ТЛАПЊА О ЛАПОТУ

Зашто се вредност српске народне традиције оличене у изузетној причи о лапоту мора заштитити од накарадних тумачења и злоупотреба?

Легитимни поступак тражења узрока актуелних појава и догађаја у културној прошлости осенчен је могућношћу злоупотреба које су се не тако давно испољиле у демонизацији Срба и њиховом оптуживању за избијање ратова деведесетих година 20. века на тлу Југославије. Иако су те ратове изазвале првенствено нације које су оружаним сецесијама, уз обилату војну и политичку подршку Запада, настојале да остваре сопствену државну самосталност, медијска пропаганда западних земаља је оптужницу против Срба настојала да потврди и суђењем њиховој традицији и култури.

БИСЕР НЕРАЗУМЕВАЊА Данас изгледа смешно како су се у ту кампању укључили и наводни познаваоци српске културне традиције који су у епским песмама и књижевним делима савремених српских писаца налазили узроке за поменуте ратове. Тај тренд имао је одјека и у домаћој јавности, у срамним текстовима аутора окупљених око подлистка „Бетон“ листа „Данас“ и радио-емисије „Пешчаник“ на Б92. Да је такав образац још увек виталан, показала је и актуелна повереница за заштиту равноправности, која је у интервјуу „Политици“, од 7. августа, нагласивши да узроке данашњег породичног насиља треба тражити у још увек постојећој традиционалној патријархалној култури. Према овој повереници, доминација негативне патријархалне структуре у данашњој култури се огледа у томе што „глава куће која ’доноси храну на сто’ има последњу реч, па и право да кажњава зависне чланове домаћинства. Иако су неки обичаји део фолклора, не значи да се не смеју променити. До пре сто година постојао је лапот – убијање најстаријих чланова породице када постану терет“.
Просто је фасцинантно како је у тако мало речи исказано толико неразумевање сопствене културне традиције. Без обзира да ли проистекао из незнања или глупости, став да онај који обезбеђује храну породици има право да кажњава њене нејаке и зависне чланове својеврстан је „бисер“ неразумевања традиције и патријархалног живота. Из тог неразумевања и долази предрасуда о убијање најстаријих чланова породице, које је, наводно, постојало до пре само једног века. Иако је у науци тај проблем већ давно решен, још увек се евоцира буквално тумачење фасцинантне приче о лапоту.
Вредност српске народне традиције требало би, оличену у овој изузетној причи, заштитити од накарадних тумачења и злоупотреба које је у проналажењу узрока данашњем породичном насиљу демонстрирала повереница за заштиту равноправности.

ТЕКСТ ПРЕДАЊА Позната и записана у форми предања, ова прича је дословно тумачена као траг некадашњег обреда. Њу је записао и Сима Тројановић и објавио у тексту „Лапот и проклетије у Срба“, у београдској „Искри“ 1898. У том тексту он вели: „Кад неко остари и изнемогне, онда се фамилија реши да га убије, и то се убијање звало у Сврљигу лапот, а у Присјану код Пирота л’пот. Биров зађе од куће до куће вичући: ‘хајде, лапот је у том и том селу, у тој и тој кући, дођите на подушје’. Пред окупљеним светом, фамилија би премлатила старца или бабу, и то највише батином (тојагом), ређе камењем или секиром. Кога су год водили на лапот, додаје се, да је ишао без икаквог страха надајући се бољем животу на оном свету, и увек су те јаднике на првом месту њихова деца убијала.“
Указујући на порекло тог наводног обреда, Тројановић бележи: „У старо време људи су ‘по много’ живели – по 150, 200 година и били су здрави, те су због тога тешко умирали. Па чак и кад су јако остарели и постали неспособни за рад, тешко су се растајали с душом. Сад се – вели он – лако, за час умире, а онда не! Њихови млађи, пак, да би их ослободили од старачких мука, где није ни живот ни смрт – убијали су их.…
„… У Пирковцу се прича да у ‘бирземану’ није било смрти, а чим је смрт заредила, престаде лапот. Али и смрт је у почетку јављала кад ће доћи, и онда би људи на годину пред растанак с овим светом само јели, пили носили лепе ‘дреје’ и уопште у уживању сву тековину проћердали. То Богу није било право него одреди човеку изненадну смрт – да ради док не дође суђени час.“

НЕУМИРУЋИ ЉУДИ Иако је дословно тумачење ове приче био главни аргумент у истицању лапота као некадашњег стварног обичаја, одсуство историјских, археолошких и етнографских чињеница у ареалу живог народног предања о убијању старих повод је за анализу његове праве улоге и значаја у српској народној култури. Факат је да у српској традицији није постојала таква обичајна пракса, а психолошка функција ове фасцинантне приче о лапоту није евокација некадашњег обреда, већ спречавање породичног насиља и забрана убијања старих.
Како није засновано на непосредним чињеницама које би доказивале некадашњу традиционалну ритуалну праксу, предање о лапоту своје митске корене потврђује функцијом саме приче, која је у традиционалним заједницама имала другачије значење од оног које су њени некадашњи тумачи истицали. Повезана с дубљим социопсихолошким потребама, прича о обреду убијања старих може се размотрити у равни значења те врсте духовних творевина у традиционалној култури.
Бројне локалне верзије предања о убијању старих интегрише јединствена фабула о митском обреду. Садржај предања, у ствари, чудесна је прича заснована на миту о добу људске дуговечности и неумирања када је практикован овај обред.
Тај временски сегмент одређен је представом о немрима, неумирућим људима с којима се повезује порекло обреда, и тренутком поновног јављања смрти, која је мотив за његово укидање. У верзијама у којима се истиче старчева мудрост или увиђање синова да ће на исти начин завршити живот, мотив за укидање обреда јавља се као последица неминовне смрти, судбинског завршетка људског живота, изражене у миту о њеном поновном доласку. Време одсутне и присутне смрти уоквирује причу о обреду у чију се реалност и истинитост верује.

МИТСКИ СЛОЈ – БАЈКОЛИКА КОМПОНЕНТА Различит од чињеница обредне праксе, митски слој предања има статус духовног искуства које је развијено и другом, бајколиком компонентом приче. За разлику од митског мотива о некадашњим људима који нису умирали, па су зато морали насилним обредом да се уклањају из живота, јунаци бајколиког дела предања су обични појединци и као ликови утолико реалнији.
У односу на митски садржај који израња из колективно несвесног, бајколика димензија предања огледа се у непосредном, индивидуално-психолошком ефекту разлагања архетипске амбивалентности повезане с представом о немрима. Примарна психолошка поларност свесног и несвесног исказује се као јединствен духовни потенцијал и у представи о људима који не умиру. Архетипско јединство ове представе као спој супротности имплицира амбивалентност јер обједињује дијаметрално супротне категорије живота и смрти, свесног и несвесног. Потенцијал, који није поларно артикулисан и једнозначно одређен, претпоставља поменуто јединство, уроњеност у таму и обасјаност светлошћу, односно стање које поистовећује сумрак и свитање. Међутим, претпостављена супротност архетипа нужно се разлаже у додиру са свешћу. Неодређеност животног и социјалног статуса старих, који нису ни живи, ни мртви, добија свој митски замах у причи о обреду која постаје чинилац освешћења.

ПРЕОБРАЖАЈ ОСЛОБОЂЕНОГ НЕГАТИВИТЕТА Почетак приче, дакле, условљен је амбивалентним односом према старима. Позитивни и негативни аспекти тог односа повезани су с манифестним поштовањем и скривеном нетрпељивошћу која се одликује потиснутом агресивношћу. Аспект негативног односа према старима пројектује се у њихов онтолошки статус актуелног негативитета, које оличава потенцијално зло. Представу о злу прати и страх, који појачава претње и увећава размере опасности.
Процес рецепције приче почиње понуђеном идентификацијом с непожељним садржајем несвесног оличеним у непризнатој жељи за убијањем старих. У негативном аспекту амбивалентног односа према старима пројектован је дакле сопствени несвесни садржај, који у причи добија одређени наративни ток. Комуникацију с причом наглашава обред о ком се прича, али се наративни ритуал излаже и евоцира као негативни пример. Пројектовани психолошки садржај као хипотетичка реалност у причи о убијању старих указује се са становишта важећих патријархалних моралних начела као немогућност која излази из граница социјалног и моралног поретка. Међутим, увођењем у причу и праћењем наративног тока та граница се доводи у питање, оживљава реалност митског света и отвара се могућност комуникације с њим. Уклоњена ограда приближава причу слушаоцу, а њену психолошку реалност чини препознатљивом и постојећом. Преношена с колена на колено, прича је сачувана јер, говорећи о митском времену, она се, у ствари, односи на потенцијалну реалност.
Могућност обредног чина је претећи догађај који угрожава постојећи социјални реалитет и самим тим истиче могућност његовог рушења. Причом о обреду убијања старих развија се алтернатива постојећем свету важећих социјалних норми. Ритуал причања успоставља дакле непосредну комуникацију с могућношћу обредног чина који угрожава постојећи поредак. Кобна опасност од рушења тог поретка праћена је страхом за његов опстанак. Претња је утолико реалнија уколико је обред могућ као чин почетка једног другог света.

ПОВОЉАН ИСХОД КОНФЛИКТА Одражавајући психолошко стање чланова колектива, предање је живело у традиционалној социјалној заједници у сталном рецепцијско-креативном процесу. Укорењена у традицији, прича о обреду убијања старих радо је слушана и преношена с вером у њену истинитост, која се није доводила у питање јер је пружала образац понашања у кризном периоду смене генерација. У причу се веровало јер је она оцртавала хоризонт повољног исхода генерацијског конфликта који је претио рушењем и обесмишљавањем заједнице.
У причи о некадашњем убијању старих јавља се суочавање с потенцијалним негативитетом као претњом важећим принципима патријархалне заједнице. Препричавањем ове приче упознаје се могућа реалност таквог чина, али се путем експлицитне поруке о његовој неприхватљивости успоставља контрола над њим као спонтана и ефикасна превенција. Несвесно као претња свесном интегритету, оличеном у инстанци Ја, својеврстан је изазов хаосу, али је у несвесном садржана и снага у тражењу смисла и успостављања реда. Ја-свест је носилац бајколиког ослобађања од несвесног не-Ја. Светлост тог Ја објављује свитање културе, преовладавање свесног, односно оног пола архетипског који успоставља културни и морални идентитет колектива.
Ритуално преношење приче о обреду убијања старих је утолико значајније као искуство што је представа о реалности обреда вршеног у прошлости плод веровању у магијску моћ речи којима се спречавала и отклањала одређена опасност. Бајколика аура предања, упућујући на примарно значење ове врсте народног стваралаштва, обнавља веру у моћ речи усмерених ка магијском успостављању потребне животне извесности.
Прича о обреду убијања старих као симбол, односно знак прихвата се на манифестном плану као евокација чина, док на латентном нивоу покреће прикривене импулсе, чије би непосредно нагонско испољавање могло довести у питање постојеће социјалне релације, као и опстанак саме заједнице. На дубљем плану ове приче могу се уочити трагови претећих конфликата између животно постојећих и одлазећих. Причање је начин провоцирања и ослобађања тензија повезаних с односом између старијих чланова заједнице и њихових наследника. Будући да те релације подразумевају и замену социјалних и статусних улога, ризичност процеса настоји се избећи подржавањем обрасца генерацијске смене. Опасност од конфликта је могућност која прети кошмарном реалношћу, па се зато она и пројектује као негативно-утопијска представа у прошлост. Експлицитни опис обреда је прича чије евоцирање побуђује, провоцира агресивност као симбол обредног чина.

МОЋ ЗНАКА Поистовећен с насиљем, окрутни обред постаје непримерен актуелној социокултурној реалности, а истицањем разлога за његово укидање у митском времену одбацује се евентуална могућност легитимизације таквог односа према старима. Из актуелне перспективе традиционалног друштва и утврђене норме неубијања старих, прича о обреду је пример кршења те норме и као појава смештана је у прошлост. Одјек прошлог ситуира се у дубљу реалност свести, у несвесно, које утемељује психолошку раван приповедања. Исијавајући из прошлости, друштвени негативитет оличен у обреду убијања старих излаже се да би нагласио непожељни аспект његове актуализације. Потврђујући прекршај, ритуал носи трауму чије је значење повезано с понављањем приче о обреду као вербалном чину.
Упућено најдубљим осећањима слушалаца, предање омогућује њихову идентификацију с актерима изложене приче. Потреба за причом проистиче из унутрашњих тензија и циљ преношења предања јесте да смањи ту напетост и спречи конфликт. Митско и бајколико као дијаметрално различити елементи чиниоци су јединственог предања, које је утолико живље јер се структурни несклад исказује као конституент идентитета његове психолошке реалности.
Прича о лапоту допушта да се искуство из равни фантазма пробије до артикулације и да неодређеност добије жељену форму која постаје знак. Артикулација као услов освешћења оног што појединац не зна, или одбија да зна одвија се у равни формализације животних релација на принципу психичке економичности с обзором на исход започетог процеса или на решење проблема.
Фиктивни ритуал је зато знак који се јавља уместо означеног, чије одсуство исказује моћ знака.

КРИТЕРИЈУМИ РАЦИОНАЛНОГ Потискујући означено, знак – прича је реалност вербалног ритуала. Означено је митско језгро, које исијава захваљујући одсуству примарне верзије, па је означено у статусу одсутног догађаја премештеног у садашњост. Нагонска, агресивна жеља, неостварива због противжеље повезане с разлозима свести, зачиње душевни конфликт као ситуацију у којој се тражи погоднији, адекватнији начин задовољења нагона. Ја није њихов непријатељ, већ инстанца на којој се они преображавају у ритуалу причања који евоцира мит и његов обредни образац.
Причом о обреду истиче се мотив одустајања од њега, као и разлог његове даље неодрживости. Укидањем обреда наглашава се ритуализација приче о некадашњем чину и успостављају правила приповедања као основ традиције. Међутим, наративни исказ о укидању ритуала није доказ о његовом ранијем постојању. Обред о ком се говори је референтни знак који замењује означено. Чинилац смисла долази из означеног као негативитет, у статусу фиктивног ритуала, чије укидање постаје позитивно. Негација негативног преображава се у позитиван исход, а овладавање негативитетом добија жељену бајколику ауру. Уместо напада на остареле родитеље и њиховог бруталног уклањања из живота, фантазам примарног родитељског контекста се дереализује у процесу социјализације. Зачет у времену слушања прича и формирања представа о свету, животни сценарио као психолошка сила која води појединца његовој судбини, плод је несвесног и свесног избора животне и социјалне улоге. Митски аспект тих улога има негативно значење повезано с причом о обреду убијања старих која својим бајколиким аспектом утиче на формирање става за другачији однос према могућности слепог нагона, у чију се моћ и нужност може поверовати као у судбину. Ослобађање од таквог сценарија као искушења у односу према старима услов је психичког раста, сазревања и слободе за један другачији однос. Култура у којој се одвија овај преображај указује се као хоризонт задовољства у ком преовладавају критеријуми рационалног.

ПСИХОТЕРАПИСЈКА ЕФЕКТНОСТ ПРИЧЕ Традицијом захтевано потискивање агресивности провоцира се причом о обреду као могућност његовог ослобађања, па и сама помисао на тај чин изводи из равнодушности, узбуркава осећања. Међутим, забрана самог чина исказана је основном поруком предања, која долази као плод инсцениране, имагинарне ситуације, фантазма чије је представљање довело до моралног освешћења. Учешће у ритуалу причања доноси задовољство катарзичног превладавања негативитета, према ком се заузима дистанца и смешта се у митско време. У том смислу се и превентивна психотерапијска ефектност приче огледа у њеној једноставности, која садржи искуствену претпоставку, сугестивни образац и јасну поруку. Њен поучни карактер, истичући разлику између митског и реалног, успоставља границу између фиктивног и стварног. Ритуал причања омогућује да се та граница пређе и доживљено у фантазматској равни потврди као психолошка реалност. Несвесни импулси добијају у причи јасну артикулацију и могућност свесног доживљаја, чији повољан и срећан исход пружа легитимитет сугерираном обрасцу за однос према старима.
Привремене емоционалне тешкоће и страхови повезани с могућношћу њиховог неадекватног приступа преображавају се у контекст другачијег разрешења. Преношењем предања, вербални ритуал обнавља границу принуде, која не показује свој скривени разлог несводљив на актуелну ситуацију конфликата. Нагонско и агресивно, везани за митски слој предања, дати су као прилика за превазилажење и потврђивање културом. Протумачено као природни изазов, нагонско може да буде прејако, недовољно јако или умерене јачине. За разлику од прејаких и преслабих импулса, умерени подстицаји су управо онолико јаки колико је и потребно за продуктивни, креативни одговор. Предање о убијању старих није траг некадашњег обреда, већ реликт инфантилне душе наших предака, који су митом испољавали однос према својим старима. Прича сликовито и сугестивно показује њихов унутрашњи свет као доживљену хипотетичку реалност која прети да постане догађај и тиме изађе из уобичајеног, нормалног животног тока. Иако је прилика за ритуално испољавање таквих садржаја била у периоду актуализације супротних социјалних принципа, прича о лапоту јасно показује опасност од њеног стварног животног потврђивања.

ОСЕЋАЊЕ ГРЕХА И ПИТАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ Из предања је, дакле, евидентно да је убиство старих неприхватљиво, да ствара осећање греха и покреће питање одговорности за извршен чин. Циљ приче о убијању старих није да препричава садржај некадашњег обреда и чува памћење на њега, већ да га спречи, односно да онемогући његово нежељено практиковање. Не сведочећи о некадашњој обредној пракси, предање указује на могуће негативне последице ослобађања нагонских импулса, непосредно задовољених у форми обредног убијања. Поништавањем дотадашњих социјалног правила и традиције коју оличавају стари, заједница се уводи у хаос, а уобичајени живот губи смисао. С обзиром на наглашене негативне импликације, уочавамо да се предањем, у ствари, актуализује претња могућем односу према старима. Психолошки значај те претње, којој је изложена заједница, наглашен је сходно опасности од извршења таквог обреда. Испричана као предање, прича о лапоту показује социјалну и животну опасност од могућности таквог чина.

ПСИХИЧКО ИСЦЕЉЕЊЕ Порука да су стари чланови заједнице, иако физички слаби, духовно моћни и супериорни, постаје важан путоказ за излазак из кризе и успостављање адекватног односа према њима. Преношење ове поруке у виду синкретичке приче има превентивну улогу у ослобађању и преображају негативних, агресивних импулса у процесу смене генерација. Иако се може анализовати, разложити на појединачне елементе, предање се доживљава као целина митског и бајколиког, као потпуно искуство које подстиче уцелињење, односно психичко исцељење. Доживљај целовитости је искуство скривене моћи која у мењању и преображавању живота потврђује његово самообнављање и омогућује појединцу да оствари сопствено људско постојање.
Митски слој предања оличава искуство изван непосредне емпиријске стварности. Супротно рационалном и прагматичном, митско није знање, већ имагинацијом конституисана реалност у којој се духовно искушавају свесно и рационално недоступни садржаји. Изван историјског, митско време укида реално, профано трајање и ствара духовну ситуацију повољну за веровање у причу о обреду. Митска компонента предања оличава несвесно и ирационално, док су разлози за укидање наводног обреда убијања старих, повезани са свесним и рационалним аспектом, покретач ослобађања од постојећег митског искушења и потврђивања фантазматског обреда.
Уколико је освешћивање митског, које оличава архаични образац нагонског задовољења, услов његове промене, преображаја и превазилажења, бајколика аура предања сугестиван је импулс његовој целовитости и визија идеалног разрешења животних и социјалних проблема. Имајући у виду да је и наше Ја подељено на међусобно супротстављене делове, слика идеалног решења је и својеврсна илузија и самообмана, јер из дубине напуклог човековог бића испарава његова несрећна свест и завија његов живот у једну другачију, магловиту обману.
Поруком да претпостављена целина оцртава људски свет, свет духа, предање о лапоту указује на могућности потврде постојања управо пред вратима тог света, чија се тамна страна отвара у нама. Причом се стиче искуство о њеној могућности и успоставља однос према постојећем људском реалитету.

ПРИЧА О ПРЕСТАНКУ УБИЈАЊА СТАРИХ … О Градцу и градачанима прича се. Да су на Градцу живели Римљани. Насељеници су били војнички народ. Градац им је служио као тврђава, а завојевања – четовања, вршили су често пута, тако далеко да им је требало по неколико недеља. Да би Грачани увек били крепки и чили, њихов старешина беше наредио: да се сви Грачани до четрдесете године сматрају за борце; од 40-50 као чувари Градца и одбрана градачке нејачи а, чим ко наврши 50 годину, да се убије и сахрани! Градац је на левој страни реке Млаве, на највишем врху истог имена, који се налази на доњем делу осаничке клисуре. Источна и северна страна одсечен је камен, јужна је због вртача и шуме наприступачна а, са западне стране, благ је нагиб, и за пешачки саобраћај подесан. Развалине његове и сада се разазнају, а, у подножју његовом, налази се старо гробиште звано – „Римско“ – које је све преривено, због тражбе новаца и других ствари, што су у своје време и налазили. ВОЈВОДИН ЗАКОН Чим је војводин закон ступио у живот, пало је неколико жртава. Међу овима налажаше се један старац коме је требало још неколико дана па да наврши злокобни број година. По наредби старешине, пустили су га: да се молитвом за смрт припреми. У посту и молитвама наста му последња ноћ. Као увек, тако и ове, градска се врата затворише и стража разреди. Старина је клечао и тихо се молио Богу: да му очува унука – једину радост, јер, сем њега, никога више не имађаше. Тек што је последње речи прошапутао, у избу утрча унук и рече деду: да је час да се од смрти избави, јер је у граду настала узбуна и војска се спрема за дочек непријатеља. Старац је одбио унукову понуду, али: када му овај стави на избор: бегство или унукову смрт, старина се покорио предлогу младићевом. Док су се дед и унук спремили, војска беше изашла у градско поље. Неопажени измакну из града и пошто старина скрене у шуму, опрости се са унуком и покаже му пећину, у којој ће га наћи ако му кад и зашта потребао буде. Младић је брзо стигао своје друштво, опрезно се умешао и, пошто су одбили нападаче врате се у зору у Градац камо сазнају: да је старца нестало. Трагало се на све стране и истрага је прекинута, пошто су стражари потврдили: да је старац морао наћи смрт на дну реке Млаве, или негде у некој провалији. РАТНИ РОГ ПРЕД ЗОРУ Након шест месеца, изда војвода налог: да се спреме ратници за далеку војну. Овог пута остали су њих неколицина за одбрану Градца, сви остали спремаху се за полазак. Градска врата беху затворена; звекет оружја и хрзање коња наговештаваху журну опрему и скоро кретање. Свак’ је осећао тугу, али је унука ова раздирала. – Не би жалио да погине, само још једном да му је да види деда. Ратни рог беше објавио збор; још неколико тренутака, градска ће се врата отворити, војска ће кренути на пут, а, са овога, ко ће се и кад вратити – Бог ће једини знати! – Сине, сине! – допреше тихи звуци до унуковог уха. Младић се прену и на своју велику радост угледа деда, који се чврсто држаше за градске зидине. Младић прискочи к њему, у заносу шћаше га извући у град, али је старац ово благовремено смотрио, па прену што је унук зиду пришао, спустио се снажним мишицама низ дивљу лозу коју за зид закачио беше. Последње речи, које је младић чуо, биле су: за пут оседлај кобилу, кад наступиш на непознату земљу, ждребе закољи и продужи пут даље; – Бог нек’ те чува и срећан ти пут! СТАРЧЕВЕ РЕЧИ Дуго је младић стајао крај градског зида упирући поглед у дубину вртаче, у којој је дед ишчезао. Звекет оружја поново га трже, те брзо стрча у коњушницу, распреми већ оседланог коња и његову опрему пренесе на кобилу, поред које изведе и ждребе. Чим зора поче да пуца, ратници се кренуше, јер с раном зором и ратничка је срећа напредна! – унук је био војводова послуга, стога је морао раније бити од осталих на зборном месту. Кад га је војсковођа угледао на кобили са ждребетом, намрштио се и љутито викнуо: ако се ма где због ждребета узмајеш, на главу своју не рачунај! Целим је путем младић размишљао о дедовим речима и никако му не иђаше у главу: зашто да коље ждребе?! Већ треће јутро беше освануло и пред њима се указа дубока река, иза које се у недоглед простираше честа планина. Младић се окрете на све стране, и виде: да је у сасвим непознатом крају, те навлаш скрене вођице и исплива усамљено у шуму. Чим је стао на обалу, сјаши и привеже кобилу за дрво, а ждребе прихвати, закоље, по том појаше и с тешком муком удаљи кобилу од закланог ждребета. Нестанак ждребета сви су приметили, јер је кобила непрестано хрзала и њискала, на питање војводино, младић је одговорио: да се ждребе удавило. После шестодневног путовања, указа им се пространа пољана, на којој је мирно пасла многобројна стока. Тек, што војвода беше наредио: да закољу неколико телади и овнова и, да примакну пецива, из околних шума појавише се ратници: дугих струка, у кратким доколеницама и наоружани до зуба. ПОКАЈАЊЕ Борба је била очајничка, на сунчаном заходу Грачани потискоше непријатеље, али у томе одсудном тренутку, побеђене поткрепи коњичка потпора, која, већом и одморнијом снагом удари на Грачане и после подуже борбе, у сами сутон, нагна их у неуредно бегство, пошто су оставили много мртвих и рањених. Са војсковођом и мањим одељењем бегао је и младић на кобили а ова осетив повратак, нагињала је свом брзином, оном правцу, где јој је ждребе остало! После дводневног јахања, кроз непозната места, нађоше се на оном месту, где је лежало мртво ждребе. Видећи војвода ову младићеву предострожност, упита га: ко га је научио да закоље ждребе? – Спочетка, младић није смео признати, али пошто му војвода обећа: да ће обдарити не само њега, већ и онога, који га је томе научио, младић је све признао. Кад се ова мала војничка дружина врати у Градац старешина градачки, у пратњи свију мештана, нађе младићевог деда, поклони му се и призна му старачку мудрост. Од тога дана, старце нису убијали, а војвода се покајао због своје неразмишљености, усљед које је изгубио већи број искусних стараца и читав део своје храбре војске.