Слободан Милошевић у коловрату мржње и лажи

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО  28. 1. 2011

Генерације које наступају неће моћи да утврде истину о Милошевићу уколико се претходно не очисте од отрова мржње и опијата љубави према њему. У настојању да помогнем онима који се подухвате таквог прегнућа, да избегну опасности једностраног просуђивања у којима највише страда истина, дајем свој поглед на личност Слободана Милошевића и време у којем је он политички деловао

Mом председнику, земљаку и добром човеку, одајем вечиту пошту. О Слободану Милошевићу никада није било лако писати, данас поготово. Данашњи медији у Србији и јавне личности којима дају простор одавно не бирају речи у погањању тог, сада већ мртвог човека. „Гротескни медиокритет“, „аутократа“, „деспот“, „злочинац“, „диктатор“, „упропаститељ земље и наших живота“, чак „тиранин“ су речи које се најчешће стављају уз његово име. Патолошка опседнутост, углавном једних те истих личности, Слободаном Милошевићем иде дотле да му се током свих година проведених на јавним функцијама пориче макар један позитиван резултат. У политици је данас, штавише, један од неписаних услова за избор или постављење на виђенију јавну функцију претходно оцрњивање „деведесетих година“ прошлог века, када је Слободан Милошевић био што на функцији председника Републике Србије што председника СР Југославије, и „виновника нашег страдања и зла“ – Слободана Милошевића. Нажалост, све чешће се и у СПС-у, који је Милошевић основао и све до смрти водио, јавно изражавају мишљења да „стари чланови СПС-а не треба да се диче својим заслугама, јер им нису баш за хвалисање“ („Политика“ од 9. децембра 2010, стр. 6).

Један осведочени мрзитељ Слободана Милошевића, који је далеко од тога да има симпатије и за садашње овакве социјалисте, замера новоизабраном руководству СПС-а (после Осмог конгреса) присуство „старих лица“. Мада су и та „лица“ претходно морала да се пепелом поспу по глави да би била изабрана, мрзитељ би ипак више волео да су изабране само нове личности „које нису укаљане сенком Слободана Милошевића“.
Одговор на овакве крајности мржње и злобе је одлажење у произвољности друге врсте – некритичко уздизање и величање Слободана Милошевића, којем се у нововековној српској историји додељује почасно место, уз вожда Карађорђа и књаза Милоша. Ако се и прихвата да је у време када је он био главна политичка личност у Србији било некаквих политичких или других грешака, оне се тада не приписују њему, него кругу његових најближих сарадника или члановима уже породице.
Генерације које наступају узалуд ће тражити истину на једној од ове две стране. Њима ће бити потребно да се претходно очисте од отрова мржње и опијата љубави, а онда да савесно прикупе све важне чињенице и објективно и разборито утврде истину. У настојању да помогнем онима који се подухвате таквог прегнућа, да избегну опасности једностраног просуђивања у којима највише страда истина, дајем свој поглед на личност Слободана Милошевића и време у којем је он политички деловао. Дужан сам, при томе, да укажем и на једностраност тог мог погледа. Слободана Милошевића сам познавао свега неких 11-12 година пре октобра 2000. године.

ПРИНЦИПИ И ИДЕАЛИ Основу тог познанства чинили су наши разговори, најчешће удвоје и у згради на Андрићевом венцу о питањима уставног устројства Србије, најважнијим подручјима њеног правног система, институционалним путевима за превладавање косовске кризе. О политичким и страначким стварима није са мном разговарао, осим што ме је замолио да учествујем у изради првог статута СПС-а 1990.

Мада смо рођени у истом граду, ишли у исту основну школу („Његош“) и завршили исти факултет, чак једно време били заједно на студијама (Слободан је био три године старији од мене), Слободана Милошевића сам упознао тек негде 1989, када је усхићење Србије њиме било на врхунцу, а ја већ био редовни професор Правног факултета у Београду. Политика ме никада није занимала, а и да јесте не бих, све до легализовања вишестраначја у Србији, имао икакве изгледе да се у њу укључим, јер сам био дете официра Војске Краљевине Југославије, убијеног непосредно пре мог рођења. Сусрет је био уприличен ради мог ангажовања, заједно са Слободаном Вучетићем, тада чланом Председништва Србије, у изради платформе за реформу политичког система у Србији, а потом и новог устава Србије. Поверена ми је израда идејне скице за нови устав Србије.

Агитујући у стручној и општој јавности у прилог решења нацрта новог устава и улазећи у полемике с неистомишљеницима, ја сам се, неосетно, нашао у средишту политике, из које сам, боравећи у њој све време као волонтер, коначно изашао после 11 година, крајем 2000. Свих тих година имао сам сусрете и разговоре са Слободаном Милошевићем, увек и само, да поновим, поводом моје струке и у вези с њом, у коју се и он сам, с обзиром на то да смо завршили исти факултет, врло добро разумео. Проницљив и рационалан човек, какав је био, знао је да би разговор са мном о свему другом значио губитак времена. Његова политичка мудрост изражена је у реченици коју сам од њега имао прилике често да чујем, посебно кад би ме у кратком времену чешће позивао на разговор: „Знаш, многе ствари ја не знам да урадим, али, срећом, знам ко то зна.“
Супротно општем месту код његових критичара – да му је циљ бављења политиком била власт и само власт и да је био обични манипулатор власти – убеђен сам да се у политичкој делатности и те како руководио одређеним принципима, чак идеалима. Уосталом, Милошевић је имао врло уносну и исплативу струку којом се бавио пре уласка у политику. У својој струци, од које се у целом свету може лепо живети, он није био тек било ко, имао је у њој име. Већ се по томе разликује од већине политичара, који су лица без струке или анонимни у струци, њима су главни разлози бављења политиком и освајања власти лична промоција и богаћење. Међу принципима којима се у својој политичкој делатности руководио, рекао бих да су главни били следећи: Србија као слободна земља, чији народ сам управља својом судбином; Србија као национално толерантно друштво; Србија као социјално праведно друштво.

ОТПОР ПОКОРАВАЊУ СРБИЈЕ Деведесете године јесу за Србију биле тешке и претешке, али не због тога што је тада на власти у Србији био Милошевић него због спољних и унутрашњих прилика у којима се Србија налазила. У Србији су деведесете године биле брука Америке и Запада, а не Слободана Милошевића. У свету се, почев од краја осамдесетих, гасио читав један друштвени систем, успостављен још Октобарском револуцијом у Русији. Не само што се гасио социјализам и сви облици политичког и војног повезивања социјалистичких земаља са њим него су престајале да постоје и поједине социјалистичке земље: СССР, једна од две суперсиле у свету, ДР Немачка, Чехословачка. Светски хегемон постала је једна једина земља – САД. Европска заједница је 1991. године од економске прерасла у политичку унију својих чланица – Европску унију. У социјалистичкој Југославији је крајем осамдесетих отпочео, а убрзо сасвим одмакао процес растурања федерације, уз подстицај и благослов САД и ЕУ. Дошло је до једностране и насилне сецесије појединих југословенских република у границама које су имале као федералне јединице. У свету више није било равнотеже сила. Америка је, без контрабаланса, постала господар света и, што је за нас најважније, господар кризе у Југославији. Уз њен пристанак, сецесија југословенских република прво је била подстицана и помагана (лицемерне тезе америчке дипломатије о подршци јединству Југославије само са демократским системом и о противљењу употреби сваке силе ради очувања федерације, тј. јединства наметнутог и одржаваног силом), а онда и међународно-правно призната. Отцепљене од федерације, републике су биле признате као независне и суверене државе и постале су чланице Уједињених нација. Србија није хтела да следи спољни сценарио растурања Југославије, јер је он значио разбијање политичке целине српског народа и због тога је, почев од средине 1992, била кажњена дугогодишњим суровим, најпре економским, а онда свакојаким санкцијама. Симбол отпора плану растурања Југославије, израженом у серији „мишљења“ Бадентерове комисије, био је Слободан Милошевић.
У основи санкција против Србије било је њено непристајање на то да буде поданичка и послушничка земља. Бити слободна земља значи да народ у тој земљи слободно бира власт, уместо да о томе одлучују амбасадори светских моћника и да власт полаже рачуне за свој рад народу, уместо тим моћницима. То даље значи да су главна материјална богатства у земљи у власништву њених грађана, а не страног капитала. Марионетска државна власт и владавина страног капитала уништавање су слободе земље.
Најжешћи отпор покоравању Србије, с било које стране, пружао је Слободан Милошевић. Ево неколико његових одсечних, бритких реченица што то потврђују: „О Србији нико изван Србије, никакве спољне силе и арбитри неће одлучивати. У Србији ће бити онако како одлуче грађани Србије и никако друкчије неће бити.“ Или: „Као што смо Стаљину одбили увезени социјализам, тако ни данас нико не треба да нам увози демократију. Никога туђа демократија неће усрећити.“ А то се управо хтело. Да се Србији пропише модел „демократије“ и да јој се наметну они који ће га спроводити. Да у Србији буде диригована демократија са заблуделим народом, убеђеним „да бира сам оно што за њега бира неко други“, што се најбоље види од када је званична политика у Србији – евроатлантске интеграције, без алтернативе.

СТАРИ И НОВИ ПОРЕДАК Код мрзитеља Слободана Милошевића одомаћена је још једна лаж – да је он био српски националиста. То је тек обично трабуњање. То неће потврдити нико ко је стварно познавао Слободана Милошевића. Они који шире ту лаж, као доказ да је Милошевић стварно био српски националиста узимају то што је истицао да се уставно право на самоопредељење српског народа мора изједначити с истим таквим правом других југословенских народа и што се све време док је био на функцији, и после Устава Србије од 1990, борио за Србију са Косовом и Метохијом у њеном саставу. У време растурања Југославије доказивао је да не може постојати знак једнакости између република и народа. Народи који хоће на основу права на самоопредељење националну државу ван Југославије не могу са собом повести и делове другог народа који хоће да на основу истог права народа на самоопредељење остану у Југославији, само због тога што живе на територији исте републике. На сталне покушаје отимања Косова и Метохије од Србије одговарао је да је Србија незамислива без Косова, да би тада то била земља лишена своје националне суштине. „Французи имају Нотр Дам и Тријумфалну капију. Руси Кремљ и Бородинску битку. Американци Емпајер стејт билдинг. Грци Акропољ. Срби имају Грачаницу, Газиместан и Пећку патријаршију“ – порука је у једном од његових последњих обраћања јавности.
Милошевић је, кад је о Србији реч, био велики поборник уставне дефиниције Србије као државе „свих грађана који у њој живе“. На функцији се понашао у складу с таквом уставном дефиницијом Србије. Оштро се противио покушајима одстрањивања из важних државних институција оних који нису били Срби и уследили су као примитивна реакција на отцепљење Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније од Југославије. Сећам се да ми је негде током 1992. године о једном у то време моћном генералу на високом положају у Војсци говорио: „Ма будала човек. Он би да отера све Хрвате из Војске.“
Милошевићеви критичари намерно искривљују и његово виђење социјално праведног друштва, сводећи га на покушаје конзервирања друштвене својине и договорне економије. Они као да замишљају да је прелазак на режим приватне својине и стварне тржишне привреде било могуће извести одједном, декретом, једним правним актом, а не у процесу одређеног трајања, где има успона и падова. Па и кад су правни основи за такву промену били положени, убрзо затим уследиле су економске санкције, које су у пуном или у ограниченом обиму, формално или фактички, потрајале све до краја 2000. године. Област привреде ми иначе није блиска, али сам у влади слушао од министара привредних ресора како су се све у време санкција морали довијати да би у земљи одржали какву-такву привредну активност. Санкције су, доиста, опустошиле српску привреду, па ипак грађанство се ни тада није лишавало основних животних намирница.
Стара је мисао да се најлакше лови у мутном. На шверцу и шпекулацијама створени су у време санкција наши тајкуни, који су се временом умножавали. Постали су галантни савезници промењене власти и политичких странака које су је оличавале. Тајкуне, свакако, није створио Милошевић, како му његови критичари то олако приписују, него ненормални привредни услови у земљи окованој санкцијама, а потом и наопака приватизација после 2000. године.
Опште место код Милошевићевих критичара је да је он био кочничар приватизације. То је делимично тачно, али не због разлога које ти критичари наводе. Србија је тада имала закон о приватизацији, али приватизација није била уставна и законска обавеза (то је постала Уставом од 2006), нити је политички била фаворизована, јер би, у условима у којима је земља била, значила пљачку народног богатства и стварање армије незапослених, лишених облика правне заштите радног односа. Купци свеколиког народног богатства постали би или домаћи тајкуни који су се обогатили на несрећи државе и народа или страни капитал. Уследило би потом масовно отпуштање радника и пад производње. Друштвено богатство би се куповало да би се после скупље продавало, а не да би се профитабилно производило. Од земље у којој је положај запослених био максимално правно заштићен, запослени би били радници страних фирми у својој држави, препуштени самовољи новопечених власника, лишених, у жељи за олаким богаћењем, свих социјалних обзира. Свестан да нови друштвени поредак садржи у себи клицу неправде, Милошевић је, вођен идеалом социјално праведног друштва, у условима страховитих спољних притисака да се у земљи промени све, и добро и лоше, настојао да очува оно што је било праведно у „старом“ друштвеном поретку и да ублажи неправде које собом доноси „нови“ поредак.

У СЛУЖБИ НАРОДА Сви греси који се Слободану Милошевићу стављају на душу своде се на два основна: на ратове и на економску беду у земљи. Слободан Милошевић није био виновник ни једног ни другог греха. Ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини изазвани су једностраним и насилним отцепљењем те две републике у републичким границама, чиме је било погажено право српског народа на самоопредељење у њима. Зашто би српски народ ишао са другим народима у другу државу, у којој би био национална мањина, кад је могао са својим народом остати у својој држави? А кад је о Косову реч, тамо је рат повела ОВК ради отцепљења Косова од Србије, да би га докрајчио НАТО агресијом на Србију. Да је пристао на растурање Југославије по републичким границама тј. на превођење српског народа у националну мањину у отцепљеним републикама, и на независност Косова, тј. да је Србија у својој држави признала туђу државу, Милошевића би прорачунати и лицемерни Запад величао више него што је, својевремено, величао Тита. А да је то учинио, овај народ му никада то не би опростио.

У народу се сувише дуго таложио гнев због вишедеценијског понижавајућег уставног положаја Србије и читаву деценију после Титове смрти и због олаког оптуживања Срба и Србије за унитаризам, централизам, национални хегемонизам у Југославији и ко зна шта још све. Тај гнев је крајем осамдесетих прошлог века достигао врхунац. Милошевић је поступао онако како би и народ да је могао непосредно да врши власт – против цепања српског националног бића и отимања територија с којима се то национално биће поистовећује. У правом смислу, он је био у служби народа. Био је свестан тога да као изабраник народа не сме да пристане на оно на шта не би пристао ни народ који га је изабрао. Време је показало да само несуверена, силована и уцењена држава Србија може пристати на једно и друго, а народ у њој ни на једно ни на друго.

***

Приватну личност Слободана Милошевића нисам имао прилике да поуздано упознам. Нисам припадао кругу његових приватних пријатеља. Утисак о њему понео сам у паузама, боље рећи дигресијама, у службеним разговорима и нарочито у вишесатним разговорима у јадним условима „притворске јединице“ у Хагу. Мој утисак супротан је тврдњама оних који га не воле, међу којима највише има оних што га никад нису ни упознали. У тим разговорима о обичним људским стварима пленио је готово рођачком топлином, једноставношћу, разумевањем и праштањем људских слабости, добродушношћу. Проживљени пакао од када се испео на високе дужности није га прозлио, нити учинио неуротичним. Годину дана пред смрт није преда мном, током дугих разговора у хашкој ћелији, изговорио ниједну ружну реч о неком од социјалиста који су се према њему ружно понели. Слободан Милошевић каквим га као човека представљају они који га не воле и имају само речи погрде и покуде за њега, за мене није тај него некакав други човек кога нисам познавао.

РАТ ЗА КОСОВО  Спремни на одапињање отровних стрела на Слободана Милошевића, његови критичари ће рећи да он није разумео дух времена и да се политиком очувања Југославије (СФРЈ и СРЈ), а онда самосталности и интегритета Србије инатио са светом. „Неразумевање духа времена“ и „инаћење са светом“ Слободана Милошевића састоји се у његовом непристајању на то да Србија буде полусуверена, послушничка држава и да се разбије политичка целина српског народа. Српски народ је у великом проценту живео и у Хрватској и у Босни и Херцеговини, па је у важећим уставима те две републике одређен као конститутивни народ (у Уставу Хрватске, поред хрватског народа, а у Уставу Босне и Херцеговине, поред Муслимана и Хрвата). Ратови које је тобож „водио Слободан Милошевић“ били су оружани отпор српског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини да насилно буде изведен из Југославије и тиме одвојен од матичног народа с којим је дотле живео у истој федералној држави, али у неколико њених република. Они су били отпор насилном комадању српског националног корпуса. Право једног народа да оде из вишенационалне заједничке државе, не може бити јаче од права другог народа да остане у њој – кључна је мисао Слободана Милошевића која објашњава грађански рат у Хрватској и Босни и Херцеговини. Право на самоопредељење значи да нико против своје воље не може бити задржан да живи у Југославији, али и да нико против своје воље не може да буде изведен из Југославије. Самоопредељењем један народ може одлучивати само о себи, не и о другом народу. Обневидели критичари Слободана Милошевића и агресију НАТО-а на Србију стављају њему на душу. Његова „кривица“ за тај рат је у томе што није пристао на „пузећу“ независност Косова, а то је била суштина америчке понуде у Рамбујеу. Већ десет година се не могу чудом начудити појединим политичарима, па чак и професорима права, који величају ту понуду као начин за очување Косова у саставу Србије. Истина је обрнута. Понуда из Рамбујеа била је пут за легалан излазак Косова из Србије, с њеним добровољним пристанком. Јер шта је друго значила одредба поглавља 8 тог трика из Рамбујеа, по којој ће три године од прихватања понуђеног привременог споразума и његовог ступања на снагу бити организована међународна конференција на којој би се коначно решење о статусу Косова постигло, између осталог, и „на бази народне воље“. Каква ће воља народа на Косову бити унапред се зна кад „народ“ чини 90% Албанаца. Непотписивање тог привременог споразума кажњено је на најсуровији начин – агресијом НАТО-а на Србију. Њен циљ није био само одмазда за неуспелу представу из Рамбујеа него и насилно одузимање Косова од Србије и перфидно уклањање с власти Слободана Милошевића и, показало се, његово мучко убиство. Једна од највећих лажи у вези са Слободаном Милошевићем је и пакосна тврдња да је он изгубио Косово. Као да је Милошевић постепено извлачио Косово из Србије и чистио га од Срба још од 1945. и као да га је уставноправно снабдео свим елементима државности и практично спремио за отцепљење од Србије још 1974. године. Милошевић је био тај који је издејствовао амандмане од 1989. године на Устав Србије од 1974. и, коначно, Устав Србије од 1990, којима је Косово лишено елемената државности. Да тих уставних амандмана није било, Косово, а можда и Војводина би, исто онако као што су Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Македонија, отишли из Југославије, отишли из Србије и Југославије. Јер Бадентерова формула за растурање Југославије била је да је федерација „у процесу нестајања“, тј. растављања на своје саставне делове. Важећи Устав Југославије од 1974. године је био изричит (члан 2) у томе да федерацију сачињавају, поред шест република, и две аутономне покрајине, које су „у саставу“ републике Србије. Када властити устав није послужио у ту сврху, била је потребна агресија НАТО-а на Србију да се Косово отме од Србије.

Са својим старим пријатељем Драганом Богдановићем, вишегодишњим бившим председником некадашњег Општинског суда у Великој Плани и оданим социјалистом (због тога, пошто је 2000. године остао без посла, читаву деценију није могао бити уписан у именик адвоката Србије), договорио сам се да за задушнице, 9. октобра 2010, одем на гробове својих у Великој Плани и Милошевцу, на гроб нашег друга Аранђела Маркићевића, бившег министра правде, у Кусадку, а да прво, право из Београда, одемо у Пожаревац на гроб Слободана Милошевића. Болест и године опомињу да је време да се то благовремено уради, јер ће можда, протоком времена, то већ бити подухват. По сунчаном али свежем јутру које већ „рези“ стижемо испред капије дворишта куће у Пожаревцу, где је вечито почивалиште нашег умрлог председника. Масивну капију отвара нам човек с којим смо се претходно телефоном договорили да ћемо доћи, по имену Јова. Он се стара о целом објекту. Озарен сам тишином, уредношћу и једноставношћу призора. Док ћутећи, поред гроба, покојнику одајемо пошту, пада ми на памет да је ово можда и једино место где ће и мртав Слободан Милошевић имати мир. Крећемо да изађемо, а на изласку стоје посуда за паљење свећа и књига у коју се посетиоци могу уписати. У скромној тишини дана који се посвећује мртвима уписујем у књигу: „Мом председнику, земљаку и добром човеку, одајем вечиту пошту.“ И сада то чиним, док ово пишем.