IDEOLOGIJA PANAFRIKANIZMA: AFRIKA ZA 21. VEK

Decenijama duga i bespoštedna borba za oslobođenje čitave Afrike nastavlja se danas novom silinom

Jedna za drugom, padaju domine u afričkom Sahelu – Čad, Gvineja, Mali, Burkina Faso, Niger, Gabon i, sada, Kongo.
„Ovaj proces je već pretvorio predsednika Burkine Faso, kapetana Ibrahima Traorea, u novog heroja multipolarnog sveta“, piše brazilski publicista Pepe Eskobar, „pošto ošamućeni i zbunjeni Kolektivni zapad ne može da shvati povratni udarac koji je dobio od osam afričkih pučeva za manje od tri godine u zapadnoj i centralnoj Africi.“
Ko je, međutim, Ibrahim Traore?
Od 30. septembra 2022. godine ovaj kapetan vojske Burkine Faso postao je najmlađi predsednik države na svetu. Na vlast u toj afričkoj državi došao je državnim udarom, kojim je svrgnut bivši predsednik Pol-Anri Sandago Damiba.
U redove vojske Burkine Faso Traore je stupio 2009, i otada počinje njegovo „tiho napredovanje“. U vojsci se prethodno istakao hrabrošću koju je pokazao u borbi sa džihadistima, podsticanim i finansiranim od strane SAD i Francuske, na primer, u operacijama u Maliju. Kako je, ne bez ironije, govorio još 2002. godine potpredsednik SAD u vreme Džordža Buša Dik Čejni: „Afrika je strateški prioritet u borbi protiv terorizma.“
Čin poručnika Traore je dobio 2014, čin kapetana stekao je 2020. godine, dokazavši se kao „izuzetno hrabar“ vojnik.

Zagovornici panafrikanizma

Traore je pobornik ideologije panafrikanizma: ideologije ujedinjenja Crnog kontinenta i njegovog prava na samostalan razvoj, kojim će se osloboditi (neo)kolonijalnog potčinjavanja i eksploatacije. Čitava Afrika nekad je bila plen evropskih kolonijalnih sila: Francuske, Belgije, Portugalije, Engleske… To su neke od najsramotnijih stranica evropske istorije, koje se produžavaju sve do danas. „Stari dobri evropski kolonijalizam“ smenio je američki neokolonijalizam, naravno, uz asistenciju i podršku zemalja poput Francuske. SAD su danas glavni protivnik panafrikanizma.
Lista prethodnika Ibrahima Traorea prilično je duga: na nju mirne duše možemo uvrstiti i američkog političkog aktivistu Malkolma Iksa, osnivača Organizacije afroameričkog jedinstva i bivšeg glasnogovornika „Nacije islama“. Ovog velikog „sina Afrike koji se vratio kući“ godine 1965. ubile su američke obaveštajne službe – CIA i FBI.
Potom, Patrisa Lumumbu, prvog premijera demokratskog Konga, koji je zagovarao prevazilaženje plemenskih i etničkih podela, što je, poput hroničnog siromaštva, još jedno, teško breme starog kolonijalnog sistema. Lumumbu su, takođe, ubile belgijske i američke tajne službe, što je potvrdila istraga belgijske vlade, čiji su nalazi objavljeni tek u novembru 2001, a koji ukazuju na „saučestvovanje belgijskih i američkih obaveštajnih službi.“
Konačno, tu je i Tomas Sankara, bivši predsednik Burkine Faso. Poput Traorea, i Sankara je na vlast došao vojnim prevratom u svojoj 34. godini. Tomas Sankara je bio marksista i, slično Traoreu, vatreni poklonik panafrikanizma. Sankara je, sve do njegovog ubistva 1987, koje se ovog puta dogodilo u francuskoj režiji, vodio Burkinu Faso putem reformi, koje su demontirale ostatke starog kolonijalnog sistema.
Uzgred, ova mala afrička zemlja ranije se nazivala kolonijalnim imenom: Gornja Volta. I ovo ime spada u staro kolonijalno nasleđe. Sankara je promenio ime zemlje u Burkina Faso, što znači „Zemlja čestitih ljudi“, a njen narod je sebe prozvao Burkinabe – „Čestitim ljudima“.

Neuspešna misija Viktorije Nuland

Sada se ova bespoštedna borba za oslobođenje čitave Afrike nastavlja novom silinom.
„Afrički kontinent se danas“, piše Eskobar, „suočava sa strašnim teškoćama u borbi protiv duboko ukorenjenih finansijskih i političkih institucija kolonizacije, posebno kada je u pitanju razbijanje francuske monetarne hegemonije u obliku franka CFA – Communaute Financiere Africaine (Afričke finansijske zajednice).“ Ogromne profite je, naravno, iz svega izvlačila stara kolonijalna sila – Francuska.
„Naizgled siromašni Sahel, uzet u celini, veliki je izvor energenata, pre svega uranijuma, koji je vitalan za rad francuskih nuklearki.“ Da li je sada najzad završeno sa epohom kolonijalne pljačke? Prema nedavno objavljenim podacima, Pariz je od siromašnog Nigera uranijum faktički dobijao na poklon, po ceni od 0,8 evra po kilogramu, da bi nova vlast uspostavila pravednu tržišnu cenu od 200 evra, bez ikakve diskriminacije – i Francuzi sada mogu ravnopravno da kupuju po njih ključni uranijum po ceni koju diktira tržište.
Niger se pokazuje kao ključna tačka u borbi za oslobođenje afričkog Sahela, a možda i čitave Afrike. Odmah posle državnog udara u ovoj zemlji, koja je bila „najvažniji saveznik Zapada“, u Niger je doputovala zamenica američkog državnog sekretara Viktorija Nuland, nama dobro poznata sa kijevskog „evromajdana“, gde je demonstrantima delila kolačiće.
Nulandova je novim vlastima izdiktirala spisak američkih zahteva i bila ljubazno zamoljena da se vrati odakle je i došla.

Da li će biti rata u Sahelu

Njeno putovanje u glavni grad Nigera Nijamej, na zahtev državnog sekretara Entonija Blinkena, usledilo je manje od dve nedelje nakon što su pripadnici predsedničke garde preuzeli vlast i dan nakon isteka roka koji je odredila Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država – EKOVAS, da vojna hunta vrati na vlast predsednika korumpiranog Mohameda Bazuma, ili će, navodno, doći do „vojne intervencije protiv hunte“.
Niger je na pretnje vojnom intervencijom EKOVAS-a odgovorio osnivanjem saveza država Sahela, zajedno sa liderima Malija i Burkine Faso, faktički stvaranjem novog vojnog saveza na tlu Afrike, koji ima za cilj „stvaranje nove arhitekture kolektivne bezbednosti“.
Konačno, ne treba sumnjati da iza novog zveckanja oružjem u Sahelu stoje Francuska i, pomalo u senci, SAD. Ali ne treba ni sumnjati u odlučnost vođa pobunjenih država u Sahelu, da se suprotstave (neo)kolonijalističkim vojnim intervencijama. Vlada Burkine Faso već je ranije predložila ideju o federaciji sa Malijem, a ove dve zemlje su u savez pozvale i Gvineju. Ovaj savez nije diktiran samo trenutnim pretnjama. U stvari, bila bi to veoma moćna država u Sahelu i veliki korak napred u smeru panafrikanizma.
Ova borba će, nema sumnje, biti i žilava i mukotrpna. Podsaharska regija, Sahel, po svojim rudnim resursima jedna je od najbogatijih i, u isto vreme, jedna od najsiromašnijih regija u Africi.
Ne treba sumnjati ni da su Francuska i SAD i danas veoma moćne u Africi, gde poseduju mnoštvo vojnih baza i mreže „poslovnih“ interesa. Direktna posledica kolonijalizma i siromaštva jeste i islamistički terorizam, još jedan problem s kojim je prisiljen da se nosi siromašni Sahel.
Još u avgustu, kapetan Traore je boravio u Moskvi i prisustvovao samitu Rusija–Afrika, gde je sasvim otvoreno rekao da narod njegove zemlje podržava Rusiju u vojnom angažovanju u Ukrajini, još jednom savezniku SAD: „Narod Burkine Faso podržava Rusiju u nameri da sprovede Specijalnu vojnu operaciju. Budite sigurni da vas naš narod podržava. Podržavamo vašu vladu“, rekao je Traore predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, dodajući da je njegova zemlja donela odluku da se ponovo otvori ruska ambasada, zatvorena još 1992. godine.
Ministar odbrane Burkine Faso Kasum Kulibali, kako je zvanično saopšteno, posetio je Rusiju već sledeće nedelje, i učestvovao na forumu „Armija 2023“. Mnogo se pisalo o vezama sahelskim država, posebno Burkine Faso, sa „ruskim plaćenima“. Ali čak ni Vagner nije nikakva privatna vojska već delo vojne obaveštajne službe – GRU, koja deluje iz senke.

Afro-Evroazija, panafrikanizam plus neoevroazijstvo

Sada su jasnije veze koje povezuju panafrikanizam sa neoevroazijstvom: „Pokazuje se da je evroazijska integracija neraskidivo povezana sa integracijom Afro-Evroazije“, primećuje Pepe Eskobar. S tim što je „Afro-Evroazija mnogo komplikovaniji predlog. Afrika i dalje mnogo zaostaje za svojim evroazijskim rođacima na putu ka razbijanju okova neokolonijalizma.“
Istina se, ponekad, jasnije vidi u detaljima. Kako uočava Eskobar: „Dodavanje Gabona spisku zemalja u kojima se odigrao državni prevrat čini stvari još složenijim. Sve veći ruski uticaj mogao bi da dovede do jačanja linija snabdevanja za pobunjenike u Kamerunu i Nigeriji, kao i do privilegovanog pristupa Centralnoafričkoj Republici, gde je rusko prisustvo već prilično snažno“ (Eskobar).
To nisu jedini primeri „snažnog prisustva“ Rusije i Kine u Africi. U slučaju Kine, njeno prisustvo (za sada) još nije vojno već se, pre svega, ispoljava u građenju infrastrukture za afričke narode, putem inicijative „Pojas i put“. Rusija na sebe preuzima vojnu komponentu.
„Oficiri su se odlučili da preuzmu vlast u Gabonu, nakon što je hiperprofrancuski predsednik Ali Bongo pobedio na sumnjivim izborima, kojima je `nedostajao kredibilitet`. Institucije su raspuštene. Zatvorene su granice sa Kamerunom, Ekvatorijalnom Gvinejom i Republikom Kongo. Svi bezbednosni dogovori sa Francuskom su poništeni. Niko danas ne zna šta će biti sa već postojećom francuskom vojnom bazom.“
Inače, bivši predsednik je francuski „đak“, da ne kažemo agent francuskih interesa u Gabonu. Bongo i njegov otac su vladali Gabonom od 1967. godine. Bivši predsednik Bongo školovao se u francuskoj privatnoj školi i diplomirao na Sorboni. „Gabon je samo mala nacija od 2,4 miliona, s još manjom vojskom, od oko 5.000 ljudi. U Gabonu, preko 30 odsto stanovništva živi s manje od jednog dolara dnevno, a preko 60 odsto regiona nema pristup zdravstvenoj zaštiti i vodi za piće.“
Vojska Gabona je osudila Bongovu 14-godišnju vladavinu zato što je dovela do „pogoršanja društvene kohezije“ i zato što je zemlju „gurnula u haos“.
Francuska rudarska kompanija „Eramet“ je zatim prekinula poslovanje u ovoj zemlji. Njeno „poslovanje“ faktički je predstavljalo vrstu monopola. Inače, „Gabon počiva na ogromnom mineralnom bogatstvu – bogatstvu u zlatu, dijamantima, manganu, uranijumu, niobijumu, rudama gvožđa, da ne pominjemo naftu, prirodni gas i hidroelektrane“. Zašto onda narod Gabona živi u besprimernom siromaštvu? Isto možemo reći za celu podsaharsku regiju. Čitava ekonomija Gabona okreće se oko rudarstva. Ali koristi od toga do sada su imali samo bivši kolonijalni gospodari – Francuzi i šačica korumpiranih gabonskih političara, s Bongom na čelu.
Čitav svet je mogao da vidi da su oni koji su podržali vojni udar u Nigeru nosili ruske zastave. Ruske zastave postale su pravi „modni hit“, a slično je i u mnogim drugim zemljama Sahela.
Zanimljivo je i da je do najnovijeg državnog udara u Kongu došlo svega dan nakon što su slike grupe visokih ruskih oficira u poseti Alžiru, sa sada već legendarnim generalom Surovikinom na čelu, obletele svet.
Da li su zapadne službe ponovo iznenađene neočekivanim razvojem događaja?

Vizija panafrikanizma za 21. vek

Ekonomista Majkl Hadson je u svojim radovima dokazao da je kontrola nad svetskim resursima, a ne berzanske naduvane igre na berzama, ono što definiše globalne sile i da je to način na koji kolonijalisti, poput Francuske ili SAD, uspostavljaju svoju hegemoniju.
Primer Francuske pokazuje kako je do sada bilo relativno lako kontrolisati resurse putem kontrole monetarne politike i uspostavljanja monopola u zemljama bogatim resursima, koristeći robovski rad Afrikanaca.
U martu 2018. 44 šefova država osmislila su Afričku kontinentalnu zonu slobodne trgovine (ACFTA), najveću na svetu po broju stanovnika (1,3 milijarde ljudi) i najveću u geografskom smislu. U januaru 2022. uspostavili su Panafrički sistem plaćanja (PAPSS), fokusiran na plaćanja za kompanije u Africi u lokalnim valutama.
Oni će, pre ili kasnije, neminovno doći do teme zajedničke panafričke valute. Na putu im se, međutim, nalazi CFA franak, koji nameće i podržava Pariz.
Suštinski značajno za eksploatatorski neokolonijalizam jeste da spreči da države bogate resursima koriste resurse za razvoj sopstvenih ekonomija, tvrdi Hadson. Ali sada im „afričke domine“, poput Nigera ili Burkine Faso, „poručuju da je igra završena“.
„Da li je prava dekolonizacija konačno na pomolu?“, pita se Eskobar.
Istoriju pokreću ideje i ljudi koji ih prihvataju. Više nije važno da li te ideje potiču sa takozvane levice ili tzv. desnice, da li su „marksističke“ ili, možda, „perenijalističke“. Bitno je da pružaju perspektivu oslobađanja od kolonijalizma, oslobođenja iz viševekovnog kolonijalnog ropstva.
Nova knjiga Kemija Sebe, pod naslovom „Filozofija fundamentalnog panafrikanizma“, objavljena je 24. februara 2023. Ona podseća narode Afrike da su Afrikanci „narod tradicije“, „primordijalni narodi“ u iskonskom smislu i, takođe, pronalazi ključ za aktuelne izazove globalizma, materijalističkog progresivizma i takozvane modernosti.
U knjizi Seba oštro suprotstavlja tradicionalizam i modernizam. Možemo je nazvati i fundamentalnim delom „afričkog perenijalizma“, koje umnogome podseća na radove koje su u Evropi i Indiji ranije razvijali Rene Genon, Julijus Evola, Mišel Valsan, Fritjof Šuon, Ananda Kumarosvami, ili danas Aleksandar Dugin, u kontekstu „Četvrte političke teorije“.
Fundamentalni panafrikanizam je veoma kritičan i neprijateljski raspoložen prema kapitalizmu i prema svakom obliku pljačkaškog kolonijalizma. On poziva na odbacivanje neoliberalizma, imajući i vidu obrazovanje Afrike kao jednog od polova multipolarnog sveta.
Takođe, ova knjiga nas podseća da je „panafrikanizam revolucionarna ideologija crnačkog oslobođenja i jedinstva“, koja predstavlja „stanje zrelosti ove iskonske zajednice“.
„`Filozofija fundamentalnog panafrikanizma` je knjiga koja nam pruža paradigmatsku viziju panafrikanizma u 21. veku“, zaključuje u svom prikazu Sa Fransoa Farafino Sanduno. Upravo ovakvu perspektivu danas možemo definisati kao „revolucionarni afroperenijalizam“. (I) Afrikanci su, poput mnogih drugih naroda, narod iskonske, „prvobitne tradicije“, koja se suprotstavlja svetu kolonijalizma, izopačene i naopake modernosti. Analogno tome, progresivizam, koji promovišu modernisti – ili zapadna civilizacija – jeste „antitradicija“, način da se iskonski „crni čovek“, „čovek Sunca“, odvoji od svoje iskonske matrice.