ДЕМЕНТНA АРОГАНЦИЈА САД

ИМПОТЕНТНИ ЗАПАДНИ РАСИЗАМ

Највећом светском суперсилом данас, како закључује „Гардијан“, владају људи о којима би требало да брину други. У САД, једном речју, на власти није демократија већ геронтократија. Требало би додати: арогантна и веома предвидљива врста геронтократије. Ови, махом старији људи, навикли су да се стално љуте и да прете својим политичким противницима

Године 2019. председник Руске Федерације изговорио је своје, данас гласовито упозорење: ако САД нападну Русију нуклеарним оружјем, сви ћемо помрети, али неки ће умрети „као жртве агресије“, а неки ће напросто издахнути, јер неће имати времена ни да се покају.
Ове речи Владимир Путин изговорио је на пленарном састанку међународног клуба „Валдај“: „После нуклеарног холокауста ми ћемо ићи у рај као мученици, а ви, који сте нас напали, ићи ћете у пакао.“
Путин је веома суздржан човек, сматрао је италијански писац Ђулијето Кјеза. Ако је изрекао такво упозорење, он је мислио да опасност од нуклеарног рата заиста постоји.
„Само, тешко да су они којима су те речи намењене“, додао је Кјеза, „у стању да их чују и да их разумеју.“

Друштво мртвих

Од тада до данас (а реч је о периоду од свега четири године), свет је много ближе перспективи нуклеарног уништења. Другим речима, да ли је Колективни запад, предвођен досадашњим хегемоном – Сједињеним Америчким Државама, коначно изгубио разум?
Примера за то не недостаје. Поменимо само оне хронолошки последње: санкције које је Запад прогласио против Русије и упорно наоружавање Украјине, које не могу променити исход овог рата. Сада је на реду слање авиона Ф-16. Не постоји „сребрни метак“ за овај рат, упозоравали су више пута и западни експерти. Односно не постоји чудотворно оружје које би могло да промени његов ток. Ипак, слање оружја са Запада продужава конфликт и повећава број узалудних жртава. Зар онда није боље признати реалност и започети преговоре? Русија је нудила преговоре САД још у децембру 2021. године. Шта значе сталне испоруке оружја са Запада у Украјину, осим што цео свет гурају ка једном исходу – ка ескалацији, све до могуће нуклеарне завршнице? Реч је о бескрајној ароганцији Запада, која се не обазире на последице. Ако су одлуке Запада у колизији са стварношћу, тим горе по стварност.
Слање Ф-16 у Украјину, који су способни да носе нуклеарно оружје, како је упозорио министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров, могло би да изазове Русију да нанесе нуклеарни удар на Украјину и на земљу која је те авионе послала кијевским нацистима. Русија је променила своју нуклеарну доктрину, која јој сада омогућава да изврши превентивне ударе.
То је савршено рационално расуђивање. Русија не може бити сигурна да ти авиони нису опремљени нуклеарним наоружањем, па се подизање ових машина у ваздух, само по себи, у Русији квалификује као почетак нуклеарног рата с НАТО-ом.
Како закључује коментатор сајта „Лента.ру“: „Можда авиони Ф-16 и неће носити нуклеарно наоружање, али ово је опасна игра покера. Кијеву није стало, он је, рачунајте, друштво мртвих. А Запад ипак треба да се забрине. Али то ћемо, вероватно, ускоро сазнати.“

Политички „Циркус Монтија Пајтона“

Риба, каже се, смрди од главе. САД данас предводи Џозеф Бајден, који очигледно не представља узор менталног а ни физичког здравља. Његова заменица, 58-годишња Камала Харис, далеко је млађа, али и она има проблема да састави сувислу реченицу.
Ко данас уопште седи у Представничком дому САД? На пример, извесни сенатор Мит Ромни, који је похвалио стратегију Вашингтона да стално шаље војну помоћ Украјини, јер је то, „све док само Украјинци гину“, одличан начин за САД да потроше свој новац намењен „одбрани“.
Пример Мича Меконела, 81-годишњег лидера републиканске мањине у Сенату, показује да се геронтократски суноврат Вашингтона односи на обе партије. Поменути Меконел се неколико пута „заледио“ одговарајући на питања новинара, после чега су га одвели са прес-конференције. „И ’Велика стара странка’, како називају републиканце, на много начина оправдава своје име“, пише чак и британски „Гардијан“. Рецимо, садашњи републикански председник Сената Чак Грасли има 89 година и сви знају да нешто с њим „није како треба“.
Уколико на изборима наредне године ипак победи Доналд Трамп, „да ли неко озбиљно мисли да уместо њега неће проговорити његове године?“, додаје „Гардијан“.
Или су те године већ проговориле још током његовог мандата? На пример, када је наредио да се на Авганистан баци „мајка свих бомби“, или када је на конференцији за медије у Белој кући оболелим од ковида сасвим озбиљно саветовао да пију избељивач зато што он поуздано уништава вирус корона?
Ипак, демократе, с Бајденом на челу, далеко су у томе одмакле испред републиканаца. Или је, можда, у питању мртва трка? Још једна конгресменка из Калифорније је Максин Волтерс, која има 84 године, и верује да ју је сам Бог послао да заустави Доналда Трампа. Она је још 2017. изјавила да је руски председник Владимир Путин извршио инвазију на Кореју…
Укратко, како закључује „Гардијан“, највећом светском суперсилом данас владају људи о којима би требало да брину други. У САД, једном речју, на власти није демократија већ геронтократија. Требало би додати: арогантна и веома предвидљива врста геронтократије. Ови, махом старији људи, навикли су да се стално љуте и да прете својим политичким противницима.
Најзад, то је навело републиканску кандидаткињу за председника САД Ники Хејли да изјави да је амерички Сенат „најпривилегованији старачки дом на свету“. Хејлијева је затражила и обавезно тестирање менталних способности старијих америчких политичара.
Међутим, пример Харисове показује да деменција готово равноправно погађа и млађе, и да на америчкој политичкој сцени у том погледу не постоји никаква дискриминација. Другим речима, глупост је заразна.
Ипак, нису они ти који заиста владају САД. Ко онда управља Америком? Ко је направио овај најмоћнији политички циркус у људској историји, достојан „Монти Пајтона“ – британског хумористичког серијала с краја 1960-их, у коме постоји „министарство смешног хода“ и такмичење „лордова идиота“?

Самозвани „господари васељене“

Кјеза је упозоравао: Америком и читавим Западом владају самозвани „господари васељене“ – веома моћне структуре богатих, финансијске елите које живе у сопственим „еколошким нишама“, без контакта с реалношћу.
На Земљи, писао је Кјеза, „међу њених седам милијарди житеља, постоје моћни џинови са стратешким наоружањем и супермоћне ’неотуђиве структуре’“. Као и читаве војске њихових робова.
Овде није реч само о јазу који дели богате – или супербогате – од нагло растуће армије сиромашних. Сиромашни не могу да се побуне, јер на Западу више не постоји капитализам, као што не постоји ни радничка класа. Отуда је комунистички пројекат данас мртав. Све су то феномени XX века. Више не постоји ни демократија, већ само њен „церемонијални привид“, у коме се, додуше, још понегде може гласати, али где гласање нема никаквог значаја, јер они који гласају уопште не знају за кога гласају. Од демократије је, заправо, преостала само једна „гигантска обмана“. Блажен је онај ко у њу верује.
„Господари васељене“ су, путем овог „церемонијалног привида“, довели на власт своје послушне политичке марионете. Не треба имати илузије: ни другде на Западу није боље, можда је још и горе. Британијом је, све донедавно, владао један разбарушени политички кловн, који се одазива на име Борис Џонсон. Сменила га је интелектуално очигледно инсуфицијентна жена, која не познаје ни елементарне чињенице из географије и меша Црно море с Балтичким. Сада је на власти у Британији понизни и у исто време арогантни Риши Сунак, један од многих Индијаца који су своју судбину везали за некадашње колонијалне господаре и који мисли да једно мало острво у Атлантику може да прети Русији.
У Немачкој је дугогодишњу и, такође, времешну канцеларку Ангелу Меркел заменио Олаф Шолц – човек који није смео ни да зуцне када су Американци разнели Северни ток. Он се данас залаже за „зелену транзицију“, фактички за деиндустријализацију Немачке и за пресељење великих фирми у САД. У томе предњачи његова министарка иностраних послова, млада Аналена Бербок, жена која, уместо барем средњошколске дипломе, има потврду о некаквом курсу који је завршила у Вашингтону.
Шолцово вечито намрштено лице говори довољно. Он изгледа као да пати од чира. Дмитриј Медведев га је својевремено назвао „љубитељем кобасица од џигерица“…
Ипак, Шолцу је пошло за руком нешто што задуго није његовим претходницима: да немачки тенкови, са стреластим крстовима, поново крстаре украјинским степама, и тиме нас је значајно приближио трећем светском рату. И тамо их Руси, као и пре око 80 година, опет дижу у ваздух.
Спрдају ли се „господари васељене“ на овај начин са својим несрећним „поданицима“? Или су и они оболели од истог симптома старачке, излапеле, сенилне деменције?

Зашто неће бити социјалне револуције на Западу? Рата између богатих и сиромашних на Западу, а ни социјалне револуције, неће бити. Када би се радило једино о томе, о сукобу између богатих и сиромашних, каже Кјеза, „господари васељене би сиротињу напросто претворили у стоку за коју не би било поштеде“.
Али у данашњем свету постоји једна друга фундаментална супротност, „једна управо несавладива противречност“: она између „’господара васељене’ и озбиљних држава као што су Русија, Кина или Иран“.
А то је терен геополитике, планетарних односа моћи, у којима, на једној страни, стоји Запад, а на другој сви остали – укључујући и покрет који предводе Русија и Кина. Тај покрет има отворено антизападни карактер. У једном тренутку, „господари васељене“ дошли су до закључка да ресурса на планети нема довољно и одлучили су да их отимају. Почели су да се припремају за рат. Русија је прва која се супротставила „господарима васељене“, потом је то урадила и Кина.
Поседује ли Америка довољно потенцијала да покрене и води рат против Русије, Кине па чак и Ирана? Први услов је сада несумњиво испуњен: њене владајуће елите су довољно безумне да такав рат започну. Они себе већ дуго „сматрају господарима света и чине све да то потврде и докажу“. А „ти људи“, додаје Кјеза, „нису способни за било какву рефлексију“.

Лице Запада при дневном светлу

Посебно психичко обољење елита на Западу зове се русофобија. Психоза је психичко обољење за које је карактеристичан поремећен однос према реалности.
Да ли је то одговарајућа реч – или дијагноза – за однос који западне политичке и пословне елите гаје према Русији? Да ли је русофобија само политичка пропаганда, додуше оне најниже и најприземније врсте, маркетиншки трик који прикрива стварне унутрашње проблеме, или симптом стварног менталног и психичког обољења, које је захватило читаву западну политичку класу?
Као што је својевремено писао Крис Форе, на блогу „Сејкер“: „Није ли то израз немоћног очајања западних политичких елита, које гледају како се њихова омиљена играчка, Украјина, нагло оснажена фанатичним неонацизмом, руши као кула од карата, у додиру са сасвим конкретном стварношћу – руском оружаном силом?“
Све у свему: „Право лице Запада сада се показује при пуном дневном светлу“. То лице није нимало лепо већ ружно и одбојно. „Западне тврдње о монополу на врлину су јасна и убедљива демонстрација њиховог сопственог лицемерја. Нема потребе да убудуће слушамо Запад.“
У ствари, либерализам је одувек био „идеологија са два лица“, приметио је 2007. италијански историчар идеја Доменико Лосурдо, у студији „Противисторија либерализма“. Његово скривено и мрачно лице био је и остао дубоко укорењени расизам.
Ови, махом енглески, углађени џентлмени, који су се наводно бескомпромисно борили за „слободу и права индивидуе“, у исто време били су убеђени расисти. Концепт људских права никад није важио за „варваре“ и за „дивљаке“. Чак ни реч дата „дивљацима“ не обавезује.
Либерализам је одувек био суштински расистичка идеологија, која се представљала као нешто универзално, али је заправо тоталитарна и расистичка идеологија, која се само претвара да доноси слободу уводећи ропство.

Русија – бензинска пумпа, на несрећу наоружана пројектилима

Сада је у Украјини, са украјинским неонацизмом, са „Азовом“, „Ајдаром“, „Кракеном“ итд., либерализам збацио своју човекољубиву маску и вратио се својим расистичким коренима. У самој основи, то је доктрина „златне милијарде“. Они припадају „истинском“ и „изабраном човечанству“, остали уопште не завређују да се назову људима.
То је логика која је натерала Запад да прогласи санкције против Русији, која је потом требало да се „сруши сама од себе“. Према илузији дубоко увреженој на Западу: нико не може да живи против или мимо Запада.
То је сва њихова стратегија, стратегија дојучерашњих „господара света“. Дуго су се, и предуго, њоме успављивали, уљуљкани у илузију сопствене свемоћи. Та илузија им и данас онемогућава реализам у спољној политици. Они су, заиста, у једном тренутку поверовали да су „господари универзума“: привилегована мањина којој је све дозвољено. Русија је, колико до јуче, била само „џиновска бензинска пумпа“, која је, на њихову несрећу, наоружана атомском бомбама; „Конго или Горња Волта, опскрбљена нуклеарним пројектилима“. И сада су присиљени да гледају како се њихова илузорна представа о стварном свету руши и распада у парампарчад.