Лека, творац и сведок историје

Поводом четири деценије од смрти Александра Ранковића

Како је под будним оком служби безбедности сто хиљада људи, уз повике „Леко, Леко“ сахранило највећег српског родољуба међу комунистима и најавило отварање дуго заташкаваног српског питања?

Описујући, поводом сахране Леке Ранковића, делове судбине најпознатијег српског партизана, Брана Црнчевић је запазио да се страдалнички део Лекиног живота дописује нашим животима, овде и данас. На Косову и другде.

НАРОД ЈЕ НАСЛУТИО Речено није изгубило на смислу ни данас, 40 година после смрти другог човека комунистичке Југославије, који је за живота прешао пут од миљеника Јосипа Броза Тита до изопштеника из јавног живота да би политички мртав васкрсао на дан своје сахране.
О томе како су се на сахрани Леке Ранковића, из дубине српства проломили, за то време неприхватљиво дрски и смели, узвици: „Леко, мајсторе“ постоје многи записи, али најпоузданији долази из архиве Председништва ЦК СКЈ.
У поверљивој информацији између осталог стоји.. „Сахрани је присуствовао велики број људи. Иако се маса света на почетку понашала дисциплиновано и коректно, већ је с првим говором почело узвикивање парола, аплаудирање и скандирање кад би покојник био поменут у позитивном контексту… Кад је пак Ранковић поменут у негативном контексту, у вези с озбиљним грешкама и Брионским пленумом, наставило би се звиждање и негодовање. Сахрана је била прилика за јавно експонирање људи с великосрпском националистичком, као и са бирократско-етатистичком оријентацијом.“
Много касније, Добрица Ћосић ће тешко примљену смрт Леке Ранковића објаснити једноставно и тачно : „Народ је осетио и наслутио да је са Ранковићевим падом пала и држава.“

ПОБЕДА МРТВОГ ЛЕКЕ НАД МРТВИМ ТИТОМ Александар Ранковић преминуо је 19. августа 1983. године у Дубровнику од последица срчаног удара. Три године после Брозове смрти, већање где би требало обавити сахрану будући да је после Брионског пленума Ранковић био практично искључен из политичког живота, власт је завршила уважавањем ретких гласова који су инсистирали на томе да је њему, као истакнутом револуционару и учеснику рата, место у Алеји народних хероја. С друге стране, донета је одлука да се смрт некада другог човека државе тек скромно помене у „Политици“.
По проценама служби безбедности – церемонија се на тај начин ограничавала на ужи круг пријатеља. Десило се неочекивано. Испоставило се да је Лека Ранковић био живљи него што су Председништво СФРЈ и ЦК Југославије могли да замисле.
У сећањима Бране Црнчевића остало је записано: „Милиција је блокирала неколико улица да на Ново гробље не би стигли сви који су се тамо упутили. Нисам био довољно близу да чујем говорнике. Говори као говори, а народ као народ! Званичнике су највише изненадили младићи који су се пењали на дрвеће да виде сахрану, и момци који су, док је ковчег с покојником стављан на лафет, скандирали као да су на утакмици: „Леко, мајсторе!“ То чудно признање вредно је пажње. Биће да су Срби, сити свега и свачега, доживели Лекину сахрану као победу мртвог Леке над мртвим Брозом. Биће да су људи, гледајући шта им се догађа, са ваљаним разлозима поверовали да је Лекина политичка смрт најавила смрт Југославије одобрене на Брионском пленуму“.

ОТВАРАЊЕ СРПСКОГ ПИТАЊА После деценија ћутања, српско питање отворено је јавно и протестно. Била је ово верификација чињенице да је са сменом Ранковића на Брионском пленуму СКЈ 1966. почело систематско уништавање државне безбедности и других политичких структура Србије као и ширење шиптарског сепаратизма. И да прави разлози смене Ранковића немају никакве везе са афером прислушкивања Броза, већ са изношењем истине о последицама укидања Устава из 1963. и дешавањима на Косову.
Све на шта је УДБА упозоравала везано за Косово, одбачено је и уништено, а они преостали сачувани извештаји сведоче да је комплетан врх државне безбедности на Косову још тада знао да ће епилог бити овај којем данас присуствујемо. У том кључу треба тумачити и чињеницу да су најгласнији у захтевима смене шефа тајне Брозове полиције били управо албански лидери са Косова.
Један крак приче сеже и до Ватикана. Наиме, постоје подаци да је Тито, без знања Ранковића, вероватно уз помоћ Стеве Крајачића, у највећој тајности целокупну документацију о злочинима у Јасеновцу пребацио у Ватикан на чување. Како би се сазнања до којих је Ранковић дошао преко нашег амбасадора при Светој Столици заташкала, била је неопходна његова политичка ликвидација.
На дан сахране Александра Ранковића, Брана Црнчевић је записао у Књигу жалости „Ово је један од најживљих дана у животу покојника.“ Није то била ругалица. Било је то признање слогану „Леко, мајсторе“, пропраћеном повицима и аплаузима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *