КАЗНЕНА ПСИХОЛОГИЈА МАРШИРА ЕВРОПОМ

Пише Марина Хакимова Гацемајер

Уништавање породица је маскирано прелепим називом „помоћ породицама“. Често су консултације психолога као снежна грудва притужби, припрема и преувеличавања претензија према ближњима. И само у врло ретким случајевима – мукотрпан рад на себи. Међутим, за извођење овог посла потребни су храброст, снага воље, одговорност и препознавање сопствених грешака. Ретко је који пацијент, посебно ако је дете или тинејџер, за ово способан

Недавно ми је једна моја немачка пријатељица – лако, отприлике као што се каже за вађење зуба – рекла да је њен син, 23-годишњи Јоханес, био подвргнут операцији промене пола. Можда бих мирно реаговала на ову вест да на интернету нисам читала трагичне приче трансродних особа, од којих скоро половина изврши самоубиство, а 96 одсто се самоповреди или планира самоубиство. И да нисам познавала Јоханеса. Леп младић, висок два метра, волео је музику, свирао у рок бенду, био миљеник девојака. Чињеницу да је „рођен у погрешном телу“, како ми је пријатељица рекла, саопштио јој је после лекције о сексуалном развоју у школи. Почео је да иде на консултације код тинејџерског психолога, који је код момка открио трансродност, прописао му хормоналне лекове, а затим препоручио операцију, једну од најмодернијих у Европи данас. Процес је трајао неколико година, и сад је Јоханес – девојка.
Култ ЛГБТ+ представника одавно је заузео овај део света. Трансродне особе су, уз представнике сексуалних мањина, звезде екрана, естраде, интернета и компјутерских игрица. А уз наметање родне неутралности, природно, логично, долази до снажног разарања свих породичних темеља. Уништавање породица.
У првим редовима бораца с традиционалном ћелијом друштва налазе се западни психолози, најновији пастири, арбитри судбине, који постављају дијагнозе и доносе најтеже пресуде.
„Психолог у школи сугерише мом сину да смо ми, његови родитељи, хомофобични. То је пресуда. Син нас се стиди и сам каже да сања да живи у хомосексуалној хранитељској породици.“
„Моја ћерка је нацртала суво дрво на часу ликовног. Учитељ је њен цртеж показао психологу и управо због тога је закључио да девојчица има психичку болест ’самоповређивање’, жељу да себи науди. Сад је обавезна да узима јаке психотропне лекове, због чијих нуспојава се претвара у сомнамбулисту.“
„После узимања лекова које је прописао психолог, син је постао агресиван, свађа се са оцем. Али ако престанемо с давањем лекова, бићемо оптужени да намерно наносимо штету нашем детету.“
„Социјалне службе су ми, под претњом лишења родитељског права, наредиле да посетим психолога који ме, додуше пажљиво, али веома упорно, убеђује да су сви чланови моје породице – непријатељи.“
„Ћерка је у обавези да иде код психолога два пута недељно. Одлази на пријем – мирна. Враћа се дрска, сумњичава, у свакој мојој речи види подвалу!“
„Имали смо дивну породицу. Али пре годину дана тинејџерски психолог најстаријег сина је убедио да је његов отац тиранин. Ова дијагноза је постављена у одсуству, само на основу приче детета. Сад једном недељно код нас долазе радници за заштиту деце, чак гледају у канте за отпатке, испитују тела наше деце, покушавајући да пронађу доказе о родитељској тиранији.“

Прочитала сам стотине трагичних прича на друштвеним мрежама на немачком језику. Многе од њих су потписане измишљеним именима или објављене анонимно. Људи се плаше да отворено изнесу своје проблеме, јер се данас у Европи свака критика пресуде психолога строго кажњава. Много теже од реалних злочина.
Дијагнозе западних психолога, које износе и за децу и за родитеље, запрепашћују. Трансродност, откривена након кратког разговора с дететом, није најчешћа, али је по последицама најтежа опција. Много чешће звуче „проблематичност“, „непажња“, „хиперактивност“, „концентрација на себе“, „претерана брига за дете“ или, обрнуто, „занемаривање захтева детета“. Уобичајене особине карактера, свакодневне невоље, које су сви увек доживљавали као нормалан, природан ток живота, манифестације људске природе, тоталитарна психологија уздиже у категорију опасних болести. Немачки родитељи се дуго плаше не само да подигну глас на своје дете већ чак и да га још једном помилују – постоји ризик да добију стигму „хипертрофиране манифестације родитељских осећања“, што такође може постати разлог за лишавање родитељских права.
Казнена психологија маршира Европом. Уништавање породица је маскирано прелепим називом „помоћ породицама“. Често су консултације психолога као снежна грудва притужби, припрема и преувеличавања претензија према ближњима. И само у врло ретким случајевима – мукотрпан рад на себи. Међутим, за извођење овог посла потребна је храброст, снага воље, одговорност и препознавање сопствених грешака. Ретко је који пацијент, посебно ако је дете или тинејџер, за ово способан.
Данас се у Русији много говори о потреби услуга психолошке подршке. Висококвалификовани специјалисти који не од јуче проучавају ову тему, дуго и интензивно спроводе своју праксу, чији је рад усмерен на очување породице и развој унутрашњих снага у човеку, и то вреди злата. На интернету видим армију домаћих психолога и психолога који раде по западним узорима. За њих „личне границе“ подразумевају дистанцирање од друштва, претерано пажљив однос према себи вољеном. У личним проблемима клијента – само кривица његових родитеља. „Ти си најбољи“, „имаш само себе“, „воли себе“ – сви ови клишеи формирају егоисту лишеног воље, неспособног да чини достојна дела. Да, пут низбрдо је лакши и пријатнији.
„Токсични родитељи“, „мужеви тирани“, „нарцисоидна деца“ – ове „психолошке“ групе на друштвеним мрежама имају више хиљада публике. Али у ствари, заиста опасних, деструктивних односа у породици је мало. Многе психолошке групе личе на секте у којима се ужива у сопственој супериорности и уништава свако различито мишљење.
Раније су функције психологије обављали Црква, породица, прави пријатељи. С личним проблемима човек је одлазио у храм, на исповест, по савет старијег рођака, плакао на рамену пријатеља, добијајући саосећање и конструктиван савет: сачувај породицу, воли ближњег, смири страсти и страхове радом, постом и молитвом. Већина савремених психолога, нажалост, има другачији задатак – угађање страстима и уништавање породице. Домаћа психологија се практично није развила последњих година, прилагођавајући се западним либералним моделима. На основу ових примера, милиони несрећних, често веома усамљених људи већ данас постоје у Европи – без историје и без породице, без искуства дечје-родитељских односа.
Осећате се несрећно? Промените пол.
Какву ће породицу створити трансродни Јоханес, који се сада зове Лили? Кад сам упитала његову мајку да ли је покушала да разговара с дететом, да изнесе аргументе против операције, она је одговорила: „Онда бих изгубила дете! Лили би престала да прича са мном. А сада смо ми пријатељице!“
Против тоталитарне психологије која је искована, ако погледате њену историју, између осталог и у фашистичким концентрационим логорима, против манипулације свешћу, европски родитељи немају шансе, а изгледа да је Европа одавно одустала од своје будућности. А Русија се бори за своју будућност. Ако престанемо да се боримо, једног дана ће ваше дете можда поновити судбину сина моје немачке пријатељице. Или судбину више од милион и по младих у Европи – трансродних особа. Сваки четврти од њих се већ покајао што је променио пол. Или судбину становника северне Европе, где ниво одобравања бездетности – „чајлдфри“ – достиже 90 одсто. Или Шпаније, где 20–25 одсто тинејџера тврди да су хомосексуалци.
Свашта се у историји дешавало и раније. Али ово – никад.
dzen.ru;
Превео Ж. Никчевић