Aleksandar Lisov – ZA VAS, BRAĆO! (1.deo)

Zašto ruske granate s natpisom „Za srpsko Kosovo“ lete ka ukrajinskim položajima?

Na municiji, granatama i minama koje se ispaljuju s ruskih položaja često se nalaze i poruke koje borci ispisuju. Najčešće su to imena saboraca koji su poginuli ili ranjeni tokom borbi. Na primer, za Vuka, Učitelja, Medveda, Bankara, Borova i tako dalje. Ovo je neka vrsta osvete za naše momke. Nekada su poruke drugačije prirode – opštije – „Za decu Donbasa“, na primer, ili „Za otadžbinu“. Posle napada ukrajinskih dronova na Pskov, mnoge granate s natpisom „Za Pskov“ poletele su ka ukrajinskim pozicijama – kaže u razgovoru za „Pečat“ Aleksandar Lisov, ratni izveštač, autor telegram kanala „Zli orlovi“ i savetnik ruskog političara Sergeja Mironova, predsednika partije „Pravedna Rusija“.

Nedavno ste objavili video na kojem se vidi kako granate s natpisom „Kosovo je Srbija“ lete u pravcu ukrajinskih položaja, u čijim redovima se bore i dobrovoljci iz Hrvatske. Kakvu poruku su tom prilikom poslali momci iz ruske jedinice?
Kada sam radio sa reaktivno-artiljerijskom divizijom 1492. puka 58. armije na Orehovskom pravcu, pod Rabotinom, doneta je odluka da se iz višecevnog sistema „Grad“ pošalju granate sa natpisom „Za srpsko Kosovo“ . Razloga je bilo više. Kao prvo, kanal „Zli orlovi“ za koji je snimljen ovaj materijal je rusko-srpski resurs. Drugo, istinski Rusi Srbe smatraju bratskim narodom. Svi se mi dobro sećamo bombardovanja Beograda i drugih srpskih gradova. Za Ruse Kosovo je neodvojivi deo Srbije. Takođe, iskreno smo zahvalni Srbima koji nas skoro stopostotno podržavaju u ratu protiv NATO bloka koji nesebično naoružava naše neprijatelje. Nije tajna da na strani zločinačkog kijevskog režima danas ratuje ogroman broj plaćenika iz zemalja Severnoatlantske vojne alijanse, koja je bombardovala Srbiju. Zahvaljujući zločincima u NATO uniformama, na geopolitičkoj mapi sveta pojavila se izmišljena kvazidržava „Republika Kosovo“, koju nikada nećemo priznati, jer je izgrađena na krvi i tuzi našeg bratskog srpskog naroda i suprotno svim međunarodnim normama. Na ovaj način želeli smo da ukažemo i poštovanje srpskim dobrovoljcima koji od 2014. godine nesebično ratuju za Rusiju u Donbasu.
Pri tome, obaveštajni podaci su govorili da kod Rabotina u odredima plaćenika ratuju i Hrvati, što nas je dodatno učvrstilo u nameri da ispišemo poruke na granatama. Uzgred, iste poruke smo poslali još u proleće, otprilike na isto mesto, ali iz artiljerijskog oružja. Mislim da će još mnogo granata sa ovakvim natpisom leteti ka NATO plaćenicima.
Da li imate informaciju o tome koliko dobrovoljaca iz Hrvatske ratuje u redovima ukrajinske armije?
Prošle godine Ministarstvo odbrane Rusije iznelo je podatke o broju stranih plaćenika koji ratuju u sastavu ukrajinskih banditskih formacija. Tada je registrovano više od 200 Hrvata. Neki od njih, u sastavu nacističkih bataljona, ubijali su mirne stanovnike Marijupolja, a potom se skrivali u podrumima Azovstalja. Jedan broj je likvidiran. Međutim, prema mojim podacima, stigle su nove grupe plaćenika iz Hrvatske. Sada je teško govoriti o tačnom broju, ali mogu sa sigurnošću reći da Hrvati, a takođe i Albanci sa Kosova, državljani Albanije i Bosne i Hercegovine, ratuju protiv nas na svim pravcima. Raštrkani su u malim grupama duž cele linije fronta. Pod Rabotinom, oni su deo jedinica u kojima se uglavnom bore plaćenici iz Poljske.
Zvuči poznato, ako se ima u vidu da su hrvatski dragovoljački legioni učestvovali i u bici pod Staljingradom, na strani Rajha….
Neke stvari se nikada ne menjaju. Trebalo bi znati da najviše hrvatskih „gostiju“ dolazi iz redova navijača tamošnjih fudbalskih klubova. Postoje podaci da su neki od njih doneli odluku da učestvuju u ratu kako bi otpočeli lov na srpske dobrovoljce koji se bore za Rusiju. Mislim da je suvišno da govorim o tom stepenu mržnje, znate bolje od mene. Ali njihov „lov“ nije dobro prošao. Mnogi „lovci“ su likvidirani, a oni koji su očekivali da će „lov“ biti lagana šetnja, suočeni s pravim licem rata, pobegli su nazad u Hrvatsku. To je slučaj s mnogim stranim plaćenicima, kojima je surova realnost pomutila predstavu o nepobedivosti američkih rendžera.
Na kom se polju fronta sada nalazite, da li se borbe nastavljaju i kako izgleda linija razdvajanja?
Nedavno sam se vratio sa Zaporoškog pravca. Tamo se poslednjih nekoliko meseci vode neprestane borbe, s fokusom na dva mesta – Rabotino i Pjatihatki. Ukrajinska vojska pokušava da pomeri liniju i natera naše jedinice na povlačenje. Međutim, ovi napadi u kojima, uzgred, učestvuju i inostrani plaćenici, u većini slučajeva se s uspehom odbijaju. Nedavno su ukrajinske jedinice napredovale, spremne otpočinjanja kontraofanzive, ali ih je rukopis naših raketnih sistema „grad“ naterao da bukvalno za pet minuta odustanu od svojih planova i vrate se na prvobitne položaje. Poslednjih nekoliko nedelja ukrajinske trupe su nekoliko desetina puta napadale naše položaje, ali bez rezultata. To je istina.

Kako komentarišete činjenicu da su mnogi mediji preneli informaciju da je upravo na orehovskom pravcu ukrajinska vojska, padom Rabotina, napravila značajne pomake?
Na orehovskom pravcu pre izvesnog vremena je počela bogato reklamirana kontraofanziva ukrajinskih oružanih snaga koja je neslavno prošla.
Stručnjaci iz ozloglašenog ukrajinskog CIPSA (Centra za informacije i psihološke specijalne operacije) koriste sve raspoložive tehnike i metode da ubede ceo svet da su ruske trupe napustile Rabotino. Od ovog mesta Ukrajinci sada pokušavaju da naprave informacioni brend „pobede“ Oružanih snaga Ukrajine. Međutim, sve ove izjave su laž. Naselje Rabotino odavno postoji samo na kartama, praktično je zbrisano s lica zemlje. Sada je tu takozvana siva zona u koju male grupe ukrajinskih oružanih snaga periodično pokušavaju da uđu. Oni odmah padaju pod vatru naše artiljerije. Svi pokušaji ulaska ukrajinskih trupa u Rabotino, za koje znam, završavali su se istovetno – njihovim uništavanjem. Neprijatelj povremeno pokušava da probije i liniju u pravcu Verbovoja, ali mu ni to ne polazi za rukom. Ruske trupe potpuno kontrolišu situaciju kod Rabotina – to je nepobitna činjenica.
Linija borbenog dodira se nije pomerila. Naša odbrana u tom pravcu je veoma dobro utvrđena. Bio sam na prvoj liniji s motorizovanim jedinicama, koje su utvrđene 700 metara od neprijatelja. U ovom trenutku strane pucaju jedna na drugu iz raznih vrsta naoružanja, ali, ponavljam, linija fronta se ne menja mnogo. Neprijatelj na ovom pravcu gubi desetine, pa čak i stotine jedinica vojne tehnike, hiljade svojih vojnika i plaćenika.
„Zli orlovi“ izveštavaju s gorućih tačaka fronta. Da li govorimo o jednom ili više „orlova“ u ovom medijskom bloku, gde je teško odrediti gde počinje novinarstvo, gde se nastavlja rat, a gde humanitarni rad dolazi do izražaja?
Reporterski sastav „Zlih orlova“ čini jedan čovek, odnosno moja malenkost. Snimam video-zapise, pišem tekstove, montiram, razrađujem logistiku, pregovaram sa jedinicama o zajedničkom radu. Može se reći da je telegram kanal „Zli orlovi“ moj autorski projekat. Razume se, koristio sam video-materijale koje za vreme dejstava snimaju borci različitih jedinica i dele sa mnom radi objavljivanja. To je uobičajena praksa ne samo za ratne dopisnike nego i za kriminalističku žurnalistiku u kojoj mi se posrećilo da radim 17 godina. Periodično sam organizovao i akcije humanitarnog karaktera, u čemu su mi, naravno, pomagali prijatelji i saradnici – takve događaje ne mogu izvesti pojedinci. Postoje i druge oblasti delovanja, na primer, informisanje Srba o tome kakve su im persone stigle iz Rusije posle početka SVO. Kada je reč o preplitanju novinarstva i humanitarnog rada u ovom ratu, mogu reći da su sve granice izbrisane.

Da li je hibridni rat ustupio mesto onom informacionom?
Informacionim ratovima trebalo je ranije da se bavimo – poslednjih 30 godina, od momenta raspada SSSR-a. Sada je u toku hibridni rat, kada informacija, u tom smislu i publikovana od strane novinara, treba direktno da utiče na događaj na ratnom poprištu. I obrnuto – borbena dejstva trebalo bi da budu izvor informacije koja ima snagu da tvoju zemlju uveri u pobedu, a neprijatelja oslabi. Humanitarna pomoć je takođe element hibridnog rata. Slabo i demoralizovano društvo u vreme rata nije kadro da se ujedini radi pružanja humanitarne pomoći. Ako borci vide da ih podržava pozadina, oni će se boriti s većim nadahnućem. I obrnuto – ako građanski aktivisti u pozadini vide kako se borci na prvoj liniji fronta hrabro bore, kako rat ne bi stigao i do njihovih domova, oni će uraditi sve da pomognu frontu. Pismeno i blagovremeno prenošenje informacija samo jača tu vezu između armije i civilnog društva. Sve to, naravno, utiče i na dešavanja u pozadini neprijatelja. Naše zajedničke akcije destimulišu one s druge strane fronta. To se prirodno preliva i na moral armije protivnika. U tome se, ako sve maksimalno uprostimo, i ogleda smisao hibridnog rata, koji, ponavljam, ujedinjuje sve što se događa na bojnom polju, na informacionom polju i u oblasti humanitarnog rada, usmerenog na pružanje pomoći frontu.
Kako su organizovani „Zli orlovi“ i na kakvoj platformi radite?
Idem tamo gde smatram da je neophodno, gde postoji mogućnost da se pojavim u datom trenutku ukoliko mi uslovi na terenu i operativne okolnosti dozvole. Naravno, prethodno dobijem akreditaciju Ministarstva odbrane Rusije. Postoje dve platforme na kojima postavljam reportaže s fronta. To su pomenuti „Zli orlovi“ na telegramu i nekoliko grupa na društvenoj mreži Vkontakte. Odatle se materijal dalje širi po drugim resursima. „Zle orlove“ niko ne finansira – kanal vodim ja radi sopstvenog zadovoljstva i na sopstvenom entuzijazmu. Moja poslovna putovanja u Donbas i druge oslobođene teritorije na periferiji Ruske imperije podržava moj neposredni rukovodilac, predsednik partije „Pravedna Rusija – Za istinu“ Sergej Mironov. Veliki deo mojih materijala s prve linije objavljuje se i na njegovim internet-resursima, posebno na njegovom telegram kanalu.

Prevod sa ruskog: Ranko Gojković

Nastaviće se