Рат у Украјини био једина опција за Русију

Историчар Џефри Робертс, члан Краљевске ирске академије, реномирани стручњак за руску и совјетску историју, тврди да Путину није преостало ништа до да земљу поведе у рат и да су неки политичари на Западу жарко желели сукоб, што потврђује и њихово истрајно одбијање да се преговара о окончању конфликта

Док траје Специјална војна операција Русије у Украјини, многи западни аналитичари разлоге за почетак непријатељства проналазе у руској „империјалној политици“, приказујући Владимира Путина као оваплоћење савременог Стаљина. Упркос прегалаштву, за те тврдње нису успели да наведу ниједан ваљан доказ. Насупрот томе је један од највећих експерата за Русију, историчар Џефри Робертс, реномирани стручњак за руску и совјетску историју који важи и за једног од најбољих познавалаца Стаљина, сасвим другог мишљења. Робертс, емеритус професор историје на универзитету Корк и члан Краљевске ирске академије, недавно је дао занимљив интервју за „Конзорцијум њуз“ на трагу запаженог есеја који је објавио под насловом „Сад или никад: Путинова одлука за рат са Украјином“. Робертсово штиво нам на документован и убедљив начин представља разлоге који су довели до рата у Украјини. Он узроке за рат види потпуно другачије од већине западних медија и разних „инстант стручњака“ јер отворено признаје да Путину заправо није преостала ниједна друга опција него да поведе земљу у рат.

РУСИЈА НИЈЕ ИМАЛА ИЗБОРА У дебатама које је водио с некадашњим аналитичаром америчке Ције Рејом Макгаверном на тему је ли Путин имао друге могућности изузев напада на Украјину 24. фебруара 2022, Макгаверн је инсистирао на оцени професора универзитета у Чикагу Џона Миршајмера да председник Руске Федерације није имао ниједан други начин да заштити и одбрани руске безбедносне интересе. Робертс се закључцима обојице стручњака у почетку противио, уверен да је то био „рат избора“,

а не нужде за Путина. Сада, међутим, на тај сукоб гледа сасвим другачије: „У време када је Путин наредио инвазију, веровао сам да је имао и друге опције на располагању, попут оних које је изнео стручњак за Русију Патрик Армстронг у чланку из децембра 2021. Те опције су укључивале размештање нуклеарног оружја у Калињинград и Белорусију како би показао решеност у одбрани Русије од притисака НАТО-а , и/или економске мере којима би се, између осталог, казниле нације које су у НАТО-у. Али, гледајући уназад, мислим да ниједна од ових алтернативних мера не би функционисала. Видели смо како су се САД и практично цела Европа слагале с политиком која је штетила њиховим сопственим интересима, како економским, тако и у погледу безбедности, посебно Европе. Такође смо видели како је Запад спреман да развуче овај сукоб унедоглед. Мрзим овај рат као и било који други, али морам да будем искрен – сада се чини невероватним да би Путин заустављањем испоруке гаса Европи или стационирањем нуклеарних бомби у Белорусији успео да привуче Европу ближе Русији и одврати Вашингтон и НАТО од њихових намера на било који разуман начин. Такође, [бивши украјински председник Петро] Порошенко, [бивша немачка канцеларка Ангела] Меркелелова и [бивши француски председник Франсоа] Оланд су у међувремену признали да су у суштини насамарили Русију када је потписивала споразуме у Минску које је Запад користио као параван за изградњу украјинске војске. Увиђам да су неки политичари на Западу жарко желели овај сукоб с обзиром на њихово устрајно одбијање свих покушаја да се преговара о окончању конфликта.“
На питање новинарке „Конзорцијум њуза“ да ли може да наведе конкретне, другачије могућности које су биле Путину на располагању, Робертс наглашава да се са оценама Макгаверна и Џона Миршајмера слаже више него што их деле минорне разлике у тумачењу: „Најважнија чињеница коју треба знати о сукобу Русије и Украјине јесте да је то био рат који се могао, у поређењу с другим конфликтима које познајемо из историје – најлакше избећи! И то помоћу примене споразума из Минска од стране Украјине. Рат се могао избећи и позитивним одговором Вашингтона на Путинове безбедносне предлоге из децембра 2021. године. Јесте Путин повукао ороз, али су Украјина и Запад напунили пиштољ. Када је Запад одбио безбедносне предлоге Русије, Путин није имао много избора – или да настави са оним што називам његовом ‚милитаризованом дипломатијом‘, или да предузме војну акцију, дакле да присили противника да прихвати руске захтеве. Изабрао је рат јер дипломатија није функционисала, али и зато што је закључио да је боље да се бори сада, него касније; отуда и моја карактеризација одлуке о инвазији као ‚избору за превентивни рат‘.“

ПУТИН ЋЕ УСКОРО ПРОГЛАСИТИ ПОБЕДУ Ирски историчар објашњава да је у предвечерје рата још увек веровао да ће дипломатија успети да спречи сукоб, иако је знао да су шансе за дипломатски тријумф скромне, мада не и непостојеће; свестан да је улазак у рат изузетно опасан и деструктиван корак, не само за Русију и Украјину већ и за Европу, али и остатак света, надао се миру. Данас коригује своје ставове, увидевши да Кремљ није имао другог избора. Штавише, уверен је да ће Русија победити у овом рату, уз упозорење да све то није без ризика и за саму Русију. „Велика је вероватноћа да ће Русија у догледно време обезбедити одлучујућу војну предност која ће Путину омогућити да веродостојно прогласи победу. Али остаје да се види да ли ће оно што Русија добија бити вредно трошкова које је платила.“
На питање – зашто европски лидери одбијају да се супротставе непромишљеним акцијама Вашингтона који блокира преговоре о окончању рата иако би Америка морала да зна да ће, ако сукоб ескалира, и Американци бити потенцијалне мете, Робертс је одговорио: „Да, то јесте запањујуће! Европски лидери вероватно сматрају да је ‚руска претња‘ толико велика и њихова зависност од заштите САД толико дубока, да је то ризик који вреди преузети. Надам се да ће им повез пасти с очију и да ће схватити да Украјинци воде изгубљени рат исцрпљивања који може да се заврши потпуном катастрофом по њихову земљу. Будимо поштени – у свим европским земљама постоје реалистични и прагматични политичари који желе прекид ватре и спремни су да преговарају о компромисном миру са Русијом. Сигуран сам да ће њихови гласови постати гласнији и упорнији наредних месеци… Здрав разум европске јавности је у праву – у Европи не може бити мира и просперитета без партнерства с Русијом. Ниједан од најхитнијих светских проблема не може да се реши без руског учешћа. Што се пре заврши овај рат, биће боље за Европу, за Русију и, пре свега, за Украјину.“
У есеју о Путиновим разлозима за рат Робертс је детаљно објаснио све опасности којима је Запад свесно подвргао Русију, пре свега размештањем америчких ракета којима је била брзо надохват лака мета – Москва. То је за Русију била кап која само што није прелила чашу. А последња кап која је довела до рата био је кочоперан говор украјинског председника Зеленског на Минхенској конференцији о безбедности 19. фебруара прошле године, када је запретио да би Кијев могао да набави нуклеарно наоружање. Уз стационирање украјинске, а дефакто НАТО војске на само неколико стотина километара од Москве – то је био за Русију превелик ризик. Уколико би Украјина постала члан и НАТО-а, што је у то време било у изгледу да се догоди веома брзо, Русији је претило да би због сукоба са Украјином могла да буде убрзо увучена у рат и са целом Северноатлантском алијансом. Што би готово сигурно значило и трећи светски, највероватније нуклеарни рат. Зато је Путин одлучио да не часи часа.
Као додатну, можда чак и кључну, иако непредвиђену ситуацију, Робертс наводи значајно повећање кршења примирја од стране снага под контролом Кијева уздуж границе Доњецка и Луганска, што су забележили и посматрачи ОЕБС-а. У периоду од 17. до 21. фебруара 2022. било је на стотине, а потом и хиљаде експлозија и других кршења примирја. Иако су обе стране једна другу оптуживале за ескалацију, Робертс упозорава да је „велики део граната био лансиран са украјинске стране линије прекида ватре“. Мете и жртве те ескалације су били поново, после осам година устрајног бомбардовања – махом Руси. Ко год да је био одговоран за ту ескалацију, јасно је да је увелико допринела повећању напетости у критичном тренутку и утицала на избијање рата, уверен је Робертс. Закључак његове анализе је једноставан и убедљив: Русији је ратни сукоб наметнут и зато је Москва у праву када украјински конфликт види као одбрамбени рат.
Данас су ретки стручњаци на Западу који су спремни то да признају. Већина осталих и даље сваки дан храни јавност флоскулама да је Русија „агресор“ који угрожава безбедност читаве планете. Али анализа чињеница, како је доказао и Робертс, открива да је Русија била присиљена да превентивним ратом одговори на угрожавање своје егзистенције од стране Колективног запада. Сви потези НАТО лидера и вође Украјине нису оставили други излаз председнику Русије него да земљу брани – оружјем.