КАКВА ЈЕ СУДБИНА ЕВРОПСКОГ ПЛАНА?
Велике су наде, и Брисел, и Вашингтон, па и Париз и Берлин, полагали у француско-немачки, односно евроунијски план за Косово и Метохију, то јест нормализацију односа „Косова“ и Србије. Сада, готово осам месеци од његовог начелног прихватања и седам месеци од усвајања такозваног Охридског споразума, изгледа да и ЕУ схвата да је то било још једно „лудом радовање“
Након састанка на високом нивоу у оквиру дијалога Београда и Приштине 14. септембра у Бриселу, Европска унија изражава забринутост због недостатка спровођења обавеза обеју страна у оквиру Споразума о путу ка нормализацији и Анекса о имплементацији на које су обе стране пристале раније ове године, a које су обавезујуће и имају улогу у њиховом европском путу – почетак је саопштења које је у име ЕУ издао високи представник за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ. Упадљиви су резигнација, меланхолија и малодушност, али и, као сваки пут до сада – релативизација оличена у, рекло би се, неизоставној и сада већ излизаној синтагми „обе стране“.У четвртак, 14. септембра, на тренутак је изгледало да је чак и Бриселу постало јасно да то с „обе стране“ стварно више нема никаквог смисла и да је и њима досадило да на мир позивају и страну која бије, и страну која је тучена. Врло брзо се, међутим, испоставило да су тадашње критике Жозепа Бореља на рачун лидера косовских Албанаца Аљбина Куртија да „није спреман да крене напред“ плод афекта и тренутне фрустрације чињеницом да је председник Србије Александар Вучић прихватио „компромисни предлог“ ЕУ, да је Курти наставио да „инсистира да се дефакто признање успостави као први корак“. Већ сутрадан (јутро је паметније од вечери) та дистинкција између конструктивног и задртог је нестала, и ЕУ се вратила у своју зону конфора са „обема странама“ и релативизацијом.
РАЊЕНИ ПЛАН То је уочљиво и у овом Борељовом писанију: „Упркос поновљеним позивима, ЕУ и других међународних партнера, до сада предузети кораци и даље су недовољни, а безбедносна ситуација на северу остаје напета. У том контексту, потези ’Косова’ – укључујући експропријацију земљишта на северу ’Косова’, налоге за исељење, одлуке у вези са телекомуникацијама и коришћење специјалних полицијских снага за полицијске дужности у заједници – нису у складу са владавином закона и доводе до ризика од нових напетости. Непрекидни напади мањих размера од стране криминалних група и застрашивање новорегрутованих косовских Срба/локалног становништва неприхватљиви су и морају се одмах зауставити. Блокирање енергетске мапе пута од стране Србије, као и други покушаји који нису у складу са Споразумом на путу нормализације и његовим анексом, противни су духу процеса дијалога.“ „Блокирање енергетске мапе пута“ (које је условљено испуњавањем оне једне обавезе прихваћене пре више од десет година) ставља се у исту раван као и експропријације, исељења, полицијска бруталност, застрашивања…
Та релативизација је, као што смо рекли, нешто старо и већ солидно излизано (као и понеки образ, уосталом), али нова је та меланхолија којом ово писамце одише и која је у супротности са еуфоријом коју су западни емисари показивали приликом прихватања „плана“ и „анекса“ (лудом радовање). „ЕУ позива обе стране да се ангажују конструктивно и у доброј вери. То значи почетак имплементације на основу предлога ЕУ без даљег одлагања и такође укључује обавезу обе стране да у потпуности имплементирају све претходне споразуме о дијалогу. Рад на успостављању Заједнице општина са српском већином треба да почне без даљег одлагања или предуслова“, наводи се у саопштењу у којем се поново прети празном пушком – „реверзибилним мерама, које укључују суспензију састанака на високом нивоу са ’Косовом’“, и упозорењем да „обе стране ризикују да пропусте прилике за напредак на свом европском путу“.
ИЗБОРНИ ФАКТОР Отуд та меланхолија – она је производ спознаје да Брисел тешко да има чиме да озбиљније припрети, чак и када би то хтео (у овом случају једној страни), јер је одавно јасно да је тај европски пут постао ћорсокак, односно странпутица. А ствар погоршавају још три чињенице незгодне за успех у „нормализацији односа“ које се могу свести на једну реч – избори. Три од четири важна играча у овом процесу налазе се пред изборима: Србију очекују парламентарни избори највероватније у децембру (или у марту, што ћемо знати када стручњаци коначно растумаче шта су лидери прозападне опозиције заправо хтели оним писмом Вучићу), Европску унију парламентарни у јуну 2024. и Сједињене Државе председнички у новембру такође следеће године.
Јасно је да док у Србији у јеку буде предизборна кампања ништа крупније у „нормализацији односа“ са Приштином не може да се очекује, чак ни када би се Курти одједном пресалдумио и почео да интензивно ради на формирању Заједнице српских општина. После прошлих избора, одржаних 3. априла 2022, било је потребно више од шест месеци за формирање владе. Ако избори буду у децембру, Београд лежерно до јуна може да буде индиспониран за дијалог. После тога улогу индиспонираног преузима Европска унија у којој вишедневни изборни процес почиње 6. јуна, а и када буде конституисан Европски парламент, следи избор Европске комисије… Бакљу после Брисела преузима Вашингтон, где се председнички избори одржавају 5. новембра, а инаугурација новог председника 6. јануара 2025. У случају да нови лидер не буде овај стари него да победи, рецимо, Доналд Трамп, чекаће се формирање његове администрације и избор неког новог специјалног изасланика (или више њих, као што је то био случај током претходног Трамповог мандата када је он имао свог, а Стејт департмент свог).
Када се ово има у виду, јасно је зашто се (поред осталих проблема које Колективни запад може имати) журило с тим да се нешто што пре уради и зашто се упало у депресију када се то није десило. Сада су шансе да се ситуација „одмрзне“ сведене на минимум и Запад би морао да учини заиста озбиљне напоре да приволи главну препреку у садашњем току дијалога Аљбина Куртија да нешто учини. А он нема много разлога да чини било шта. Њему овакво понашање само диже рејтинг међу косовским Албанцима, а њему и није циљ да се са Србима постигне било какав договор који би подразумевао да Срба на Косову и Метохији претекне.
Да у Бриселу нема оптимизма да би се нешто у скоријој будућности могло десити потврђује и високи европски званичник који је за РТС изјавио да су, после неуспеха протеклог састанка, мале шансе да ЕУ учини било шта пре почетка октобра и пре окончања седнице Генералне скупштине УН на чијим маргинама званичници ЕУ и САД планирају да разговарају о овом проблему.
Када су избори у ЕУ и САД у питању, треба имати на уму да се ситуација око Косова и Метохије може променити и када се сви ти изборни процеси окончају. Извесно је да однос Вашингтона према том питању неће бити исти ако на изборима победи Трамп (и то не само због евентуалног дуалног изасланства). И однос унутар саме ЕУ би могао да буде у извесној мери промењен – и због све израженијег одбијања једногласја у све више питања и због врло изгледног јачања десничарских странака (посебно у Француској и Немачкој, али и у Италији) које немају исти однос према Косову и Метохији као садашњи бриселски естаблишмент. Напротив. Није уопште немогуће да се испостави да су садашњи „споразум“ и његов „анекс“ мртво слово на папиру, односно мртворођени.