У име европских интереса

Србија и литијум

Све је очигледнија намера Европе да се литијумом снабдева од руде из Јадра и да у својим фабрикама производи батерије, а ми да се задовољимо земљишном рентом и опасним загађењем као последицом рударења

Црвено светло на ископавање литијума у Србији све је блеђе и само је питање дана када ће га заменити зелено. Зелено, као еколошки симбол, у овом случају није плод свести за здравом, природном средином јер, само мала дигресија о особинама литијума, уместо радости диже косу на глави. Бар на основу онога како то предочава познати доктор Душан Станојевић, позивајући се на Мендељејев систем елемената, у којем се под редним бројем 3 налази литијум и упоређујући га са њему најближим елементом (број 2) магнезијумом.
Станојевић веома сликовито наводи да магнезијум даје живот биљном свету и има идентичне хемијске особине с литијумом, с тим што је литијум агресивнији и истискује магнезијум из његових једињења. Магнезијум је у природи слободан, док је литијум заробљен. Са животно важним разлогом. Магнезијум је, рећи ће Станојевић, као доброћудни пензионер, који седи на клупи и одмара се. Литијум је као млади, пунокрвни пастув који ће, кад види птицу у лету, преврнути и клупу и пензионера. Зато је Бог, како каже, сместио литијум у утробу земље, а магнезијум, који ствара биљни живот, на површину земље, уз мрачни закључак да чим ослободите литијум и пустите га на површину, ту више живота нема. Ни за биљке, ни за животиње. Ни за људе.
А људи, ко људи. Ових дана су се дигли у Горњим Недељицама и блокирали багере „Рио Тинта“, не дајући им да руше куће које је компанија пре неколико година откупила за потребе копања литијума. Почетком прошле године Влада Србије обуставила је пројект изградње рудника литијума у долини реке Јадар. Сви се добро сећамо када је премијерка Ана Брнабић 20. јануара изјавила да је влада укинула уредбу о Просторном плану подручја посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераду руде јадарит, као и да су поништени сви управни акти везани за компанију „Рио Тинто“ и њену ћерку фирму „Рио Сава“.

РУШЕЊА И НАМЕРЕ Мештани околних села и активисти ипак упозоравају да компанија „Рио Тинто“, која је и планирала отварање рудника, није одустала, без обзира на њене дозиране и ограђујуће изјаве. Они, из „Рио Тинта“, наглашавају да је рушење планирано зарад безбедности и није почетак изградње пројекта „Јадар“ у који, кажу, и даље верују.
Индикативна су и честа понављања председника Србије како „смо испали глупи“ јер смо наводно рекли „не“ ископавању „горива будућности“; да је то „као када би Емирати рекли: Ми нећемо нафту да извозимо. Шта смо ми, луди?“. „Испали смо овце, насанкали су нас страни обавештајци на петопарцу“, рекао је Вучић. И још: „Ја се надам да никада до краја не може да буде изгубљена шанса.“ А да није изгубљена сугерише и Вучићев позив да се крене с уклањањем објеката, назвавши их руглом и шутом. „Па срушите те куће које припадају вама, а које су ругло. Ево, ја тражим од ’Рио Тинта’, док ништа даље нису добили – хајде, бре, људи, срушите ове куће“, наводи Вучић.
Подаци показују да је фирма „Рио Сава експлорејшн“, ћерка фирма „Рио Тинта“, на територији града Лозница власник чак 534 непокретности, од чега 89 кућа, а остатак су парцеле, односно грађевинско или пољопривредно земљиште; да су неки објекти купљени и после обуставе пројекта „Јадар“.
Да ли је тек тако компанија „Бехтел“ у фебруару ове године огласила конкурс за три радна места у Србији која имају везе са пројектом „Јадар“ рударске компаније „Рио Тинто“. Како се објашњава, професионалцима нуде дугорочну каријеру, са почетним задатком који подржава пројекат „Јадар“.
За власт, која тврди да ће се поштовати протоколи о заштити околине, важно је да су резерве руда литијума и бора код Лознице 158 милиона тона, чија је прорачуната вредност 56 милијарди долара, уз почетна улагања од 1,5 милијарди долара и да Србија тим пројектом може да покрије 12 одсто светских потреба за литијумом, уз напомену да је вредност доказаних минералних вредности у Србији већа од 200 милијарди евра.
Да власт не игнорише перспективе ископавања литијума види се и по томе што се он помиње и у Нацрту Националног енергетског и климатског плана о којем је Министарство рударства и енергетике организовало јавну расправу у јуну и јулу. Овај документ представља основ енергетске политике сваке државе која је овај јавно-политички документ прихватила и један је од најважнијих докумената у области енергетике и климатских промена. Из једне табеле у том документу сазнајемо да Србија 2030. планира да производи 600.000 тона литијума/бора и других повезаних производа, а очекује се да иста физичка производња остане и до 2050. године.
У таквој вербално-правној „клацкалици“ заиста је тешко наћи главни ток државног врха у причи о литијуму, мада би требало следити оно што говори Вучић, чија је, показало се, последња, што је неретко и сам наглашавао. Нарочито сада када се и Немачка одлучила да се озбиљније позабави експлоатацијом литијума. И колико та одлука немачке има везе с нама. Све је то на трагу још од опроштајне посете Ангеле Меркел Београду и њене изјаве да је Немачка заинтересована за литијум у Србији и да ће се питањем експлоатације овог метала бавити чланице Европске уније.

ТАЈНИ ДОКУМЕНТ Можда тек ту и почиње права прича о литијуму у Србији. Иако се макар званично одустало од ископавања литијума, према писању дневника „Ханделсблат“, крајем прошле године, наша земља је једна од оних коју према плану Немачке треба подстакнути на експлоатацију литијума, да би се оснажила европска продукција батерија и смањила зависност од Кине. У питању је, како се наводи, тајни документ који је Берлин доставио Европској комисији и у коме је наведено 20 конкретних предлога и пројеката који треба да покрену с мртве тачке иницијативу ЕУ „Глобална капија“ као одговор на кинески пројекат „Појас и пут“ и инфраструктурна улагања.
ЕК је 16. марта објавила предлог новог Закона о критичним сировинама, који представља део пакета закона уз помоћ којих Европа планира да парира Кини и САД у производњи зелених технологија, оствари циљеве из Зеленог договора и достигне нулту емисију гасова стаклене баште до 2050. године.
Међутим, овај закон има посебну важност за ЕУ, али потенцијално и за будућност Србије: наиме, под „критичним сировинама“ сматрају се пре свега ретки метали који су неопходни за различите савремене зелене технологије, међу које спада и литијум, тренутно незаменљиви чинилац у производњи батерија за електричне аутомобиле, соларне електране и готово све преносне уређаје које свакодневно користимо.
У априлу ове године је виши геолог у Немачкој агенцији за минералне ресурсе (ДЕРА), Михаел Шмит рекао да је у Европи тренутно у различитим фазама развоја више од 15 пројеката за експлоатацију литијума. За српска налазишта литијума рекао је да би могла да буду суштински значајни за европску шему снабдевања у погледу независности од Кине. Како ствари за сада стоје, озбиљнија производња литијума у Европи, односно Европској унији неће почети пре 2025, када се већ превиђају прве несташице ове руде. До тада се ЕУ ослања на испоруке из Кине, око 80 одсто.
Иако је планирано да до 2050. достигне нулу загађења угљен-диоксидом, а да се 2030. по улицама возе на десетине милиона електричних аутомобила, у ЕУ још није отворен ниједан рудник литијума. Постоје само пројекти у фази развоја. Тачније, литијум се вади једино у Португалији, али за потребе керамике, док се на отварање великог рудника попут оног планираног у Србији још чека. Разлози су, очекивани, а то су негативни утицаји рудника на животну средину.
У Јадру, где је засад обустављен пројекат рударења јадарита, планирано јаловише, наводе стручњаци, небројено је пута веће од рудника Столице чије је плављење у поплавама из 2014. године и изливање јаловишта одговорно за 40 одсто загађења у Србији изазваног поплавама. У јаловини би се, када је у питању копање јадарита, нашао и још један изузетно отрован елемент – бор. О каквим отровима се ради, говори податак да је у Јадру на земљишту где су вршена испитивања двадесетак метара око рупа без живота. Нема ни корова. Један рудник литијума попут оног планираног у Србији постоји у САД и налази се у пустињи Неваде. Тамо су, према извештајима о ефектима рудника, утврдили загађење у пречнику до 200 километара. У Србији би загађење било веће пошто је јадарски крај богат подземним водама.
Највећа процењена налазишта литијума у Европи су, редом, у Немачкој, Чешкој и Србији. Међутим, налазишта у Немачкој, у долини Рајне на југозападу земље, налазе се на великим дубинама и захтевају нове технологије екстракције које, између осталог, могу изазвати земљотресе, а чија еколошка и економска одрживост још увек није довољно истражена. Због многих непознатих аспеката тешко је говорити о години када би могла да почне експлоатација литијума у Немачкој.
Једини тренутно познати „пандан“ долини Јадра у смислу количине и исплативости екстракције литијума налази се у Чешкој, што Србију чини важном тачком у било којим будућим плановима европских рудника критичних сировина. Није случајно баш немачки „Дојче веле“ наглашено писао да је чешка под правом еуфоријом због литијума поред места Циновец близу границе с Немачком и стотинак километара од Прага. Тврди се да је тамо три до пет одсто светских резерви литијума – највеће налазиште у Европи. Довољно за милион батерија годишње.

ДРЖАВНИ ПРОЈЕКТИ Управо је сличан број навођен и за налазиште на западу Србије. Међутим, за разлику од Србије, чешки премијер најављује да ће његова земља правити и батерије. „Можемо да покријемо целокупни ланац, од рударства, прераде, производње батерија, производње чипова до финалне производње аутомобила“, рекао је Петр Фијала. Значи ли то да је у Чешкој литијум државни пројекат?
Вреди поменути да је председник Чилеа Габријел Борић најавио да ће та земља национализовати индустрију литијума како би унапредила своју економију и заштитила животну средину. Његова најава део је таласа национализације и преузимања контроле држава над кључним ресурсима неопходним за електрична возила, која више нису питања будућности, већ садашњости. Тако је Мексико прошле године национализовао своје резерве литијума, а Индонезија је 2020. забранила извоз руде никла, главног материјала за израду батерија.
И премијерка Брнабић је пре годину дана, говорећи да је литијум огромна шанса за Србију, поменула Норвешку као пример јер је пре открића нафте била једна од најсиромашнијих земаља у Европи, а после тога једна од најбогатијих. „Ово је еквивалент томе. Одлуку о обустављању пројекта ’Јадар’ сам донела због политичких напада на председника Вучића и СНС пред изборе, али и даље мислим да је то највећа развојна шанса“, истакла је Брнабићева. Том приликом није поменула да су, за разлику од арапских земаља богатих нафтом, Норвежани све држали у својим рукама, продају пре свега. „Печат“ је о томе детаљно писао на почетку приче о литијуму, пре неколико година. Ето, и код Норвежана је то државни пројекат, док наша премијерка тако нешто није ни натукнула.
За све ово време Комисија ЕУ и немачка влада имају заједничку пословну стратегију, знатно мање токсичну од рударења. Ради се о изградњи значајних производних капацитета за батерије у Европи, како се зависност европских произвођача аутомобила од Кине и других земаља не би повећала. Планирано је да се око 25 великих фабрика литијум-јонских батерија отвори широм ЕУ до 2030. године. Компанија „Тесла“ је отворила своју огромну фабрику у Немачкој у марту 2022. Предвиђања кажу да ће тржишна вредност батерија у ЕУ порасти са 15 милијарди евра из 2019. на 35 милијарди евра 2030, док ће глобална тржишна вредност порасти са 90 на 150 милијарди евра. Дакле, они батерије и зелену технологију, а ми рударење и отровну јаловину.