ПОД ЛУПОМ ДЕРВИША СУШИЋА И ПЕРЕ ШИМУНОВИЋА

ЕЛ ХИДАЈЕ И БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ МУСЛИМАНИ (2)

На више примера Перо Шимуновић је показао до каквих је „научних“ резултата дошао Мухсин Ризвић примењујући свој начин коришћења научних чињеница, где је представљен као фалсификатор без премца који прећуткује ратну нацистичку прошлост писаца о којима пише, проглашавајући их, без доказа, одреда за партизанске илегалце и потајне присталице антифашистичког покрета

До које су мере идеје Ел Хидаје, освежене „босанским духом“, у окриљу тадашњег самоуправног социјализма, прожеле тадашње босанскохерцеговачко друштво потврђује полемички рад др Пере Шимуновића (1949–2012), професора књижевности на Филозофском факултету у Сарајеву, објављиван током 1982. године у београдском часопису „Књижевност“ под насловом „Старе заблуде и нови заноси, прилог критичком тумачењу књижевног насљеђа у БиХ“. У том раду он је рендгенском прецизношћу, указујући на пример свог колеге са факултета др Мухсина Ризвића (1930–1994), и указујући на који су начин сви ти делатници Ел Хидаје, обожаваоци нацизма и усташтва, Хитлера и Павелића, који су се у време Другог светског рата бавили књижевним радом, постали писци с беспрекорном прошлошћу. Они су захваљујући Ризвићу, као хуманисти, лирски песници, уредници часописа или сакупљачи народних умотворина оживели на Филозофском факултету у Сарајеву, заузели цела поглавља или странице уџбеника намењених студентима.

Како наводи Шимуновић, током постојања Независне Државе Хрватске, Ризвић је био један од најмлађих сарадника листа „Новог Бехара“ и „Народне узданице“ који су излазили у Сарајеву током Другог светског рата. У бројевима ових листова на чијим су насловним странама објављиване фотографије Анте Павелића, који су излазили током 1944. и 1945. године, објављивани су и радови тог Ел Хидајиног вундеркинда. По завршетку другог светског рата прикључио се организацији Млади муслимани.

Већина припадника Младих муслимана, међу којима је био и Мухсин Ризвић, после гашења овог покрета, прихватила је политичку реалност, укључила се у нови политички живот, наставила школовање, запошљавала се и стручно напредовала. Ризвић је у Сарајеву завршио гимназију, уписао се на сарајевски Филозофски факултет, где је докторирао и постао професор. Вредно је радио, написао је више књига које су одмах по објављивању постале уџбеници које су студенти свих вера и националности користили за припремање испита. Ризвићев рад у београдском часопису „Књижевност“ током 1982. и 1983. године оценио је његов колега професор Перо Шимуновић: „Стјецајем околности позабавио сам се проблемима књижевности народа и народности у БиХ крајем 19. и у првој половини 20. стољећа, као и књижевношћу романтизма, и испитујући литературу дошао сам и до текстова др Мухсина Ризвића. […] У текстовима проф. Ризвића пронашао сам толико дубиозности и произвољности, некритичности и одиозности, да сам присиљен реагирати ако ни због чега другог а оно због тога што ти текстови представљају малтене највећи дио критичке литературе (на Филозофском факултету у Сарајеву, прим. Ј. Б.) за студиј књижевност народа и народности БиХ 19. и 20. стољећа.“

На више примера Перо Шимуновић је показао до каквих је „научних“ резултата дошао Мухсин Ризвић примењујући свој начин коришћења научних чињеница, где је представљен као фалсификатор без премца који прећуткује ратну нацистичку прошлост писаца о којима пише, проглашавајући их, без доказа, одреда за партизанске илегалце и потајне присталице антифашистичког покрета.

Непосредан повод за оживљавање „босанског духа“ била је збирка песама „Камени спавач“ песника Мехмедалије Мака Диздара (1917–1971), објављена 1966. године. Овај песник се, без палеографског знања и познавања језика, бавио и ћириличним записима, натписима и документима из времена средњовековне државе босанске. Делове тих текстова дословно је преносио у своје песме. Године 1969. објавио је књигу „Стари босанско текстови“, коју је приредио према свом скромном знању, фалсификујући их и уподобљавајући према богумилској причи која се тих година размахнула. Већина повеља и записа почињали су знаком крста и речима: Во имја Оца и Сина и Светога Духа, где се помињао Христос и хришћански свеци. Све је то Диздар брисао и натапао „босанским духом“. У збирци су и делови две повеље босанског бана Матеја Нинослава (1232–1250), где је Диздар избацио и делове текста где се помиње да су Срби житељи државе бана Нинослава и да говоре српским језиком. Слично је поступио и с тестаментом Радина Бутковића који је радио у служби Херцега Стефана, написаним 1466. године. Избачене су такође оне реченице из којих сазнајемо да је Радин славио крсну славу Светога Ђорђа.

Колико су занимљиви фалсификати Мака Диздара, који је себе сматрао хрватским писцем, још је занимљивија његова прошлост из Другог светског рата. Том прошлошћу Мака Диздара бавио с Перо Шимуновић, који указује на „опрану“ ратну биографију Мака Диздара, за кога је измишљена прича био партизански илегалац у Сарајеву. Ту причу смислио је др Нијаз Дураковић (1949–2012), последњи председник Савеза комуниста Босне и Херцеговине и саборац Алије Изетбеговића. Побијајући такве тврдње Шимуновић каже: „У вези са Маком Диздаром нитко и никад није помињао везу са КПЈ у периоду 1941–1945, но то књижевном хисторичару Дураковићу ни мало не смета да га прогласи за револуционара. А Мак је заправо цијело вријеме рата живио бонивански у Сарајеву, објављујући у усташким гласилима ‘Хрватска мисао’, ‘Спремност’, ‘Освит’, ‘Хрватска позорница’ и другим. Објављивао је под псеудонимом М. Д. Мухаремов, као и под својим именом (као нпр. у Хрватској позорници од 1. травња 1943. гдје објављује пјесму ‘Послије премијере’.“

И песник Хамид Диздар (1907–1967), брат Мака Диздара, судећи по радовима које је објавио у времену од 1941. до 1945. године био је песник, који је у то ратно време, како наводи Перо Шимуновић, у разним листовима и часописима који су излазили у Независној Држави Хрватској, објавио 70 радова у славу усташтва и Хитлеровог новог поретка. За све време рата он је, тврди Шимуновић, „сурађивао у усташким гласилима и ревијама: ‘Освиту’, ‘Новом Бехару’, ‘Народној узданици’, а у ‘Хрватској мисли’, након А. Муратбеговића, у 1944. године био је уредник.“ До последњег дана њеног постојања Хамид Диздар остао је веран Независној Држави Хрватској. После Другог светског рата он је, као угледан песник, мирно живео у Сарајеву, објављујући своје радове, као и за време минулог рата, у најугледнијим листовима и часописима.

Посебан значај, на шта указује др Перо Шимуновић, Мухсин Ризвић даје др Сафет-бегу Башагићу (1870–1934), једном од босанскохерцеговачких младића који су се после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине школовали на Бечком универзитету, где су стекли висока научна звања. и његовој песми „Бошњак“ објављеној у листу „Бошњак“ (бр 1, 1890. године), а која је означена као песма будница, која најављује нове песничке видике и указује на правце којима би се могла усмерити политичка мисао босанскохерцеговачких муслимана. Ти буднички стихови представљају директну претњу босанским и херцеговачким хришћанима, Србима и Хрватима: „Знаш ‘Бошњаче’, није давно било/ Свег ми свјета! Нема петнаест љета./ Кад у нашој Босни поноситој/ И јуначкој земљи Херцеговој,/ Од Требиња до бродскијех врата/ Није било Срба ни Хрвата,/ А данас се кроза своје хире/ Оба странца ко у своме шире/ И још нешто, чему око вјешто,/ Храбри понос и срце јуначко/ Нада све се зачудити мора,/ Оба су нас госта салетјела/ Да нам отму најсветије благо./ Наше име поносно и драго./ Ето хоре, шећер разговоре!“

Мухсин Ризвић фалсификовао је биографије још неких писаца муслиманске вероисповести, који су током Другог светског рата били надахнути немачким нацизмом, хрватским усташтвом и идеологијом Ел Хидаје. Све их је у својим књигама Ризвић представио као нежне топле лирике. Како наводи Перо Шимуновић, „Ризвићев ‘социјално усмјерени’ писац – Алија Наметак – за вријеме рата је један од водећих усташких писаца и идеолога; Ризвићев ‘социјално усмјерени’ писац Сулејман Алечковић Суле, правник, за вријеме рата је судија Високог суда у Сарајеву, а од 20. листопада 1944. велики жупан Врхбосне; Ризвићев ‘социјални’ писац М. Х. Грабчановић – са већ познатим стиховима; Ахмед Муратбеговић – Ризвићев ‘крлежијанац’ – за вријеме рата не само што је био интендант Хрватског државног казалишта у Сарајеву, аутор текста о ‘расном прабићу Босне’ из 1944. у ‘Хрватској мисли’, уредник овог гласила и ‘Хрватске позорнице’, већ је свега пет дана по уласку усташа у Босну, писац прогласа у ‘Хрватском народу’ од 24. 4. 1941. под насловом ‘Хрвати муслиманске вјере’ (‘Хрватима муслиманске вјере отварају се данас путови у бољу и сретнију будућност’).“

С посебном приљежношћу Мухсин Ризвић је фалсификовао биографију, и уздигао књижевно дело Адемаге Мешића (1868–1945), једне од најмрачнијих личности босанскохерцеговачке политичке и књижевне сцене, оснивача „Бехара“, листа за поуку и забаву који је излазио од 1900. до 1910. године. Јавио се 1914. добровољно у аустроугарску војску, у рат против Србије, оснивач је идеолог и заповедник злогласних шуцкора, аустроугарске параполиције, састављене углавном од муслимана, која је у току Првог светског рата чинила злочине над Србима, убијала их, терорисала и слала у логоре. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца опростила му је злочине које је починио, и он се убрзо укључио у политику, деловао је у Југословенској муслиманској странци. Бавио се и књижевним радом (објавио је драму „Царевићев гроб“, која је после преправљана, и политичку брошуру „Намет на вилајет“). Поздравио је Адемага Мешић настанак НДХ у којој је добио изузетно високу државну дужност, постао је доглавник, звање које је било по значају одмах иза звања поглавника којим се китио Анте Павелића. Доглавник Мешић, како наводи Перо Шимуновић, овим речима се обраћао поглавнику Павелићу: „Драги Поглавниче! Сваки пут кад ступим пред Ваше часно лице, осјећам да у вама видим анђела спаситеља хрватског народа’ (‘Нови бехар’, бр. 4. 1941).“ Може ли се, поставља питање Шимуновић о Адемаги Мешићу, „говорити само као о културном прегаоцу до 2. свјетског рата, власнику ‘Бехара’, књижевнику, драмском писцу, а заборавити бар у најмањој фусноти напоменути да је дотични за вријеме рата био један од усташких главешина у БиХ, један од укупно 12 Павелићевих доглавника, укратко – ратни злочинац.“

О делатности доглавника Мешића, писао је Дервиш Сушић: „Чим је проглашена НДХ, Адемага је именован доглавником, а проф. Хакија Хаџић поглавниковим повјереником у Босни и Херцеговини. У априлу, мају и јуну (1941, прим. Ј. Б.) они заједно обилазе босанскохерцеговачка среска и општинска средишта, преносе Павелићеве директиве о организацији усташке власти, подстичу на истребљење Срба, Јевреја и комуниста, агитују за упис Муслимана у усташке редове, агитују за добровољан одлазак на рад у Њемачку, а послије њемачког напада на СССР, окупљају ‘добровољце’ за Источни фронт… Мали провинцијски политикант који се поноси подаништвом Павелићу, и начин истрјебљења Срба мјери само аршином – скупље, или јефтиније, по логици предсједника једне мале полуколонијалне банке и власника трафика, дућана и биртија у неколико босанских касаба. […] Кад су усташе и Мачекове чете – сви под фесовима, године 1941. у Кладуши и око ње покупили 7.000 Срба, од тринаесте године па навише и повели их некуд, кад је кладушки кадија одјурио у Загреб и лично захтијевао од Џафер-бега Куленовића, предсједника бивше ЈМО, и од доглавника Адемаге Мешића, да се ухапшени Срби одмах врате кућама, Џафер-бег и Адемага нису ни трепнули, ни макли прстом да помогну. Када се кадија вратио из Загреба, усташе и мачековци су већ били почели покољ. Само у кладушкој цркви побијено је неколико стотина жена, стараца и дјеце. Дјевојке – Муслиманке, морале су по наређењу усташа да перу крваве подове и зидове. Плакале су и падале у несвјест.“

Сарадник Адемаге Мешића, подсећа Перо Шимуновић, био је Хакија Хаџић (1883–1953), кога Мухсин Ризвић представља као марљивог сакупљача муслиманских народних умотворина, свесно прећуткујући податке да је реч о једном од најватренијих усташких идеолога. А реч је о човеку, како указује Шимуновић, „који ће у календару ‘Народна узданица’ (1941. за 1942) у тексту ‘Хрватски ослободилачки усташки покрет’, потписаном иницијалима узвикнути: ‘Усташа је етичан и моралан, јер он је строго усташки подвргнут стеги усташког реда… Усташа је поборник истине, части, поштења и добра. Он се изграђује на признавању божанских моралних засада у људском бићу, тежећи постићи идеалан лик човјека. Такав најсвјетлији усташки узор даје нам својом узвишеном особом наш први усташа и наш Велики Поглавник.“

БИТКА ЗА АНТИФАШИСТИЧКУ БОРБУ Прсти Ел Хидаје у последње време вуку необичне конце. У неким деловима Федерације Босне и Херцеговине, где власт држе Бошњаци, славе се победе које је, борећи се против фашиста, током Другог светског рата извојевала партизанска војска. Све је уочљивије да владајуће бошњачке политичке партије своје историјске почетке везују за Народноослободилачку борбу, а онда то преносе на данашње време у коме Бошњаци тобоже делују као антифашисти, где су њихови главни противници фашисти – Срби. Како то у пракси изгледа показаћемо на примеру обележавања Игманског марша Прве пролетерске партизанске бригаде који се збио у ноћи 27. јануара 1942. године, а то се догодило на Светога Саву. Те ноћи је Прва пролетерска бригада кренула на марш преко снегом оковане планине Игмана и Сарајевског поља. Ваља напоменути да су у партизанској маршевској колони у већини, у више од 25 процената, били Срби из Србије и Црне Горе, за које би се, ако се користи речник којим се служи садашња бошњачка елита, могло рећи да су били агресори, који су извршили агресију на Босну. Захваљујући томе маршу партизани су успели да се извуку из обруча у коме су их поред Немаца држали војници Независне Државе Хрватске, усташе и домобрани, у којима су били Бошњаци и Хрвати. Игмански марш обележава се редовно сваке године 27. јануара, главни организатор је Сарајевски кантон у коме углавном живе Бошњаци. Представници власти који организују овај скуп носе бошњачка имена. На овај скуп поред домаћег становништва из Сарајева и околине стижу и представници антифашистичких организација са простора бивше југословенске државе, чак из Словеније и Македоније. Тога дана на Игману се вијоре разне заставе, бивше југословенске са петокраком, нове државне заставе Босне и Херцеговине, али и муслиманске ратне заставе са љиљанима. Сви су ту, само Срба нема ни њихове заставе. Међу организаторима овога скупа су и представници муслиманског дела Армије Босне и Херцеговине, са понеком својом заставом са љиљанима, који су током минулог рата јуришали на „српске агресоре“ са узвицима: „Алаху агбар“. Та војска, коју су углавном чинили муслимани, неговала је традицију „Хаџиефендићеве легије“ и „Ханџар дивизије“. Тог јануарског дана они за пристигле госте кувају војнички пасуљ, припреман по халалу, по исламским правилима, понашајући се истовремено и као баштиници војничких врлина Прве пролетерске бригаде. Широм Федерације Босне и Херцеговине расуте су јаме у којима су кости Срба, углавном жена, деце и стараца, страдалих у покољима током Другог светског рата. Те покоље организовала је власт Независне Државе Хрватске, а извели су их комшије побијених Срба, муслиманске и римокатоличке вероисповести. Над тим јамама по окончању рата подигнути су скромни споменици, са мермерним плочама на којима је обично писало да у јамама почивају кости недужних антифашиста или родољуба које су побили фашистички окупатори и њихове слуге. Током минулог рата ти споменици су оштећени а плоче разбијене. Уочено је последњих година, са таквим примерима смо се срели у околини Бугојна, да се у деловима Федерације где власт држе Бошњаци и Странка демократске акције ти споменици поправљају или обнављају, а на њих се стављају нове плоче или металне, бронзане табле са црвеним петокракама и новим натписима, где стоји да ту почивају антифашисти које су побили фашисти. Ако се политичке прилике у свету, па и Федерацији не промене, уз примену већ познате методологије „контрафактичке историјске истине“, могло би се догодити да за коју годину на тим споменицима освану нове плоче на којима ће писати да ту почивају антифашисти Бошњаци, које су побили фашисти Срби.

Међу писцима који су током Другог светског рата славили нацизам, и прихватили идеологију на којој је била заснована Независна Држава Хрватска, био је и Мустафа Грабчановић (1912–1990) из Бијељине, брат високог функционера Савеза комуниста Босне и Херцеговине. Изјашњавао се да је Хрват и хрватски песник. Потицао је из богате трговачке породице, која је до 1862. живела у Ужицу. Његов деда напустио је Србију у време кнеза Михаила Обреновића, после одласка турских војних посада из српских градова, међу којима је било и Ужице. Није желео да живи у хришћанској држави, преселио се у Бијељину. Иначе, Мустафа Грабчановић био је један од најугледнијих Бијељинаца. Бавио се прошлошћу Бијељине, о чему је годинама писао у локалном листу „Глас Семберије“. У једној од својих књига универзитетски професор Мухсин Ризвић назвао га је „социјалним“ лириком, чије су песме биле обавезна лектира студената Филозофског факултета у Сарајеву.

Песник Мустафа Грабчановић је бијељинским улицама проносио своју песничку славу све док га Перо Шимуновић 1982. године није подсетио на његову песму „Дрина“, објављену 1941. у сарајевском листу „Нови Бехар“ (5/1941, стр. 160), чији су власници и уредници били муслимани и који је проносила слава Независне Државе Хрватске и Анте Павелића. Овако су се низали стихови Грабчановићеве песме: „Тутњи Дрина… Мутни су јој вали / пронијели су црне ропске дане… / Ено пурпур поврх кршне стране / Новог сунца раскошно се пали!“/ [… ]„Тутњи Дрина… Драги побратиме, / Босна није више сиротица, / ускрсло је хрватско нам име: / сад је Дрина хрватска граница!“

Ови стихови на које је др Перо Шимуновић подсетио у „Књижевности“ нису се могли прећутати, па се Грабчановић овако правдао: „Пјесму ‘Дрина’ написао сам у априлу 1941. године. Штампана је у муслиманском листу ‘Нови Бехар’ 1. јула 1941. године . Дакле пјесма је написана и објављена прије избијања НОБ-е. Природно, није јој се ни могла супротставити. (Устанак у БиХ је избио 27. јула 1941. године.)

„Но неовисно од тога, својим примјерним држањем послије избијања народноослободилачког рата, па за читаво вријеме окупације, а нарочито од 1943. године, активним опредјељењем за НОП, децидно сам се оградио од поменуте пјесме.“

Перо Шимуновић је поново у „Књижевности“ оповргао Грабчановићево правдање, подсетивши га да је он „певао“ и после јулског устанка 1941, показавши му још једну песму инспирисану Дрином, објављивану у опет у „Новом Бехару“ 1944. године. У тим стиховима нема оног пролећног заноса из 1941, у новој Грабчановићевој песми „вали Дрине роморе злослутно“.

Бројни челници Савеза комуниста Босне и Херцеговине муслиманске националности, међу којима је био и Хасан, брат Мустафе Грабчановића, својски су се трудили да токове самоуправног друштва, које се градило седамдесетих и осамдесетих година 20. века, што више ускладе према плановима Ел Хидаје. Када се после увођења вишестраначја почетком деведесетих година сломила тадашња југословенска држава, муслимански челници, без обзира на њихова дотадашња политичка уверења, поготово они који су се представљали као левичари и самоуправни прваци, стали су под барјак Странке демократске акције и Алије Изетбеговића. Муслимански прваци су 1914. године рат који је Аустроугарска повела против Србије назвали џихадом. Са истим одушевљењем су 1941, после пропасти и комадања тадашње југословенске државе, клицали Адолфу Хитлеру и Анти Павелићу. Поновило се то и трећи пут 1992. године када су муслимански угледници с Алијом Изетбеговићем, заједно са специјалним службама неких западних земаља, разбили и другу југословенску државу. Сва три пута током 20. века ратовали су против Срба. Резултати тих ратова се виде: на простору Федерације Босне и Херцеговине готово да и нема Срба, а Хрвати се једва држе. На том простору, вешто прикриван, назире се калифат.

Крај