ПОЛИТИЧКО РАЗВЕДРАВАЊЕ НА ЕГЕЈУ

Грчко-турски односи

Грчка и Турска су почеле припреме за свеобухватни дијалог у циљу решавања међусобних спорова који би, према писању атинског Катимеринија, могао почети за месец дана, на нивоу заменика шефова дипломатије две земље

После више наговештаја, званичних и незваничних, ускоро би требало да отпочне свеобухватни грчко-турски дијалог с циљем да се постигне потпуна нормализација односа између две земље, затегнутих већ годинама. Угледни атински дневник Катимерини објавио је да су припреме за то већ у току и да би разговори могли почети у наредних месец дана на нивоу заменика министара иностраних послова. Лист је, истовремено, указао да то неће бити нимало лак посао и да ће сваки корак носити ризик да се поново распламса неразумевање и цео напор заврши неуспехом.

БЛАЖИ ТОНОВИ ПОСЛЕ ЗЕМЉОТРЕСА Листа спорова између Атине и Анкаре је прилично дуга: нерешено питање разграничења и енергетских ресурса у Егејском и Средоземном мору, милитаразиција грчких острва уз турску обалу, прелети турских борбених авиона изнад тог дела грчке територије, прелазак миграната из Турске у Грчку, проблем подељеног Кипра за који две стране предлажу супротстављена решења…
Видљиво попуштање у односима ових суседа почело је после катастрофалног земљотреса у Турској, у фебруару ове године, када је живот изгубило око 50.000 људи. Грчка је била међу првим земљама које су послале спасилачке екипе и више конвоја хуманитарне помоћи настрадалом подручју. Том гесту добре воље претходио је позив са изразима саучешћа грчког премијера Кирјакоса Мицотакиса турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану који је само неколико месеци раније изјавио да Мицотакис за њега више не постоји и да с њим никада више неће разговарати, „јер у САД води антитурску кампању“.
Потом је у пострадали регион Турске стигао тадашњи шеф грчке дипломатије да би од турског колеге добио прецизне информације и размерама катастрофе и потребама за њено ублажавање. Том приликом је још једном поновљена спремност Атине да максимално помогне унесрећеном региону.
Тренд попуштања настављен је сусретом Ердогана и Мицотакиса на маргинама јулског самита НАТО-а у Вилњусу, где је Анкара, после дугог одбијања, дала зелено светло за пријем Шведске у западну војну алијансу. Двојица лидера су тада обећали унапређење билатерале њихових земаља, што је имало врло позитиван одјек код свих чланица НАТО, посебно САД које су, не тако давно, више пута, заустављале опасну ескалацију неспоразума између Грчке и Турске.
Године 2020. две земље су, због неспоразума око експлоатације нафте и гаса у Средоземљу биле на ивици отвореног рата. У лето прошле године, Ердоган је, због оружја на грчким острвима у Егеју, запретио суседу да би турске снаге „могле доћи једне ноћи“, подсећајући при томе на прогон Грка са малоазијске обале од пре једног века, што је изазвало велику забринутост и у ширем региону.
И током пролетошњих кампања за избора у обема земљама, које су у ранијим приликама текле уз наглашену националистичку реторику са оштрим порукама на рачун егејског суседа, уочљиви су били сигнали да и Атина и Анкара желе да више пажње посвете тачкама приближвања него удаљавања. И Ердоган и Мицотакис су, у обећањима бирачима, побољшање грчко-турских односа стављали на агенду својих спољнополитичких приоритета.

ПОЧЕТАК НОВЕ ЕТАПЕ У Атини се сада примећује да је Ердоган, после изборне победе, одлучан у намери да иде на „ресетовање“ односа са више земаља у региону, а у циљу њиховог побољшања, што се, осим на Грчку, односи и на Сирију, Израел и Египат. Очигледно је, наиме, да му треба мирнија ситуација како би се више посветио домаћим изазовима, јер му у економији и даље не цветају руже, а за државу огроман терет представља обнова порушеног у фебруарском земљотресу. Ваља подсетити да је турски лидер обећао да ће сви који су у земљотресу остали без домова пре пролећа 2024. добити кров над главом.
Аналитичари запажају да је Ердогану Грчка, као чланица Европске уније, постала важнија него пре због тога што Турска, после дугог одбијања, поново жели приближавање Бриселу. Тај заокрет би јој, како се наглашава, не само олакшао започету обнову у пострадалим областима него олакшао решавање врло изражених економских проблема. Они, такође, сматрају да Ердоган у овом тренутку озбиљније прихвата и моћ хеленског утицаја у Америци од које Турска жели да купује борбене авионе Ф 16 и резервне делове за своју застарелу флоту и да зато жели да ублажи тензије са Атином. Свеснији је, додају, и да претње силом егејском суседу не могу донети никакве користи Анкари, јер су отворено против тога и ЕУ и Американци, али и многи други.
Иако и даље снажно промовише независну спољну политику своје земље, чини се да ће Ердоган убудуће морати да буде више флексибилан (не само у односу на Грчку), јер је проблематично да ли потезима попут набавке руских ракетних система, чиме је опасно наљутио НАТО, више добија или губи. Јасно је, наиме, да Турска потребне инвестиције може да осигура пре свега на Западу.
О домету разговора који тек треба да почну засад нема изјашњавања из државних врхова у Атини и Анкари. Опрез је разумљив, јер се ради о врло сложеним проблемима који су, попут тврђава, одолели неким ранијим покушајима да буду скинути са дневног реда. Грчка, на пример, упорно одбија захтеве Турске да уклони наоружање са својих острва близу турске обале која су, међународним актима, проглашена за демилитаризоване зоне, наводећи да тако поступа због сталних претњи из Турске њиховој безбедности и прелетима авиона турске борбене авијације преко њених острва. Врло компликован и тежак је и спор који се тиче експлоатације огромних залиха нафте и гаса у Средоземљу, иако би договор обема странама донео велику корист. Ту су и вишегодишња затезања због миграната због чега је Грчка почела градњу зида на источној граници како би спречила масовни улазак избеглица са турске територије где оне стижу из Азије и са севера Африке.
Посебна прича је Кипар, који је подељен још 1974, кад је Турска, да би спречила намеру војне хунте у Атини да острво припоји Грчкој, запосела његов северни део где и даље држи 30.000 својих војника. На острву сада фактички постоје две државе: међународно призната Република Кипар, на делу острва где већином живе Грци, која је и чланица ЕУ, и Северни Кипар, насељен турском популацијом који признаје само Анкара.
Резолуцију УН којом се тражи да Кипар буде јединствена држава са два ентитета подржава Република Кипар и Атина, док се турски Север, уз подршку Анкаре, томе одлучно противи и као једино одрживо решења заговара постојање две одвојене државе. Кад је пролетос, уз посредовање изасланика УН, дошло до састанка лидера кипарских Грка и Турака ради оживљавања давно замрлог дијалога о решавању готово полувековног спора, светом је прострујао оптимизам, али је прича о томе, нажалост, убрзо замрла.
Последњи дани августа су подсетили зашто: кипарски Турци су, наиме, поново оптужили УН да подржавају само грчку страну. Повод је било противљење изасланика Светске организације намери кипарских Турака да граде пут у зони раздвајања две острвске заједнице.
Дошло је и до физичких напада на припаднике мировних снага што је само најновији у низу доказа да решење за Кипар неће стићи ни брзо ни лако. Ако уопште и стигне, како сматрају многи не само на том „рајском острву“, него и у Грчкој и Турској, али и у данашњем свету дубоко подељеном супротстављеним интересима. Отпочињање дијалога Грчке и Турске за нормализацију односа свакако заслужује пажњу, али је велико питање докле ће се у томе стварно стићи.