazuje se dakle na kontinuitet istorije, na spregu i interakciju prostorno i vremenski navodno odvojenih, međusobno nezavisnih zbivanja, što je i akademik Mira Radojević u svojoj uvodnoj recenziji prepoznala i oslovila: „Iznad svega, čini nam se, nalazi se činjenica da su u istoriji, dugoj nekoliko stotina godina, duboko i čvrsto povezane, a međusobno uzrokovane naizgled udaljene pojave i događaji, zbog kojih prošlost ne može da ostane tamo gde u svojim iluzijama smatramo da treba da joj bude mesto.“
Bez obzira na multidisciplinarni naučni prilaz ovoj složenoj problematici, naslov vašeg razmatranja glasi „Kada mrtva usta progovore (O Srbocidu hrvatske države 1941–1945)“. Da li to, paradoksalno, znači da je težište ipak na iskazima preživelih žrtava?
Naslov odražava enormnu važnost iskaza neposrednih očevidaca i svedoka svog vremena za nauku, reflektuje istovremeno esencijalnu dimenziju svakog razmatranja ove tematike, onu ljudsku (žrtve), odnosno neljudsku (počinitelji zločina, plus oni koji ga naknadno – i time saučesnički – relativizuju ili šta više poriču).
Nedovoljna pažnja se obraća na činjenicu da su preživele žrtve doduše napustile Jasenovac (Jadovno, Aušvic, Dahau…), ali da Jasenovac nikada nije napustio njih i štaviše da se to prenosi i na sledeće generacije. Ta pojava ima i svoje medicinsko ime „transgeneracijska traumatizacija“. Primer: Jedna ovde navedena preživela žrtva Jasenovca je i posle odlaska iz zemaljskog pakla hrvatske države 1941–1945. i vraćanja životu doživotno ostala mučenica logorskog sistema Jasenovca, koja je pokušavala da svog sina poštedi tih stravičnih saznanja. To se može razumeti i mora poštovati, iako predstavlja veliki gubitak za proučavanje tog dela istorije, ali i primer pogrešnog ophođenja s prošlošću, jer potiskivanjem i prećutkivanjem preživljenog se forsira ta „transgeneracijska traumatizacija“.
Tako njen sin svedoči o jednom prisluškivanom kazivanju svoje majke i potvrđuje, pored ostalog, da i deca tih logorskih žrtava isto tako pripadaju nevinim i nepitanim mučenicima, koji doživotno (i uzaludno) traže objašnjenje ljudskog zla i izopačenosti: „Majka je stegnutog grla pričala o klanju dece na tom strašnom mestu i o kricima i molbama dece: Čiko, nemoj da nas kolješ!“, na šta bi koljači odgovarali: Ne brini, čika će to polako…“
To sam čuo, kada je pričala iza zatvorenih vrata sa svojim drugaricama iz Udruženja logoraša Stare Gradiške. Posle bih čuo kako sve zajedno plaču. Imao sam tada možda osamnaest godina i stajao sam ispred zatvorenih vrata i prisluškivao.
Jedan drugi put je bilo reči o malom detetu, koje su ustaše uz smeh i pocikivanje presecali testerom…
A kada su 1999. NATO avioni počeli da bacaju bombe i šalju rakete, kada su odjeknule prve eksplozije u Beogradu, moja majka je izbezumljeno trčala po stanu i vikala – opet počinje, sve će se ponoviti, opet počinje…
Potom je pala u krevet, nije više jela i topila se svakim danom sve više, postala nepokretna, jer meso se gubilo, koža pripajala za kosti… Uskoro je morala u bolnicu, infuzije, nega, jer nepokretna i ništa nije uzimala u usta…
Jednog jutra su me pozvali iz bolnice, otišao sam da se oprostim.
Tada su mi rekli da je pred to jutro ustala iz kreveta, teturala se hodnikom i vikala – dolaze, opet dolaze, sklanjajte decu, sakrivajte ih! Pitao sam, kako, pa bila je nepokretna?Lekar je raširio ruke, sestre su slegale ramenima…
U završnom delu Vašeg razmatranja govori se o „trendu poricanja i same činjenice genocida nad Srbima u hrvatskoj državi 1941-1945.“ Razmatrate upravo tu esencijalnu dimenziju, onu „neljudsku (počinitelji zločina, plus oni koji ga naknadno relativizuju ili šta više poriču)“.
Taj trend je odavno prisutan u dobrom delu hrvatske istoriografije, to znači nije ništa novo. Ovde sam, međutim, uzeo kao primer jednog prominentnog nemačkog istoričara u našem vremenu, doktora nauka i u međuvremenu univerzitetskog profesora, Aleksandra Korba. On je doktorirao u Berlinu na tu temu i dobio najvišu ocenu za svoj finalni „naučni“ zaključak, naime – u hrvatskoj državi 1941-1945. nije se desio nikakav genocid nad Srbima. To je, po njemu, samo „srpska izmišljotina, cinični falsifikat istorije i mitomanija“.
Te njegove tvrdnje sam analizirao i argumentovano pobio već 2012. u Zborniku Matice srpske za društvene nauke 4/2012, br. 141, str. 523-550, Novi Sad: „Promena paradigme u nemačkoj istorijskoj nauci: U hrvatskoj državi 1941-45. nije izvršen genocid nad Srbima?“ No ovde je to prošireno, produbljeno i „obogaćeno“ jednom novom dimenzijom.
Vi sada govorite o, kako ste to nazvali, „aktuelnim najvišim srpskim autoritetima“ za to pitanje (po dodeljenim im zvanjima i funkcijama)“? Konkretno o nosiocima funkcija u Muzeju žrtava genocida, srpske institucije, koja bi trebalo da bude pandan jevrejskom Jad Vašemu? Pominjete kontroverze oko broja žrtava Jasenovca?
Da, tačno, to bi trebalo, s pravom, da bude pandan visoko cenjenom jevrejskom Jad Vašemu. I ne, ne radi se primarno o ovom inače važnom i, istovremeno, vrlo osetljivom pitanju broja žrtava, jer Jovan Dučić je bio u pravu kada je rekao: „Umrijeti to nije ništa, ali biti zaboravljen, to je najsvirepija odmazda smrti nad životom“. Kao i Matija Bećković: „Niko nije toliko mrtav, kao onaj kome se puca u dušu“. Taj broj je, naime, otvoren, nije utvrđen i diskusija o tome je legitimna.
Jedino što se dotičnima u tom konkretnom kontekstu može prebaciti, to je netolerancija, arogantnost, nedostatak i rudimentarne kulture dijaloga, nedostojna frazeološka difamiranja neistomišljenika, koja nemaju šta da traže ni u svakodnevici a kamoli u akademskoj diskusiji.
Radi se međutim o mnogo važnijem, jer osnovnom aspektu ove problematike, o „crvenoj liniji“, čijim prelaskom prestaje svaka diskusija. Radi se o njihovoj podršci, promovisanju i stavljanju javnih tribina i naučnih konferencija na raspolaganje nekome, kao što je Aleksandar Korb, da bi zastupao i širio svoje stavove, npr. da su uslužnici hrvatske države 1941-1945. srušili stotine srpskih pravoslavnih crkava samo „jer su njihovi tornjevi služili partizanima kao osmatračnice“, da je koncentracioni logor Jadovno bio jedna vrsta državnog „socijalno-ekonomskog projekta zapošljavanja Srba i Jevreja“, da se „najveće umiranje u Jasenovcu desilo usled jedne prirodne nepogode, izlivanja Save“, da su ustaše ubijale „haotično i mestimično, usled straha od svojih protivnika“ (verovatno i od njihove dece?), da je nasilno pokatoličavanje Srba imalo zapravo „sekularni karakter“, nije dakle imalo nikakve veze niti sa Vatikanom, niti sa hrvatskim rimokatoličkim klirom i sl. Tja, verovatno su čin pokatoličavanja Srba sprovodili pijačni prodavci živine, ko zna?
A tom i takvom Korbu je vladika Jovan (Ćulibrk) spremno dao reč na naučnom skupu „Novomučenici: Poliperspektiva“, koji je u organizaciji njegove Pakračko-slavonske eparhije SPC i Muzeja žrtava genocida 2019. održan u Srpskoj pravoslavnoj gimnaziji „Kantakuzina Katarina Branković“. I to nije smetalo ni (istim) organizatorima međunarodne naučne konferencije o genocidu i Holokaustu, održane već aprila 2016. godine u Beogradu, da ga uvrste među učesnike.
Dok je Muzej žrtava genocida u Beogradu, čiji je direktor tada bio istoričar Veljko Đurić Mišina, 25. 7. 2019. ugostio Korba koji je razgovarao o genocidnim temama sa dvojicom saradnika muzeja, Stefanom Radojkovićem i Bojanom Arbutinom. Taj, prepričani razgovor objavljen je potom u Godišnjaku za istraživanje genocida (sv. 12/1, 2020.) na čak 26 strana. Kako to shvatiti?
Možda kao „praktikovanje“ pluralizma, tolerantnosti, poštovanja slobode mišljenja i govora?
Tako nešto bi se moglo (eventualno) uzeti u razmatranje samo u vrlo neverovatnom slučaju da se pojavi vest, da je Jad Vašem sa istim obrazloženjem organizovao jednu međunarodnu konferenciju o Holokaustu i pozvao kao referenta rimokatoličkog biskupa R. Williamson-a, člana vođstva uticajnog „Bratstva Sv. Pija X“, koji u jednom intervjuu švedskoj televiziji 2008. ponavlja svoj stav o Holokaustu, već 1988. iznet u javnost: „Holokaust je jedna jevrejska izmišljotina, kojom oni žele da nas bace na kolena, da bi iznudili akceptiranje svoje države Izraela.“
Kakva je razlika po pitanju istorijske istine o zločinima genocida između njega i Aleksandra Korba, koji već godinama neumorno ponavlja da je Srbocid hrvatske države 1941-1945. „samo jedna (veliko)srpska nacionalističko-komunistička konstrukcija, gajenje ciničnog kulta žrtava, laž srpskog sveštensva i vlasti, mitomanija“?