ПИРАТИ

Kада су медији и друштвене мреже прошле недеље објавили фотографије немачког канцелара Олафа Шолца с повезом преко ока, неочекивана гусарска појава би дочекана досеткама и смехом. Незгодан спортски пад визуелно је преобразио важног политичара у слику и прилику „једнооког бандита“ с препознатљивим живописним додатком на лицу. Бројни коментари најчешће су упућивали на асоцијацију именовану као „пират Олаф“. Мали инцидент призвао је велику симболику, а јавно демонстрирана „мрежна“ обест наслађивала се подразумеваним значењем: „Пирати су пљачкаши који ради сопствених циљева или у служби неке власти врше разбојништва на мору, понекад и на обали.“ Сагледана пак из овдашње перспективе, незгода немачког политичара постала је асоцијативно још моћнија, јер су и подстицаји за иронију и цинизам овде посебни, тачније – праведни. Игром случаја нашао се, ето, пратећи „естетски“ детаљ који би убудуће складно допуњавао Шолцову појаву у тренуцима његовог енергичног обраћања српској јавности. Детаљ који ће надахњивати овдашњу карикатуралну обраду, посебно у оним неретким случајевима када канцелар, тоном примереним кабадахији, Србији поручује: „Наша очекивања су јасна, неодложно – сада и одмах, уприличити међусобно признање Србије и ’Косова’, и увођење санкција Русији!“
„Постоје две врсте гусара, они који пљачкају и врше разбојништва на морима и океанима ради сопствених интереса и они који то раде у служби државне или неке друге власти. Често се дешавало да гусари из прве групе ступе у службу неке друге власти…“ Тако каже дефиниција, а занимљиво је да поједини европски аналитичари тврде да „пират Олаф“ управо следи упутства „друге власти“, односно налоге дубоких гласова који му се јављају из прекоокеанских даљина. То чини не само када се обраћа Београду већ и својој јавности, поготово када кроји прилике у економији, јер – како кажу – привредну моћ своје земље „лагано пресељава преко океана“.
Поменута илустративна матрица – гусари у служби друге власти – није, међутим, реткост у психограму водећих европских политичара. Надахнути Шолцовим пехом и инспиративним значењем малог детаља гусарског имиџа, могли бисмо да ређамо актере који заслужују да се оките пиратским повезом. Посебно протеклих дана, када се наводно легално, а без устручавања, „гусарило“ у најширим српским територијалним водама. Рекоше пажљиви посматрачи: „општа офанзива против Срба“. Програмском ватром циљане су коте – Република Српска, Косово и Метохија, Македонија, Црна Гора… Из свих праваца – из непосредног географског окружења, са европског и оног Европи западног запада, пиратски дурбини упиру се сада пут српских земаља и њихових интереса.
С добрим разлозима, Србија би, рецимо, Французу Емануелу Макрону могла да додели повластицу ношења лупешког повеза преко ока, јер би му овај живописни карактерни симбол баш легао, не само као добар мим, то јест шаљиви интернет-коментар. Познато је, наиме, да нам је „мали Ротшилдов банкар“ припретио одмаздом за непослушност јер – како недавно рече – од Београда и Приштине се очекује ангажовање на спровођењу француско-немачког предлога („ангажовање“ је еуфемизам за српско признавање државности „Косова“). Уколико се две стране (читај – Београд!) не буду понашале одговорно, уследиће казна, обећава он! Тражиће се поновно разматрање визне политике што би, разуме се, значило извесност „ограничавања права грађана и капитала из Србије да делују са једнаким правима у Француској и ЕУ“.
Дакле, „пират Емануел“ изражава намере достојне оних који „врше разбојништва у служби неке друге власти“. Гусарски упад у психолошко поље (спокојства) грађана Србије, те у равноправне услове пословања српске привреде у ЕУ, осуђен је на неуспех. Због чега – прецизно је појаснио у својој критичкој анализи професор Душко Кузовић (НСПМ): „Француска политика даје овакву изјаву у тренутку када је трговински дефицит Србије према Француској близу 100 милиона евра и када у Србији послује преко 120 француских компанија. А колико српских компанија послује у Француској? (…) Ниво прихода који француски капитал (одвојимо га од француског народа) исисава из српског друштва говори да увођење визног режима за Србију представља само празну претњу која служи за унутрашње потребе француске политичке врхушке која све чудније поступа у пракси. Досадашње понашање нам указује да је француска политичка ’елита’ само трбухозборац естаблишмента преко Ламанша и Атлантика.“
Аутор се пита: „Да ли је могуће да европски политичари не виде да УК и САД преко проблема на Косову, које су управо ти исти створили, као чекићем разбијају Европску унију? Политичари из Европске уније изгледа да то виде, али су свесни да у здравој утакмици никада не би могли да заузимају места са толико привилегија и прихода.“
Економска стварност, у смислу незаслуженог стицања, отимања, присвајања, односно пљачке туђих вредности и добара, увек је била резон д-етр, разлог постојања гусарења. Пират не само да живи распусно, размишља као „слободни варварин“, дакле изван правила уређеног друштва, већ на свој начин врши насилну „прерасподелу капитала“. Помињање појмова „прерасподела“ и „капитал“ у овом контексту јесте пародија, али управо посредством предаторског обртања правила, у економском простору једне средине или читаве земље настаје ситуација (ни налик пародији) на коју нас, поводом Србије, упућује Кузовић.
„У том процесу, више намерно него случајно, уништене су велике извођачке грађевинске компаније, произвођачи грађевинског материјала и опреме, домаћи банкарски сектор, и коначно, цео економски простор Србије је препуштен страним компанијама. Сада купујемо паре код странаца да бисмо тако платили радове које изводе у Србији њихове компаније. На тај начин ми објективно плаћамо економски развој и социјални мир страних држава.“
Да ли је овим назнакама симболика поменутог пиратског повеза добила снагу? Ко из брода на који је непозван ступио пребацује разна блага на свој брод, „свеједно да ли на копну или на мору“, свеједно да ли с повезом или без њега?
На нашем простору пирати које у наведеном контексту помињемо истовремено јесу и ауторитети. Поштовани су!? Нема места шали. Наступају с легендарном дрскошћу, у духу разобручене воље и подразумевајућих обичаја, управо попут историјско-фолклорних митских ликова који су посезали за туђим благом. Костими и форме су другачији, суштина је иста.
Црни повез није био хумористичка досетка коју би ико поменуо рецимо у случају овде забележених момената поводом „Дана Америке у Србији“. Маштовитији могу да замисле поменути детаљ преко лица америчке дипломатске врхушке у Београду, посебно у тренутку када је оглашен, како поједини медији овде рекоше – „занимљив твит“ америчке амбасаде у нашој земљи: „Кад се Национална гарда из Охаја у Србију врати…“ Повезнице с другом поруком – оном о повратку српске војске на КиМ, бивају јасне, а ову подругљиву јенкијевску реплику сви обдаренији маштом, могу, наравно, да – како се то каже – визуализују, додајући јој пиратско карактерно помагало.