Покушај новог америчког блискоисточног продора

Амерички саветник за националну безбедност Џејк Саливен посетио је Џеду, у Саудијској Арабији, крајем јула, како би са саудијским домаћинима разговарао о перспективама споразума о успостављању пуних односа између Саудијске Арабије и Израела. У питању је вишеслојна, сложена и помало необична дипломатска иницијатива

Према наводима извештаја, разговори о саудијско-израелском споразуму били су само једна од тема разговора. Евентуални споразум био би део хипотетичког ширег аранжмана између САД и Саудијске Арабије који би обухватао америчке безбедносне гаранције Саудијској Арабији, извоз напредних система америчког наоружања и америчку помоћ у развоју саудијског цивилног нуклеарног програма. Израел би, такође хипотетички говорећи, добио успостављање односа са једном од најважнијих арапских држава, чија реч и даље има велику тежину у целом арапском свету. Споразумевање између Тел Авива и Џеде би такође, према појединим спољнополитичким коментаторима, ограничило могућност иранског деловања широм Блиског истока. Деветог августа „Волстрит џорнал“ је објавио да су се Саудијци начелно сагласили са кључним одредбама споразума.

КОНТУРЕ МОГУЋЕГ СПОРАЗУМА Наравно, све споменуто је тек наговештај могућег разрешења. Амерички званичници, известио је „Волстрит џорнал“, изразили су „опрезни оптимизам“, што делује као дипломатски израз за „не знамо тачно шта ће бити“. Према писању овог листа на иницијативу Мохамеда бин Салмана, саудијског престолонаследника и де факто владара, преговарачи су прешли на расправу о специфичностима споразума, укључујући питања о саудијском нуклеарном програму и чврстим безбедносним гаранцијама.
Према доступним изворима Саудијци захтевају гаранције које би наликовале на споразум о НАТО, а чиме би се стране обавезале на узајамну одбрану. Такође, саудијски преговарачи очекују да САД продају напредно наоружање, укључујући и систем против балистичких ракета THAAD. На крају, Саудијци очекују извесне концесије од израелске стране у погледу положаја палестинског народа и изгледа за разрешење палестинског питања које би обухватило две државе на овом простору. Да ли би ови уступци били само необавезујући наговештаји који би Саудијцима омогућили да сачувају свој углед и специфично место у арапском и широм муслиманског света?

Делује да је тако. Израелска унутрашња политика готово да онемогућује било какав помак у погледу кључних отворених питања односа са Палестином: окупационог насиља које је у последње време интензивирано те смиривања ситуације са насељеницима на Западној обали. Израелска влада премијера Бењамина Нетанијахуа је можда најдеснија у досадашњој историји Израела, а сам премијер је у недавном интервјуу за „Блумберг“ назначио да није спреман ни на какав уступак који би угрозио израелску безбедност те је изнова поновио своје противљење палестинској држави. Укупно, то значи не давање било каквог уступка. Тврд став отежава ситуацију са евентуалним споразумом – према истраживањима јавног мњења већина Саудијаца не подржава признање Израела. Јавност не утиче пресудно на политику краљевине, но прихватање споразума који би био у супротности са перципираном улогом Краљевине могао би да нашкоди њеном кредибилитету.
Стога, споменути споразум би могао да буде део обухватније политичке акције о чему је писао колумниста „Њујорк тајмса“ и медијско-политички активиста Томас Фридман. Према његовим речима израелско-саудијски споразум подразумевао би и престројавање израелске политике: Нетанјаху би одустао од својих тврдих десничарских, националистичких и религиозних коалиционих партнера и приклонио би се центристима. Међутим, отворено је питање да ли би центристи били вољни да се приклоне њему. Јаир Лапид, који је предводник израелске опозиције од јануара 2023. године, већ је критиковао наговештени садржај овог споразума, и посебно могућност обогаћеног уранијума у самој Саудијској Арабији.

ЗАШТО САДА? ЗАШТО ОВАКО? Одредба о могућности обогаћивања уранијума у Саудијској Арабији једна је од необичних чињеница о овом наговештеном споразуму. Сједињене Државе имају сарадњу око цивилног нуклеарног програма са појединим заливским државама, као што су Уједињени Арапски Емирати, али ни у једном случају не омогућавају обогаћивање уранијума. Необична је и замисао да се Саудијској Арабији пруже обухватне безбедносне гаранције које би обе стране обавезале на узајамну одбрану – такав савез САД немају ни са Израелом, као ни са било којом заливском државом.
Преумљење Бајденове администрације о Саудијској Арабији посебно је необично у контексту ранијих односа администрације према саудијском краљевству и посебно Мохамеду бин Салману. Бајден је током предизборне кампање 2020. године као и на почетку свог мандата указивао да ће Саудијце третирати „као парије што они и јесу“. Разлози нису обухватали само уобичајене оптужбе за непоштовање људских права већ и оптужбе на рачун Мохамеда бин Салмана да стоји иза убиства новинара Џамала Кашогија у октобру 2018. године. Бајденова администрација је чак објавила обавештајне процене према којима је саудијско вођство стајало иза наручивања овог убиства. Такође су објавили поједине обавештајне документе који упућују на саудијске везе са терористичким нападима на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године. Амерички дипломатски потези против Саудијаца нису се ограничили само на објављивање компромитујућих обавештајних процена: Бајденова администрација престала је да означава хутске борце као терористе и повукла је поједине америчке противваздухопловне системе са саудијске територије.
Од почетка руске специјалне војне операције у Украјини ствари у саудијско-америчким односима нису се развијале повољном путањом. Америчка администрација очекивала је да Саудијци буду једна од земаља која би својим производним могућностима ублажила поремећаје на тржишту нафте изазване антируским санкцијама. Саудијско руководство се показало невољним да учини тако нешто. Чак ни Бајденова посета Џеди у јулу прошле године није дала одлучујуће резултате. Уздржаност Саудијске Арабије у погледу повећавања количина нафте којима снабдева светско тржиште, продубљивање односа са Кином и извесни наговештаји отопљавања односа са Ираном изазвали су прилично незадовољство међу бројним америчким политичарима – посебно демократама, када је на јесен прошле године висока цена горива могла да има велики утицај на исход избора на половини председничког мандата.
Чак и површни поглед на бројна клупка која би требало да размрси дипломатска иницијатива америчке администрације не улива пуно наде да ће бити и успешна. Американци, на пример, очекују да Саудијска Арабија среже своје односе са Кином – што укључује и војну сарадњу као и престанак или минимизовање сарадње са кинеским технолошким џином „Хуавејем“. Да ли ће Саудијци бити вољни да одустану од политике која укупно снажи њихову преговарачку позицију? Да ли ће бити вољни да повећају производњу у оквиру ОПЕК-а како би умањили или стабилизовали цену нафте – када замашни модернизаторско градитељски подухвати Мохамеда бин Салмана изискују огромна новчана средства?
Међутим, без обзира на танке изгледе оваква иницијатива је можда подстакнута и врло јасном економском рачуницом. Америчке Федералне резерве се током целе 2022. године и добар део 2023. године боре са инфлацијом. Како су успеле да се са њоме изборе а да економију земље не уведу у рецесију? Циници би рекли: тако што нису. Прошломесечни извештаји указују да је међугодишња инфлација 3,2 одсто, што је знатан пад у односу на 9,1 одсто у јуну 2022. године. Но, базна инфлација, она која не обухвата цене хране и енергената које су изузетно волатилне је и даље 4,65 одсто. Базна инфлација доживела је два велика скока – један после пакета помоћи из марта 2021. године повезаног са пандемијом ковид-19 и други крајем 2022. године после још једног огромног пакета потрошње који је усвојио амерички Конгрес – названог помало необично „Акт о умањењу инфлације“.
На графиконима који прате ток инфлације између краја шездесетих и током седамдесетих година и оног који прати ток инфлације од 2013. године – што је нешто између врачања и егзактне науке – постоји врло блиско подударање. Да ли дипломатски напори на Блиском истоку укључујући наговештаје обнављања „нуклеарног договора“ са Ираном, те целокупан описани сценарио са Саудијском Арабијом имају заправо везе са оним што скоро све на Блиском истоку има везе – нафтом? То је сасвим могуће. Посебно јер би поновни раст инфлације могао одлучујуће да утиче на исход америчких избора у новембру идуће године.
Америчка унутрашња политика, поново је и прворазредни геополитички фактор.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *