ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА |
Објављено 15. 12. 2017 |
Аутори декларације под називом „Европа у коју можемо да верујемо“ инсистирају да није време за кукање нити писање нових књига о „пропасти Запада“ већ да треба делати и користити сваки простор за обнову и реафирмацију вредности које су Европу некада чиниле великом и добром за живот. Пре свега се залажу за обнову стварне слободе говора, мишљења и делања, за могућност да се понуди алтернатива слепом и тиранском путу ка централизованој бирократској Европи која служи само мултинационалним корпорацијама, финансијском капиталу, технократама и идеолошким фанатицима леве утопије. Обнова државе нације насупрот империји је први аксиом њиховог пројекта
Ове године се много говорило о успону деснице у Европи. Анализе се углавном усмеравају на пораст гласова, али и утицаја радикално десних партија у водећим европским земљама, попут Немачке, Француске, Аустрије или Холандије. Повремено, али по правилу невезано од тог феномена, анализира се ситуација у земљама Вишеградске групе где, после Орбана, и Пољаци, а сва је прилика и Чеси са Бабишем, почињу да праве проблеме европском мејнстриму. Кад се на то дода и Трампова победа, види се да је дотадашњи вредносни и идеолошки консензус озбиљно пољуљан. Једини појам који леви либерали користе да би описали све ово што се дешава је „популизам“, при чему он апсолутно не доприноси разумевању онога што се стварно дешава.Но сав овај дисперзивни успон десних и радикално десних снага усмерених против мејнстрима подигао се заправо као изданак одређених интелектуалних и идеолошких дрмусања која су кренула много пре партија. Аутор ових редова је током последњих пет година имао прилике да учествује на разним скуповима, конференцијама и иницијативама у којима се озбиљно дебатовало о трагичном положају савремене Европе и о начинима обнове класичне конзервативне традиције као једином путу да се овај континент сачува.
Издвојио бих неколико таквих иницијатива. Године 2014. у Бечу је одржан одличан скуп поводом обележавања два века Свете алијансе. Међу седамдесетак учесника били су и принц Бурбон де Парма, руски милијардер Малафејев, чланови породице Ањели, италијански и француски сенатори, неколико племићких породица, политичари из аустријске ФПО, француског Националног фронта, бројни интелектуалци итд.
Прошле године у Линцу је одржан први германски конгрес Бранилаца Европе. На изванредном једнодневном сајму, осим десетак говорника, 600 посетилаца је могло да види цео талас нових магазина, издавачких кућа, портала, видео-платформи, музичких пројеката, оживљених студентских братстава, бизнис пројеката итд., који су сви носили исти дух обнове традиционализма. Узгред, коначни улазак ФПО у владу који се ускоро очекује, и изванредан резултат АфД на септембарским изборима у Немачкој резултат су управо ове огромне нове енергије која се на целом десном простору сакупља већ годинама и мултипликује преко оваквих малих догађаја и иницијатива. Треба нпр. обратити пажњу на последице које може да има само једна књига, што се видело пролетос у Немачкој након изласка постхумног Зиферлеовог дела „Finis Germania“.
Но свакако најозбиљнија интелектуална иницијатива је Центар за обнову Европе. Ова група је основана пре дванаест година и њен централни догађај је тродневни Ваненбург скуп, који се сваке године одвија на неком од лепих места у Европи. То је јединствена прилика да се заиста водећи десни интелектуалци из европских земаља окупе уз десетак врло угледних америчких колега и да у интензивно радној атмосфери прођу неке теоријске теме, али и направе пресек актуелних политичких изазова и стања конзервативне агенде у појединим водећим земљама.
Нека од најважнијих имена из ове групе су се у мају ове године окупила у Паризу и отпочела рад на једном програмском документу. У октобру објављена је париска декларација под називом „Европа у коју можемо да верујемо“. Међу десетак језика на основном порталу налази се и ћирилична српска верзија, а ускоро ће се и код нас појавити штампано издање. Тринаест врхунских аутора потписује декларацију, а међу њима су сер Роџер Скрутон, патрон конзервативне мисли у Британији, Реми Браг и Пјер Манен из Француске, немачки римокатолички филозоф Роберт Шпеман, Ришард Легутко, мислилац и политичар из Пољске, саветник Качињских, Андраш Ланчи, ректор Универзитета Корвинус и један од главних идеолога Фидесове нове Мађарске итд.
Сам текст је изузетно вредно, логично и подстицајно штиво. Направљен је као анализа заблуда, превара и опасности садашње, како је они називају лажне, леволибералне, мултикултурне, тиранске и империјалне Европе. Но аутори инсистирају да није време за кукање нити писање нових књига о „пропасти Запада“ већ да треба делати и користити сваки простор за обнову и реафирмацију вредности које су Европу некада чиниле великом и добром за живот. Пре свега се залажу за обнову стварне слободе говора, мишљења и делања, за могућност да се понуди алтернатива слепом и тиранском путу ка централизованој бирократској Европи која служи само мултинационалним корпорацијама, финансијском капиталу, технократама и идеолошким фанатицима леве утопије. Обнова државе нације насупрот империји је први аксиом њиховог пројекта. Насупрот култури одбацивања традиције, која доминира у Европи, они траже обнову хришћанских и класицистичких корена. Такође, да се економски живот прилагоди друштвеним циљевима, да се морал врати у јавну сферу, а зауставе опсценост и порнографија, да се реафирмишу класични брак и породица, да се одбаце лажне слободе и једнакости, а афирмише хијерархија и борба за изврсност, да се драстично заустави имиграција и обнови право држава да асимилују придошлице у своју културу и нацију. За нови популизам се остављају одређене резерве, али се признаје да је покренуо огромну енергију коју би требало каналисати у правцу обнове.
И код нас су се јавили гласови које је овај документ заинтригирао па Институт за европске студије планира да почетком следеће године направи дебату о могућој европској и српској рецепцији ових 36 теза.