МОМЦИ, УБИЈТЕ МЕ И КРАЈ ПРИЧЕ

НА ВЕСТ О СМРТИ ЈЕВГЕНИЈА ПРИГОЖИНА

Нижњи Новгород, Ростов на Дону, Стари Оскол, Иркутск, Сочи, Москва, Петербург и тако даље. На вест о погибији Јевгенија Пригожина, вође ПВК Вагнер и његовог првог човека Дмитрија Уткина, тргови широм Русије спонтано су претворени у меморијале. Руски народ с којим је Пригожин склопио пакт на крви, са упаљеним свећама, иконама и дечјим цртежима поклонио се застави Вагнера и њеним командантима које смрт није покосила у Бахмуту него на руском небу, изнад Тверске области.
Ми смо у рату, а рат значи смрт, примећује Дугин. Пригожин није био само спреман на смрт, он је чекао смртну пресуду, свестан да живот, као и смрт, код обичних људи може бити обична, али код оних који презиру бесмисленост то је већ судбина. У интервјуу Константину Долгову, Пригожин ће рећи: „Како се каже у пословици: Боље да умрем као херој него да живим као педер. Момци, убијете ме и крај приче. И наставите да живите мирно. Судбину је немогуће избећи.“
Патриота, сверуски хулиган и ратник, који се у брк смејао не само западним стратезима већ и самом ђаволу, једном приликом се присетио сцене из Либије. Прича иде овако. Залутавши, он и његови команданти наишли су на џип заглављен у песку. У возилу су затекли неколико скелета, један још увек чврсто држећи волан. Врео ветар је њихао остатке тканине на њима. Пригожин је био одушевљен. Бескрај пустиње, војни џип, Барјактар… какав идиличан крај. Добио је ништа мање спектакуларну смрт.
Уткин, чика Дима, зао и суморан човек, темпераментан и харизматичан, прекаљени ратник кога су борци дословно обожавали испратио је до краја шефа на последње путовање. Иза Вагнера остао је Вагнер. И вагнеризам, дубоко данас урастао у све поре руског друштва.
Поводом Пригожиновог одласка, у наставку објављујемо изјаве и коментаре истакнутих актера друштвеног живота Русије.

Александар Дугин, филозоф

Господе, опрости му. Ради Русије, Твоје земље, Твог народа… И опрости нама…

Ми нисмо ни приметили како смо из друштва које се кикоће прешли у народ дубоко уроњен у стихију трагедије. Неко је то већ продорно схватио у себи. Неко је на путу да схвати. Бол, жалост, туга, патња, тупи бес – ово је регистар стања нормалног човека који је уронио у структуре рата. Али и јака вера, тиха нада, сазревајућа воља, окрепљујући ум, прекаљен дух. Сама чињеница погибије Вагнерових јунака много је фундаменталнија од разлога, манипулација и нагађања око ње. Немојте расипати пажњу на детаље и верзије. Ми смо у рату, а рат значи смрт. И Пригожин је потпуно ушао у рат, предао му се. Нико не може побећи од рата. Пригожин је то разумео пре других и није се опирао. Понашао се као мушкарац. И погинуо као мушкарац. У једном тренутку, смрт ће доћи свакоме. И онда је бескорисно цвилити – зашто ја. Увек постоји зашто. Пригожин је савршено добро знао зашто.
Даша ми је једном на самом почетку Специјалне операције рекла: Пригожин је толико јак и самоуверен, смео, оштар, да се, сигурно, нико не моли за њега. То никоме не пада на памет. Хајде бар да се ми помолимо за њега…
Упокоји, Господе, душу убијеног слуге Твога, Јевгенија. Ти боље знаш како да поступиш с њим. Само Те молимо – нека буде воља Твоја. Али ипак, ако је могуће, опрости му. Ради Русије, Твоје земље, Твог народа, опрости… И опрости нама…

Захар Прилепин, писац

Захар, ми у Вагнеру ти држимо палчеве

Сећам се, пробудио сам се из вештачке коме, оба телефона су ми остала у разореном ауту, донели су ми неки нови, са готовим претплатама на десетак телеграм канала које сам увек пратио.
Отварам и одмах видим Пригожинов пост: „Захар, ми у Вагнеру ти држимо палчеве.“
Сваки пут ми се јављало осећање да сам дужан, а да дуг не враћам. И помислим: ево, остаћу жив, и вратићу дуг. Не знам који. Било који.
Кад сам седео и чекао потврду о Арсену. Кад сам чекао потврду о Захарченку.
Никад никоме не желим смрт, а ипак: зашто њихови најважнији људи умиру ко бајаги, а наши – стварно?

Константин Малофејев, олигарх, власник ТВ Царград

Страшан за непријатеље, незгодан за бирократе

Јевгениј је био један од оних људи којима није свеједно. Могао је да буде најуспешнији угоститељ у земљи, али је одлучио да добро ухрањен живот замени борбом против непријатеља Русије. Створио је легенду – ПВК Вагнер, која је препозната на свим континентима. Од тог имена дрхте западни неофашисти, а људи добре воље широм света се због њега радују. То сам чуо од својих другова из Савеза добровољаца Донбаса, који су се у саставу Вагнера борили против светског зла у Сирији, Африци и на крају у Украјини.
Јевгениј је био прави патриота Русије. Ватрен. Одважан. Страшан за непријатеље и незгодан за бирократе. Одлучујући о судбини земаља и народа у иностранству, он, нажалост, није приметио како је одлучио да командује већ код куће – у Русији. 24. јуна, подигавши оружане колоне против Москве, умало је покренуо грађански рат. Али, хвала Богу, на време се зауставио.
Преселивши се у Белорусију, Вагнер је постао још опаснији: до главног града Украјине, Американцима окупираног Кијева – 100 километара. Са Пригожиновом смелошћу, није било сумње да би дошло до победоносног похода на Кијев.
Почивај у миру, немирни јуначе! Обавезно ћемо заузети Кијев! Твоје дело неће умрети.

Алексеј Чадаев, политиколог

Да, једног дана ће му бити подигнути споменици

С њим никад нисам разговарао, иако су нам се током година путеви често укрштали. Најчешће – људи који су радили за мене или са мном, радили су за њега или с њим, и обрнуто. Колико јуче присетио сам се једног познатог политтехнолога, који је приступио Вагнеру као оператер беспилотних летелица, ратовао осам месеци код Бахмута, и отишао у пролеће због тешке ране. Видео сам Пригожина уживо само једном, на сахрани Даше Дугине. Седео сам у телевизијском центру Останкино и француским кључем завртао педалу на бициклу уместо поломљене, а он је прошао поред и једва да ме је препознао.
Имао је ужасан неред у глави и апсолутно неподношљив карактер, али је био искрена особа и апсолутно истински херој, не само по звездама на униформи. Кад сам чуо вест, размишљао сам: ко је уопште „херој“. Ову реч су измислили, као што сви знамо, Грци, и за њих је значила сасвим специфичну ствар: мелез, син бога и земаљске жене (или обрнуто); поседовање гена бесмртности у крви, али ипак довољно човек да мора умрети. Штавише: бреме судбине виси над херојем, те исте исконске озлоглашене уклетости, и цео његов пут је отпор томе; очајнички, безнадежан и прелеп у тој безнадежној одлучности. О томе говори скоро свака грчка трагедија; укључујући и њену својеврсну верзију као основну фабулу хришћанске религије о распећу Богочовека. Постоје и руске верзије – можда је најупечатљивији пример „Калина Краснаја“: древна прича коју је Василиј Шукшин обрадио на нашем материјалу.
Нећу да се придружујем хору „експерата“ који сад пумпају верзије и раде на овој или оној „агенди“ у нечијем интересу, својом вољом или по наруџби. За мене нема сумње да Пригожин припада не само политичкој или ратној историји већ много дубљој и значајнијој, народно-митолошкој историји културе; он је негде на истом месту као Јермак, Хмељницки, Разин, Пугачов, Махно, Котовски, Чапајев, Ковпак или много мање познати, али његов директни „претеча“ – слободни козак Ашинов, који је својевремено помогао абисинском Негусу да избаци италијанске колонијалисте из Етиопије, на запрепашћење свог суверена, Императора.
Нећу ићи да положим цвеће на његов гроб. Постоји лични разлог. Али са дистанце не могу а да не кажем очигледно: да, једног дана ће му бити подигнути споменици. И, наравно, у Кијеву ће сигурно бити улица која носи његово име.

Борис Мјачин, историчар

Опрости баћушка, демон нас је преварио

Рећи ћу директно. Тако су досадили, богами, маневри наших федералних медија: „Имамо верзију, али вам је нећемо казати“, та стална крештавост и освртање на шефа.
Наравно, смрт Пригожина је била корисна Кремљу. Постоје анкете које показују висок ниво Пригожинове популарности. То јест радило се о алтернативном политичару којег је подржала „патриотска опозиција“. У светлу предстојећих избора 2024. Пригожин је био опасан. Већ сама претензија на власт, чији би наговештај изазвао снажан талас подршке са деснице. То би уздрмало чамац у тренутку одлучне акције на украјинском фронту још више него догађаји од 23. до 24. јуна. Ово љуљање није било потребно. И тако је Пригожин нестао.
Али доказивање да је Пригожин убијен по Путиновом наређењу исто тако је глупо и бесмислено као и доказивање да је Катарина II убила Петра III. Добро је познато како је стварно било. Руски официри су се напили, почели да картају са царем, посвађали су се и случајно га задавили. А онда су написали писмо Катарини: „Опрости нам, матушка, демон нас је преварио, изгубили смо живце.“ И Катарина је опростила: Алексеј Орлов је после тога командовао руском ескадрилом, разбио Турке и ухапсио још једног непотребног кандидата опозиције – принцезу Тараканову, коју је ТЕС (аналог ФСБ 18. века) поштено пустио да иструли у Алексејевској тврђави.
Верзија са СБУ или ГУР је веома слаба. Да уклоне човека који је својим популистичким говорима само ометао Специјалну операцију? Да, највероватније, та верзија ће бити озваничена. Рећи ће да је то намерно урађено да би се „патриоте“ коначно посвађале са Кремљом. Али ово је операција прикривања.
Мислим да су Пригожина уклонили његови очигледни унутрашњи непријатељи. То јест Министарство одбране. Борбени задатак су извршили официри ГРУ. Они сад то саопштавају Путину речима: „Опрости нам, баћушка, демон нас је преварио.“
Ви мислите шта год хоћете. Напишите у коментарима шта год желите. Али ви добро знате да је у овом тренутку ово најреалнија верзија онога што се догодило. То је све.

Отац Андреј Ткачов

Изданци младих Пригожина

Руско тло рађа живе пасионаре, они израстају из земље, као Свјатогор Богатир. И долази до конфликта „зелене траве и асфалта“, кад зелена трава показује да је јача. И Пригожин је, као Иља Муромец, полежао на пећи, јео кифлице, понешто урадио…
Али он нам је важан као симптом опоравка, сигуран сам у то. Као што је рекао један италијански редитељ, смрт је монтажер. О животу сваког човека може се снимити филм. А смрт монтира човеков живот у последњу траку.
И Пригожинов живот је већ измонтиран. И он је битан – не зато што је био онакав какав је био. За Русију је битно то да је он био симптом. Урадио је све што је могао. А таквих људи је много. Само што епоха не може да поднесе много пасионара и не види се у светлу једног човека. Али иза самог Пригожина већ постоје изданци младих „пригожина“ или мање познатих „пригожина“. А сам Пригожин је постао симптом оздрављења наших људи. Зато народ о њему говори са таквом љубављу и симпатијом.

Андреј Медведев, новинар, депутат московске градске Думе

Одговоран је само пред Њим

Јевгениј Пригожин је био, рецимо, веома сложена и контроверзна личност. Нека свако изабере ситуације, поступке и изјаве Пригожина према овим терминима.
Али ево чега сам се јуче сетио. Кирил Романовски је радио за Пригожина у ФАН-у. Храбар војни репортер. Био је тешко болестан од тумора на мозгу. Али је ипак радио.
Отишао је за Кабул кад су ту ушли талибани. И поново радио. У неком тренутку се јако разболео, болест се нагло погоршала. И Пригожин је послао авион у Кабул да одвезе Кирила у Русију.
Како су Пригожинови људи преговарали са талибанима, само они знају. Чињеница да је авион слетео и узлетео.
Вероватно је то исти авион који је јуче експлодирао.
Сад ће једни идеализовати Пригожина, други ће га демонизовати. Неки ће писати о најбољој пешадији, други ће се сетити маља. Неко ће се сетити Бахмута, а неко побуне. Био је веома другачији. Али то није главна ствар.
Он је створио прву руску, заиста ефикасну ПВК Вагнер – свиђало се то вама или не, то је глобално препознатљив бренд. Свиђало се то некоме или не, школарци су на матуру доносили Вагнерове заставе уз тробојке.
ПВК Вагнер је у сваком случају део наше ратне историје. Од Палмире до Бахмута.
Борбено искуство и борци компаније остају.
А Јевгениј Викторович за све своје грешке, победе, зла дела, веома зла, и добра, за оно што је рекао и урадио више није одговоран пред нама. Само пред Њим.

Андреј Коробов Латинцев, филозоф

Неизбежна бол због неправде

У историји наше Русије има таквих догађаја и таквих личности, чије значење схватити није лак интелектуални задатак. Штавише, у решавању овог проблема потребно је укључити не само интелект већ и савест. Такви су, на пример, руски бунтови и револуције. Такав је Јемељан Пугачов или Степан Тимофејевич Разин. Такав је (са резервом, о чему нешто касније) Јермак Тимофејевич, освајач Сибира.
Све ове личности у нашој историји се памте по директном сукобу са државом, али и по томе што је иза њих стајала нека истина коју ни најватренији државник неће моћи да игнорише. Због тога су ови ликови толико привлачни не само историчарима, већ и песницима, романописцима, па чак и филозофима. Јер руска побуна има своју метафизику. Руски побуњеници, по правилу, схватају пуну вредност и светост Државе, и задиру у устаљени поредак управо зато што им је жао Државе (озбиљно, без наводника), што у њој има толико неправде, толико неслободе. И долазе да нам „дају слободу“ (као Разин у Шукшиновом роману) и улазе у неравноправну борбу са неправдом…
У тој дивљој дијалектици руског етатизма и руског бунта, пројављују се црте самог руског постојања, вечито растрзане противречностима, вечно несређене, вечно немирне и трагајуће. Ево је, неподношљива рускост бића, која спаја и етатизам и бунтовност (метежност) истовремено. Да, у нашој историји велики државници коегзистирају са великим побуњеницима. Државници – Иван III, Николај I, Александар II, Стаљин и др. Побуњеници: од Разина до Пугачова, од декабриста до Кронштатске побуне…
Међутим, овде постоји дијалектика, па стога у руској антропологији власти постоје и нека врста преклапања, или мешавина – на пример, „бољшевик на престолу“ Петар Велики, револуционар одозго.
А бивају и такви случајеви кад је руска побуна усмерена у корист државе, делује са Руском државом не у супротности, већ у истом правцу. Управо такав случај – Јермак Тимофејевич са својим козацима, које су познати уралски трговци Строганови послали у сибирска племена да се боре да би одбранили границе Руске Државе (тада веома мутне). Ко је био Јермак Тимофејевич, још се нагађа. Једно је јасно – био је човек јаке воље, дрзак човек, очајан. Да га нису Строганови опремили у поход, Бог зна како би се његова судбина одвијала. Можда, као Разинова. У Шукшиновом роману, иначе, Разин размишља о томе како би, попут Јермака, требало да оде са Дона у Сибир, где може да служи цару и да слободно лута… Да, Шукшинов Разин не може да напусти Дон, и одлучује да иде против неправде до краја. Али могао је да оде у Сибир, са једног фронта на други.
Уосталом, и Јермак и Разин су људи са периферије, људи са границе. Отуда њихов радикализам, непопустљивост, отуда таква неизбежна бол због неправде у Отаџбини…
И у исто време, уз све сличности њихове природе – колико су различите њихове судбине.
Негде између ове две личности у руској историји сада стоји Јевгениј Викторович Пригожин, који је успео да одигра и улогу Јермака (кад су се његови козаци борили у Африци и Сирији, и на многим другим местима), и улогу Разина, кад је покренуо нову „јужноруску смуту“ (израз песника Семјона Пегова), „поход праведности“, „марш-побуну“ итд. – име догађаја у руској историји тек треба да се изабере.
Кад сам гледао чувену Пригожинову видео-поруку министру одбране Руске Федерације, где је Јевгениј Викторович показивао на своје погинуле војнике и тражио муницију, видео сам очајног и храброг руског атамана-истинотрагача који искрено воли своје козаке и брине за њих. Гледао сам видео – и замишљао сам наизменично час Јермака Тимофејевича, час Степана Тимофејевича …
Такав Јевгениј Викторович Пригожин остаће у руској историји, ма колико то некога нервирало.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *