ВЛАДИ СМЕТАЈУ РУСОФИЛИ

Пролетос формирани прозападни кабинет премијера Николаја Денкова, чији су приоритети останак Бугарске у ЕУ и НАТО-у и борба против руског утицаја, што укључује и помагање Украјини у одбрани од Русије, проруско расположење међу Бугарима види као препреку остварењу свог реформског курса

У Бугарској, коју на јесен очекују локални избори, поново „севају варнице“ између прозападних и проруских партија и покрета (по броју је више ових других!), што је било обележје и бурне кампање пред пролетошње гласање за национални парламент, односно владу. Доказ за то је недавна тврдња премијера коалиционог кабинета, „окренутог“ Бриселу и Вашингтону, академика Николаја Денкова да је проруска странка Препород (Ваздраждане) – „неофашистичка“. Лидер Препорода, историчар Костадин Костадинов није био изненађен овом оштрином, јер су за њега све антируске странке у Бугарској „пројекти америчке амбасаде који ће нас гурнути у рат против Русије“.
Влада Денкова формирана је у априлу, као експертска, након петих избора за две и по године, што је потврда дуге и оштре поларизације на политичкој сцени те најсиромашније и најкорумпираније чланице Европске уније и НАТО-а која је, истовремено, и земља са највише симпатија за Русију у евроатлантској „породици“. Направиле су је две највеће странке, дотад најљући ривали, ГЕРБ (Грађани за европску Бугарску, бившег вишеструког премијера Бојка Борисова) и Настављамо промене (ПП) коју води Кирил Петков, такође ранији председник владе, а чији је савезник, прозападна, Демократска Бугарска. По оцени аналитичара, старе непријатеље су повезали страх да земља не настави да тоне у политички хаос – што не би било добро ни за њих – заједничко (мада по интензитету различито – ГЕРБ је у томе „мекши“) опредељење за европске вредности и снажно „охрабривање“ из Брисела. Од тада партнери понављају да Бугарска мора остати на прозападном путу, у ЕУ и НАТО-у, да се мора борити против руског утицаја и помагати Украјини у одбрани од Русије. Уз то, циљ им је и обрачун с корупцијом, увођење земље у Шенген и „довођење“ евра у Бугарску. Нетолеранцију према симпатијама за Русију снажно је испољила и ранија влада Петкова, која је сменила министра одбране Стефана Јанева (из Бугарског успона) због проруске реторике. Његову кривицу представљала је изјава да акција Москве против Украјине, коју је иначе осудио, није рат него специјална операција.

БРЗ РАСТ ПРОРУСКОГ ПРЕПОРОДА Трвења прозападних и проруских снага почињу практично од самог државног врха, јер је познато да нова влада није била по вољи шефа државе Румена Радева, који важи за русофила. Из странке Настављамо промене и недавно се чуло да не би правили кабинет с Борисовљевим ГЕРБ-ом „да није било ризика да нас Радев изведе из Европе“. „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ је, у јуну, указујући на анимозитет у новонасталој кохабитацији, писао да би влада могла покренути питање опозива Радева, а разлог је, наводно, било његово противљење слању војне помоћи Украјини јер би то могло да изазове шири сукоб.
Иначе, руско-украјински рат је, од његовог почетка, тема која оштро „дели Бугарску“, што подједнако важи за обичне грађане и политичаре. Из владе је све више упозорења да партије наклоњене Русији, својим агитовањем, озбиљно ометају њен реформски курс.
Посебно гласан и оштар у критици владине политике је русофилски Препород, основан пре девет година, који је нагло ојачао током неколико минулих месеци. Странка је на изборима у априлу освојила 14,16 одсто гласова, чак 10 одсто више него на гласању у октобру, и постала трећа по броју мандата у парламенту. Костадинов најављује даљи раст своје партије иако их политички противници (који су за њега само „издајници“ и „русофобни олош“) називају штетним за Бугарску и оптужују не само за „служење Путину“ него и за пропаганду против ЕУ и НАТО-а (јер заговарају излазак земље из тих савеза), антисемитизам, неприхватање миграната итд.
Због проруске реторике и, наводног сазнања Кијева да је шпијун Москве, Костадинову је забрањен улазак у Украјину на 10 година. Он игра на карту јаког проруског сентимента у Бугарској и настоји да, како каже, грађане охрабри „да раде онако како мисле“, и да одбаце убеђивања са Запада да ће Бугарској бити боље ако се дистанцира од Русије. Жестоко се противи увођењу евра, „јер би то довело до грађанског рата у земљи“ и организује митинге са захтевом да се европска валута не намеће Бугарима. Формално, он тај план не може да спречи, јер је држава преузела обавезу да то учини, али настоји да се његова примена што више одложи.
Костадинов је врло активан на Фејсбуку и ту мрежу, најпопуларнију у Бугарској, свакодневно користи за представљање својих идеја и нападе на неистомишљенике. Више пута је затражио онемогућавање рада проевропским медијима и невладиним организацијама, пошто их сматра „мегафонима америчке амбасаде“.

ПУТИНОВ ОРДЕН МАЛИНОВУ Реторици Костадинова врло је слично оно што говоре и траже и остале проруске странке и организације, међу којима је и русофилска партија Препород отаџбине, савезница Јединствене Русије Владимира Путина, који је њеном лидеру Николају Малинову уручио Орден пријатељства. У програму ове партије, уз остало, стоји да је „свако укључивање Бугарске у непријатељство с Русијом штетно по националне интересе“. Због тога га владајући блок оптужује да ради на „геополитичком преумљивању Бугарске“.
Малинов, који је високо образовање стекао у Кијеву, био је, са глумцем Стивеном Сигалом, један од оснивача светског Покрета русофила, у ком су уз више јавних личности са Запада и једна италијанска принцеза и унук Шарла де Гола. Одмах по започињању Специјалне операције Москве у Украјини, Малинов је позвао Бугаре „да широко отворе срца за нашу ослободилачку Русију“.
Наклоност Русији и актуелној политици Владимира Путина очита је међу социјалистима и у партији турске мањине ПДС, дуго присутним у парламенту. Праведна Бугарска инсистира на „хитној обнови“ односа између Бугарске и Русије, а један од њених челника, генерал Димитар Шиваков је, на почетку руско-украјинског рата, одлучно бранио акцију Москве. И Покрет нестраначких кандидата прокламује друкчије и дубље односе с Русијом, док странка Рад и разум инсистира на изласку Бугарске из ЕУ и НАТО-а како би земља могла да се врати вођењу „независне економске политике“. Западни медији овај апел, чест у целом русофилском блоку, тумаче као одјек тврдње Кремља да су бивше совјетске републике изгубиле независност уласком у евроатлантске интеграције.
Аналитичари истичу да доста Бугара „воли“ и Запад и Русију: нису за излазак њихове земље из ЕУ и НАТО-а, али не крију симпатије за Путина, односно његову политику, иако су оне сада мање него пре почетка руско-украјинског рата.
Влада и њој блиски медији, као и гласила на Западу, бугарско русофилство, углавном, виде као последицу пропаганде Москве и присуства у бугарском друштву доста оних који су плаћени да ту пропаганду шире или који су, у ранијим деценијама, на разне начине, били повезани с Русијом. Ова оцена је свакако нецеловита, јер је видљиво да је доста Бугара незадовољно демократијом у својој земљи, првенствено због огромне корупције (Бугарска је у томе рекордер у ЕУ) и да више верују у „чврсту руку“, што препознају у Путиновом начину владања. Носиоци оваквог мишљења објашњавају да је њихова русофилија идентична оној у Француској, Италији и још неким земљама, где се јавља као облик отпора болестима демократије.
Почетак руско-украјинског рата доста је смањио Путинов рејтинг међу Бугарима, али га је значајно поново уздигла чињеница да је на страну Украјине стао цео НАТО, као и одлука бугарских власти да помажу Кијев. За немали број Бугара то помагање Украјини значи улазак њихове земље у рат против Русије што виде као опасан и штетан корак, тим више што је давно започети курс домаћих реформи доста спор. Кажу да нова влада треба много више да брине домаће бриге јер је ситуација у земљи далеко од жељене.