ODVAŽNOST IZRICANJA

Govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića na ovogodišnjem zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku bio je besprekorno satkan od sjajnih geopolitičkih uvida, sa punom svešću da se svet suočava sa prelomnim i epohalnim promenama najvećim od Drugog svetskog rata; insistiranja na principima međunarodnog prava, na poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta država članica; zalaganju za mir u svetu i stabilnost na Balkanu sa posebnim akcentima na stanje terora nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, južnoj srpskoj pokrajini; istorijskim kontekstima današnjih problema; podsećanjima sa stanovišta međunarodnog prava na kriminalnu agresiju na našu zemlju; evropsku opredeljenost Srbije i nenapuštanje oslonca na naše tradicionalne prijatelje.

Bila je to neka vrsta izveštaja o principima naše državne politike i njene realizacije u poslednjoj deceniji, ali i strateškog programa i politike za budućnost Srbije. Bio je to odista racionalan govor “iz srca i duše celog naroda” i na njegov ponos. Bilo je to odvažno izricanje.

I zato nije nimalo čudno što mu je Sergej Lavrov tačno rekao “da mu to Zapad neće nikad zaboraviti”.

Ali, pripadnici beogradske probriselske opozicije odmah su krenuli u napad na Vučića sa raznoraznim iskazima. Tu su im i mediji koji su im naklonjeni i koji u stvari prednjače u neposrednoj političkoj borbi i daju svakodnevno zadatke liderima prozapadne opozicije jer oni sami suštinski i nemaju politiku. Oni samo slede političke direktive koje im mediji isporučuju, a njima već znamo ko, i obrušavaju se na već zadate ciljeve. A pre i iznad svega na Vučića. Nije nimalo slučajno što se pomenuti mediji bave i neposrednim organizovanjem političkih aktivnosti i protesta bivajući na njihovom čelu. Politički lideri ovih stranaka su neke vrsta lake pešadije koja nastupa posle predvodnika. Na naše oči su se “spontani građanski protesti protiv nasilja” pretvorili od samog nastanka i početka u politički organizovane skupove. Sami organizatori su nam to otvoreno priznali.

Kažu “Vučićev govor je bio govor za unutrašnje političke potrebe”. Pa i da je tako, šta bi tu bilo loše. Zar svakodnevni bukvalni teror nad Srbima na Kosovu usmeren ka potpunom nasilnom etničkom čišćenju Srba iz južne srpske pokrajine nije bitan naš unutrašnji, a pre svega, opšteljudski problem? Očigledno je da za one koji na ovaj način napadaju Vučića sudbina Srba na Kosmetu nije ni unutrašnji ni univerzalni problem koji zaslužuje da bude iznesen pred najviše telo UN. Oni neće da vide da je takav istup predsednika Srbije i neposredna priprema za sednicu Saveta bezbednosti UN.

Kažu da je Vučićevo istupanje pred Generalnom skupštinom UN “okrenuto prošlosti”. Zar je ono što se neposredno dešava na Kosovu prošlost ili sadašnje stanje? I kako je do njega došlo i da li je bilo “humanitarne katastrofe” na Kosovu i da li je bilo u Donjecku i kada su se na Zapadu “grohotom smejali”, u jednoj prilici, a u drugoj tu istovetnu kvalifikaciju iskoristili kao razlog za oružanu agresiju.

 

Kažu da je Vučićev govor bio namenjen “zemljama globalnog Juga, što je za Srbiju irelevantno”. Ovako nešto reći je naravno nemoćna zlovolja, ali istovremeno i svedočanstvo o tome kako oni koji to izgovaraju uopšte nisu svesni šta se to dešava u celom svetu, uključivši pre svega BRIKS kao započeti proces. Njihov EU fanatizam potpuno pomračuje svaki racionalan pogled i potpuno potire mogućnost održavanja i zastupanja srpskog stanovišta i srpskih interesa. A pogotovo ako se rok za ulazak u EU stalno i beskrajno odlaže, evo već dvadeset punih godina.

Kažu da Vučićeva politika “gura Srbiju u izolaciju”, a njenim građanima se preti “uvođenjem viza”. I to sada kada je međunarodna agenda aktivnosti zvanične Srbije nikada značajnija i nikad šira. A da o ekonomskoj saradnji sa svetom i ne govorimo. Kažu da “Srbija svoje partnere vidi među autokratijama i despotijama”. Valjda se od Srbije traži da se pridruži već čuvenoj nemačkoj ministarki spoljnih poslova Analeni Berbok u nesmotrenim tvrdnjama o “diktaturi Sija u Kini” i da bi to bilo jako dobro za Srbiju i njene interese. I moćna Nemačka ne zna kako da se opravda za ovakvu nesmotrenost i neodgovornost koja će je skupo koštati. U napadima na Vučića tu su prosto neverovatni i fanatični ideološki zaslepljeni nalazi da on “podržava Putinovu umiruću imperiju koja gubi rat u Ukrajini”! Dakle, to bi bili sažeci primedbi sve ove “pameti” probriselske opozicije koja na taj način uobličava svoj “program” za izbore u Srbiji.

Što se ove vrste već oveštalih napadača na Vučića tiče, njih bi delimično zadovoljilo da je on u Generalnoj skupštini UN izgovorio samo jednu rečenicu: “Srbija uvodi sankcije Ruskoj Federaciji”.

Oni bi bili pomalo zadovoljni, ali Vučić je, očekivano, i na naše zadovoljstvo, izabrao da posluša Srbiju, srpski narod i sebe.

Izvor: https://www.novosti.rs/c/vesti/kolumne/1284209/odvaznost-izricanja

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *