ГРАДЊОМ И ОБНОВОМ ВРАЋАМ ДУГ ПРЕЦИМА

Драгољуб Кочовић, добротвор

Некадашњи репрезентативац и тренер у каратеу Драгољуб Кочовић откупио је, с пријатељима, родну кућу војводе Вука у Сјеници коју жели да претвори у Спомен- -кућу, а планира и обнову и доградњу Цркве Успења Пресвете Богородице у свом завичају на Пештерској висоравни

Oдавно је Драгољуб Кочовић познат као спортиста и спортски радник, па и као функционер у Удружењу „Слобода“. Некадашњи репрезентативац у каратеу, а потом и тренер, у последње време је све више окупиран подизањем и обновом објеката који треба да допринесу бољем познавању наше историје, вере и традиције. Своју нову активност представља као враћање дуга прецима, ратницима и патриотама, али и као помоћ народу свог завичаја на Пештерској висоравни.
Кочовић је недавно у Сјеници, с неколико пријатеља и сарадника, откупио родну кућу легендарног Војина Поповића, познатијег као војвода Вук, учесника балканских ратова и Првог светског рата, и она се сада реновира, биће претворена у Спомен-кућу, својеврстан историјски музеј отворен за посетиоце.
Одбор за откуп родне куће славног војводе основан је уз благослов Његовог преосвештенства епископа милешевског г. Атанасија. Потом ју је Одбор поклонио Епархији милешевској, а Завод за заштиту споменика Краљево отпочео је процес претварања куће у културно добро.
Да би се одужио својим прецима који су вековима опстајали и остајали на Пештерској висоравни, Кочовић је отпочео припреме за обнову и изградњу Цркве Успења Пресвете Богородице која је од 13. века када је настала, рушена три пута.
Захваљујући вама кућа легендарног српског јунака војводе Вука сачувана је и биће претворена у својеврстан историјски музеј. Докле се стигло с реализацијом овог пројекта?
Откупили смо кућу војводе Вука, Војина Поповића, великог јунака нашег 20. века и поклонили је Епархији милешевској. У питању је његова родна кућа која се налази уз Цркву Петра и Павла, а коју је капарисала једна муслиманска породица. Рођен сам у том крају, имам одличан однос с муслиманима, много пријатеља међу њима. И као селектор каратиста бирао сам доста муслимана, они су ми и данас блиски, размењујемо честитке за празнике. Иницијатива за куповину војводине куће нема никакав негативан предзнак – циљ је да се претвори у својеврстан споменик, чиме ћемо одати почаст великану наше историје. Ту, у близини, рођена су и два свештеника Церовића, који су донели писменост на Пештерску висораван, па смо одлучили да и они добију кутак у будућој Спомен-кући.
Церовићи су, иначе, откупили кућу Војина Поповића након што је његов отац, пошто је запалио кућу једног паше у Сјеници, одатле побегао. Ником није било јасно како је успео да, с породицом, умакне Турцима и настани се у Крагујевцу. Живели су у близини дома војводе Мицка, борца за Србе у Македонији и на Косову и Метохији, од ког се млади Војин напајао слободарским и идејама правде.
Веома сам срећан што смо близу реализације овог значајног подухвата који ће, надамо се, као културно добро, бити и под заштитом Завода за заштиту споменика културе.

Годинама говорите о важности опстанка и останка српског народа на Пештерској висоравни. У том циљу успели сте да покренете одговорне за стратешка животна питања као што су путеви и други инфраструктурни објекти. Шта је до сада урађено?
Пре свега веома је важно и драгоцено за целу регију што се, захваљујући председнику Александру Вучићу, завршава деоница пута која повезује Бијело Поље и Сјеницу, јер је то подухват изузетно значајан за опстанак и останак народа тога краја. Захвалио бих и министру грађевинарства и инфраструктуре Горану Весићу, који прати и убрзава завршетак те саобраћајнице. Ту је скоро тридесет села и пут је веома битан за њих, односно останак њиховог становништва.
Правимо и парохијски дом у Цркви Светога Лазара који треба да буде место сабирања овдашњег народа. Надам се да ће нам професор Радевић с Грађевинског факултета направити пројекат. Радим и на плановима за реновирање, реконструкцију и изградњу Цркве Успења Пресвете Богородице из 13. века. Рушена је трипут, а Бог је хтео да је моја породица обнови и изгради. Имам план који је усвојио Завод за заштиту споменика у Краљеву, чека се још благослов владике Раките из Пријепоља.
Иначе, пронашао сам у архивима и да су моји преци, Кочовићи, њих десеторо помагали од 1871. до 1876. године реконструкцију манастира Милешева. Кочовићи су помагали и изградњу манастира Куманица који је свето место. Постоје предања да је Свети Василије Острошки, бежећи пред Турцима, уточиште нашао у Куманици. Пошто је проказан, одатле је побегао у Цркву Успења Свете Богородице у мом селу. Турци су манастир запалили. Из мог села, које је испод великог крша и надомак Ђаловића клисуре, Свети Василије је успео да умакне гониоцима. Ова славна прошлост ме је мотивисала да покренем иницијативу за оживљавање ове регије. Драго ми је да ми се на овом путу придружују људи који су увидели важност опстанка људи на овим просторима. Стратешки је важно да народ овде опстане.
Када су моји преци одлазили одавде, а доста их је напустило овај простор, своју земљу су поклонили држави. У селу су задржали по три-четири хектара, али су већи део земље поклонили држави. Нису продали ни један једини квадрат земље. Један део је дат држави, а други одржавају потомци. Тако и дан-данас тамо живе Кочовићи, Јанковићи и Којовићи. Заклео сам се Богу да ћу подићи цркву у Гошеву, осликати је, освештати и тако својим прецима вратити оно што су бранили својим животима током векова.

Словите за великог патриоту, који своју љубав према отаџбини доказује делима. Момо Капор је својевремено рекао да је патриотизам „оно што те баба научи“. Шта је за вас патриотизам?
Све што сам у животу радио радио сам у патриотском духу. Свог деду, који је учествовао у Кумановској бици, нисам запамтио, умро је у 33. години. Мој отац је ратовао четири године, мој стриц је такође ратовао четири године. Много Кочовића има међу носиоцима Албанске споменице. Стога сам се од раног детињства питао шта би они рекли на оно што радим. Увек сам мислио шта би ми преци рекли кад бих урадио нешто што не ваља. Тако сам васпитао и своју децу, а данас и своје четворо унучића. Мораш да волиш своју земљу! То је прво! Не постоји држава у којој нисам био, али не бих могао да живим ни у једној другој земљи. За мене је најлепша Србија. Нажалост, има много оних који би ову лепу земљу продали, а једном кад продаш своју земљу, кад продаш свој образ, нема повратка ни оправдања.
Србија је у тешком положају због свега што се дешава у нашој јужној покрајини. Волео бих да се ова ситуација смири. Свим срцем то желим. Волео бих да они који воде лажну државу Косово схвате да ови поступци с њихове стране воде на погрешан пут. Срећом, Срби су били и остали јуначки народ, патриотски оријентисан и имају за узоре своје прослављене јунаке, а међу њима и војводу Вука, чију ћемо родну кућу ускоро отворити за посетиоце.