НАВЛАЧЕЊЕ НА ОКСИКОНТИН

ЗАПАДНИ ДОБРОДУШНИЦИ

Шта нам говори синхронизовано објављивање врло сличних текстова о Србији и политици председника Александра Вучића на Си-Ен-Ену и у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“? А шта добијамо када то саберемо са ранијим писмом 50 парламентараца и иступом једне од њих, Алише Кернс, у британском парламенту?

Јесте ли чули за „оксиконтин“? Ради се о „чудесном леку“ који је америчка фармацеутска компанија „Пердју“ 1996. године пустила у промет тврдећи да ће њиме човечанство ослободити његовог највећег непријатеља – бола. Заправо, десило се сасвим супротно. Компанија „Пердју“ је промоцијом „оксиконтина“ као потпуно безопасног решења за сваку врсту бола, од оног најјачег који се среће код тешких онколошких пацијената, до оног бенигнијег изазваног лакшим телесним повредама, изазвала „опиоидску епидемију“ у САД која је само у 2017. години, према подацима америчког Националног центра за злоупотребу дрога, однела 72.000 живота. Рачуна се да је од појаве „оксиконтина“ на тржишту од опиоида страдало између 300.000 и 500.000 Американаца.
Сигурно се питате како је могуће да је у једној тако уређеној држави каква је Америка могло да се деси да један овакав „лек“ буде пуштен у промет и постане релативно лако доступан великом броју људи не само уз лекарски рецепт, него на лекарску препоруку. Током процеса који су годинама (а неки се воде и данас) вођени против компаније „Пердју“ због неетичког, па чак и криминалног понашања, установљено је да је ово омогућено једном врло нејасном формулацијом у њиховом поднеску Федералној агенцији за храну и лекове (ФДА). „Верује се“ (it is believed), писало је у захтеву ФДА за одобрење употребе тог лека, да се зависност може створити код само један одсто корисника. То се, наравно, испоставило као потпуно лажна тврдња, али занимљиво је како је та формулација потпуно безлична. Не зна се ко „верује“, али се „верује“.

ВУЧИЋЕВА РЕЧ Шта ме је подсетило на ову причу са „оксиконтином“, питате се сигурно сада. Та формулација. Односно формулација која се нашла у тексту Си-Ен-Ена о Србији и њеном председнику Александру Вучићу. У овом случају, формулација је „речено је“. „Када је у питању био његов реизбор (председнички избори у априлу 2022), свима нам је речено да само чекамо да прођу избори и онда ћемо изненада видети како постаје веома прозападно и проевропски оријентисан. То се није десило. Речено нам је да ће се прикључити санкцијама (против Русије) и да је истински на нашој страни. Речено нам је да се неће приближавати Русији. Он је са Путином у септембру потписао безбедносни споразум“ , навела је за Си-Ен-Ен британска посланица Алиша Кернс истичући да Вучић крши дата обећања. Дакле, код „оксиконтина“ се „верује“ да не ствара зависност, а код Вучића је „речено“. Не прецизира се ко је то рекао. Ни у једном моменту, иако честита Кернсова ту формулацију у својој краткој изјави користи чак три пута. Да није водећи Вучићев опозициони ривал Драган Ђилас то рекао? Јер су он и његови опозициони саборци били ти који су пред изборе тврдили да ће Вучић увести санкције, а онда променили плочу.
Поента је да овој формулацији Кернсове треба веровати исто онолико колико је 1996. године требало веровати компанији „Пердју“. И то не само због тога што Кернсова има репутацију беспоговорног борца за истину, посебно када за шверц оружја на такозвано Косово (што је чак и Кфор демантовао) оптужује два једина преостала стуба на која се српски народ у својој јужној покрајини може ослонити – Српску православну цркву и здравство, него и зато што је цела суштина ове операције замазивање очију и нашој, и страној јавности – само ви попијте пилулу, неће вам ништа бити, јер се тако „верује“.

ОПИЈУМ ЗА НАРОД Још је једна сличност између приче о легалним трговцима дрогом, „хероином за сиромашне“, како су у америчкој јавности убрзо прозвали „оксиконтин“, и приче са садашњом медијско-политичком офанзивом на Србију, а то је чињеница да ни компанија „Пердју“ ни ови садашњи „косовски лобисти“ нису штедели ни труд, ни новац, ни време да свој производ наметну циљаној групи. Али зашто? У случају „Пердјуа“ ствар је више него јасна – похлепни припадници онога што се данас (у великој мери баш и због случаја „оксиконтин“) назива „фармакомафијом“ су хтели да свој „чудотворни“ лек што пре распрше по читавој Америци како би остварили што бржи и што већи профит. Али шта се крије иза ове садашње потребе угледних политичара и медија да ударе по Србији и Вучићу и инсистирају на „чвршћем приступу“ и према држави и према њеном председнику?
Можда Алиша Кернс заправо говори истину. Можда се заиста ради о обећању које им је Вучић дао, па прекршио (или га до сада није испунио). Али у том случају се сигурно не ради о обећању да ће после избора увести санкције Русији, него о нечему много, много значајнијем и за њега, и за Србе, и за српску државу – признању једнострано проглашене независности „Косова“. Заправо цела ова прича и са текстом Си-Ен-Ена и са у истом дану и на исту тему објављеним текстом „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ и са писмом западних политичара Сједињеним Државама, Европској унији и Великој Британији, па и са њеним, слободно ћу тако рећи, бесрамним оптужбама о шверцу оружја на Косово и Метохију, за главни циљ има само притисак на Београд у вези са Косовом и Метохијом, али и са Републиком Српском.
Да се разумемо, оптужбе на рачун Вучића и председника Републике Српске Милорада Додика у вези са руским председником Владимиром Путином („Путинови најбољи пријатељи са Балкана“ – ФАЗ; „Руски тројански коњ“ – Си-Ен-Ен) заправо најмање везе имају са Путином и његовим садашњим односом са Колективним западом. Штавише, муке са којима се Србија сада суочава и притисци који се на њу врше старији су не само од Вучићевог и Додиковог доласка на власт, него и од оног Путиновог. А сигурно је да би остали исти и када би сва тројица само нестала у једном тренутку. Политика коју воде спрам Срба и Србије се ни у чему не би променила.
Пошто смо установили да су у овој једначини Вучић, Додик и Путин променљиве, а да је једина константа западњачка политика према Србији и Србима, долазимо до питања због чега се у овом тренутку покреће ова медијско-политичка офанзива. Можда је одговор у ономе на шта Алиша Кернс горе указује – да је Вучић „прекршио обећање“ (ако га је икада и дао) у вези са признањем Косова и Метохије. Ако је тако, добро је. Али ако је то случај, мора се констатовати да он то обећање упорно крши већ више од десет година и онда се мора признати да тешко да је само то разлог за активирање акције. Додатни разлог може бити и „убрзавање историје“, односно суочавање Колективног запада са чињеницом да има све мање времена да свој циљ о независности „Косова“ спроведе у дело. Посебан притисак на њих у том контексту представља чињеница да на већем и важнијем фронту, оном у Украјини, ствари никако не иду како треба и да је неминовност пораза њихових кијевских марионета сада већ очигледна и највећим западним оптимистима. Ствари не иду како треба ни на још ширем плану, оном глобалном, где се отпор западњачкој хегемонији све више укрупњава, у чему ће једна од важнијих етапа бити пређена већ следеће недеље на самиту БРИКС-а у Јужној Африци. У тим околностима, оне најмање марионете, приштинске, су у још већој опасности, али је истовремено на том пољу сада најлакше остварити некакав успех, па се труде.
А Вучић? Алиши Кернс „је речено“, када је питала западне званичнике „зашто сте тако одлучни да пуштате Вучића да вас завитлава“, да је он „најбоља опција“. Или, можда, једина?