„ПЕЧАТ“ у Кини: Земља променљиве географије

Изградњом великих инфраструктурних система, Кинези непрестано ублажавају последице великих суша и поплава које су у историји њихове земље изазивале планетарне промене и огромна страдања људи

Док недељама читамо о разорним поплавама у Кини и гледамо снимке правог потопа, овога пута њеног североистока, укључујући и престоницу Пекинг са околним градовима, које је изазвао тајфун Кханун, шести у овој сезони, вреди се подсетити да је географија ове земље увек била променљива и да су је људи мењали интензивно колико и природне катастрофе и непогоде које Кину погађају сваке године. Понекад су природне непогоде у Кини пратиле крваве унутрашње оружане побуне заједно са нападима спољних сила, као што је било у периоду од средине 19. до средине 20. века.

СТРАШНИ БИЛАНСИ ПРИРОДНИХ КАТАСТРОФА – Можда највећи светски синолог, Жак Жерне, констатује да је Кина од средине 17. до прве половине 19. века била углавном поштеђена гладних година и поплава. Током наредних стотинак година природне катастрофе, понекад удружене са политичким разарањима, надовезивале су се једна на другу, како Жерне констатује, жестином без преседана. Велика сеча шума, уз лоше одржавање старих насипа и брана, као и велике површине коју је изгладнела сиротиња обрађивала у вишим подручјима, погодовали су појави катаклизмичних клизишта. Ово је довело до разорних поплава у долини Жуте реке, али и у долинама река Хан, доњем току реке Јангце.
Осим што су биле разорне, ове поплаве су изазивале велике епидемије и доносиле промене планетарних размера. Тако је, пише Жак Жерне, 1855. године Жута река пробила насипе западно од Кајфенга, мењајући дословно свој ток од Хуаија до Ђинана. Ова река ће 1938. године поново „издубити“ свој нови ток ка северу Анхуеја и напустити тај „нови“ ток 1947. године. Још страшније су биле суше које су пратиле поплаве, заједно са епидемијама. Суша која је између 1876. и 1879. године захватила провинције Шаанси, Хебеј, Хенан и део провинције Шандунг, однела је између девет и тринаест милиона живота.
Само због политичких размирица током 1920. и 1921. године животе је изгубило око милион људи, а између 1928. и 1931. године само у провинцији Шаанси било је три милиона жртава. Током рата против јапанске агресије, односно Другог светског рата, током 1942. и 1943. године, само од глади у провинцији Хенан умрло је око два милиона Кинеза. Ови подаци су само секвенца, такорећи извод из кинеске историје која је у цивилизацијском смислу величанствена колико и трагична. Значајан део жртава покосиле су природне силе.

МЕХАНИЗМИ ЗА СУЗБИЈАЊА ПОСЛЕДИЦА НЕПОГОДА Срећом, налети тајфуна и изливања река више не узрокују епидемије и милионске жртве, а Кина више није војна мета европских и јапанских освајача. Према подацима кинеске владе, до почетка ове недеље у поплавама на североистоку земље страдало је нешто преко двадесет људи. Само у провинцији Ђилин, на врхунцу снаге тајфуна, пало је четрдесет милиметара кише по квадратном метру, што је, уколико тако уопште може да се каже, неупоредива штета у односу на цену плаћану током 19. и 20. века.
Тајфун Кханун уследио је након што су поплаве у долини и сливу река Хајхе и Ција проглашене у јулу за суперпоплаву. Сеча шума, обрада њива на планинама и ерозија нису увек харале Кином. Након смене династије Јунан и доласка династије Минг на власт спроведен је један од највећих пројеката оживљавања пољопривреде и пошумљавања.
Жак Жерне пише да је током двадесетак година, од 1370. до 1398. године, Кина уложила огроман напор у привредну обнову у области наводњавања, обнове ораница и пошумљавања.Обрадиве површине 1371. године захватају 575.965 хектара, а само две године касније 1.911.692 хектара, да би већ следеће захватиле невероватних 4.974.069 хектара.
У области Нанђинга 1391. године посађено је педесет милиона кубних метара какаовог дрвета, коле, палми и лаковог дрвета. Пројекат је покренут ради обнове поморске флоте која ће уследити почетком 15. века. Већ следеће године, свака породица која би била насељена у провинцију Анхуеј била је обавезна да посади 200 стабала дуда, 200 стабала чичимака и 200 стабала абоносовог дрвета. Године 1395. Кина је обновила 40.987 резервоара.
Кина данас поседује институционалне механизме за сузбијање последица великих елементарних непогода. Иако су налети тајфуна, последичне поплаве и земљотреси – а треба подсетити да је најразорнији земљотрес у историји забележен у Тангшану 1976. године – заправо кинеска свакодневица одбрана од тих пошасти је данас много ефикаснија него током ранијих година и деценија. То је последица изградње инфраструктуре коју је покренула влада да би се спречиле природне катастрофе и умањиле њихове последице. Извесно је да ће и овај најновији талас поплава покренути низ инфраструктурних пројеката на североистоку земље како се недавне сцене катастрофе не би поновиле.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *