Будућност припада фронтовцима (2.део)

Александар Лисов

Када се једном заврши Специјална војна операција, борци с прве линије требало би да заузму руководеће позиције – као људи који знају како се служи руској земљи и руском народу

Прича о животу на фронту не трпи опште фразе. У рововима затичеш једно – чорбу у конзервама, суви оброк, константну напетост, осећај близине смрти, али и вечности. У позадини је ситуација мирнија, понекад можете да спремите и роштиљ. Али боравак и овамо и тамо захтева високу концентрацију, тежак мушки рад, изучавање тактике непријатеља и очекивање сукоба. Или сам сукоб. Хиљаде руских војника на фронту свакодневно чини подвиге. О тим подвизима може се сазнати на интернету и из истинољубивих медија који не припадају западним медијским холдинзима – каже у наставку разговора за „Печат“ Александар Лисов, саветник руског политичара Сергеја Миронова и ратни извештач с позивним знаком „Србин“.

Да ли бисте могли да опишете дан на фронту и расположење руске војске у јединицама с којима највише радите?
Како ће протећи дан на фронту у највећој мери зависи од оперативних борбених околности. Понекад је изнад вас ведро небо одакле смрт сеју квадрокоптери натоварени експлозивом. Или може бити облачно време са грмљавином, али које не дозвољава лет дронова. Расположење је максимално борбено, што диктира чињеница да се овај рат с НАТО-ом води сада и овде како не би сутра стигао на кућни праг. Јер пред војском стоји непријатељ који мрзи Русе у истој мери у којој поједини Хрвати мрзе Србе. Ако пустимо украјинске националисте у нашу кућу, они ће убијати и жене и децу, као што су то радили и њихови преци – бандеровци из ОУН-УПА (злочиначка украјинска војна организација током Другог светског рата, прим. прев.). Аналогне њима су хрватске усташе, које су поклале и отерале у смрт стотине хиљада Срба у концентрационим логорима попут Јасеновца. У последње време највише сам с јединицама које су углавном састављене од мобилисаних војника. Утисак? Када неко од либерала и издајника из западних медија каже да се руски војни обвезници плаше и не знају да се боре – он изговара апсолутну лаж. Недавно сам радио са извиђачким, артиљеријским, моторизованим и ракетним артиљеријским јединицама чији су мобилисани борци за неколико месеци савладали и вештину ратовања и уметност побеђивања. О њима се, без претеривања, могу писати књиге и снимати филмови. Узгред, недавно сам био са бригадом Еспањола, састављеном од фудбалских навијача из различитих руских клубова који су раније били на супарничким трибинама а сада се боре раме уз раме. Ти момци такође пишу славну историју своје јединице чији је борбени дух заснован на јединству.
Које теме инспиришу борце а које вас као извештача?
Углавном разговарамо о тренутним околностима и радним обавезама – било да се тичу планирања изласка на положаје или разматрања карактеристика новог квадрокоптера, неопходног за рад. Наравно, нико није забранио и разговоре о стварима које се тичу душе. На путу до положаја разговарамо о музици коју волимо, и о томе ко се чиме занимао у мирном периоду живота. Такође, многи ме питају о Србији. Питања се крећу у широком спектру – од фудбала, историје Београда, музеја, рецептуре за прављење ракије, политичке ситуације, тренутних дешавања на Косову. Планирам да после наше победе с момцима дођем у Београд, на Вечити дерби. Недавно сам на прву линију носио серију српско-руских шеврона – они су тамо веома популарни.

Како се вест о погибији вође Вагнера, али и покушаји атентата на друге симболе непобедивости Русије проломила у редовима војске?
Веома деликатно питање. Пригожинова смрт је у већој или мањој мери шокирала све у Русији. Реч је о човеку изузетно популарном у нашој земљи и веома поштованом у народу. Ипак, рећи да ће његова смрт утицати на расположење у војсци, било би погрешно. Наши војници су на првој линији фронта, где свака сумња или знак слабости може довести до погибије другова и напредовања непријатеља. Памтићемо и поштовати Пригожина и после његове смрти, али рат се наставља и нема простора за сентименталност или рефлексије. Морамо још чвршће да збијемо редове и идемо ка победи. Линија фронта никада није безбедна. Линија фронта је увек територија смрти. Сви треба да се постарамо да се она што је могуће пре помери до Лавова, а да наши мирни градови и даље остану мирни градови. Пригожин је вечна успомена. Његове убице ће пре или касније стићи освета.
О чему размишљате када се враћате у Москву?
Враћајући се из Новорусије, осећам искрену срећу што Санкт Петербург, Москва, Самара, Перм, Уфа, као и хиљаде других руских градова живе мирним животом. Људи иду у ресторане, позоришта, шетају улицама, парковима. Истовремено, тешко ми је да разумем ту безбрижну шетњу обалама Неве или Волге док наши момци гину на фронту да ови људи никада не би сазнали како изгледа рат на улицама њихових градова. С друге стране, схватам да ни у ком случају не смемо дозволити да сви становници Русије постану суморни, тужни и озбиљни због рата. Наши мирни градови морају остати мирни градови – са свим благодетима мирнодопског живота. По повратку с прве линије тешко је прихватити тај безбрижан живот, али сазнање да људи који шетају парковима, седе по кафићима и ресторанима, нису равнодушни према ономе што се дешава, охрабрује. Већина становника Русије учествује у хуманитарним акцијама за фронт и многи од њих имају рођаке или пријатеље на првој линији…
Коначно, требало би рећи и то да кафић у Доњецку с прозорима прекривеним шперплочама делује застрашујуће, али реалистично, док у Санкт Петербургу и Москви, по мом мишљењу, мало шта указује на то да је Русија у рату са 53 земље света. Потребно је хиљаде банера и плаката који би уливали сигурност да је победа близу…

Низ чиновника Руске Федерације сматра да није довољно подржавати СВО него је неопходно учествовати у њој. Колико је таквих људи на фронту?
Таквих људи је веома много, познајем њих петнаестак. Волео бих да причам о тим људима, али без одобрења не смем да их именујем. Рећи ћу да познајем човека из Државне думе кога веома поштујем и који је са својим статусом и високим положајем могао и даље да спокојно да ради у центру престонице. Али он је напустио високи положај и отишао да брани нашу отаџбину. Или ево још једног примера. Особа је посланик Народног већа ДНР-а – директно с положаја одлази на седнице, а потом се поново враћа на прву борбену линију. Ти људи који се боре на фронту, по завршетку СВО, требало би да заузму руководећа места, да постану посланици, управници и да руководе нашом државом. Будућност припада фронтовцима. Јер они знају како се служи отаџбини и шта је заиста неопходно руској земљи и руском народу.
Када инсистирате на изузетности руског и српског света и важности нашег јединства, које мотиве и аргументе користите?
Љубав према отаџбини је као љубав према мајци или као човекова способност да дише – нешто сасвим природно и само по себи разумљиво. Такође, сваки истински руски човек који познаје историју и воли своју земљу, не може бити равнодушан према судбини братске Србије, чији народ једини у целој Европи никада није ратовао против Русије. Такође и за браћу Србе, којима су руска браћа више пута притекла у помоћ, љубав према Русији је, чини ми се, природно стање. Много векова смо се борили раме уз раме с нашим заједничким непријатељима. Мој деда је, на пример, 1944. године учествовао у ослобађању Југославије – био је у Нишу, Београду, Новом Саду, Сомбору. Предак мога кума, Србина из Црне Горе, борио се с Русима против Османлија и одликован је орденом Руске империје. Ми смо уистину братски народи. Док се западна пропаганда показала успешном у Украјини, где су руски људи заборавили на своје корене, издали породицу и омрзли све руско, Срби су остали наша верна браћа. Када говорим на ову тему, увек у виду имам цитате два светитеља, руског и српског, императора Николаја II који је рекао: „Нећете ми замерити, господо, што сам, пре свега, Рус. Али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најдражи интереси српског народа“, и српског светитеља Николаја: „Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни поколења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег“.
Руси и Срби – браћа заувек! Тиме је све речено.

Превод с руског: Ранко Гојковић