Како су Туњо Филиповић и Мусхин Ризвић уздизали „босански дух“

ОД 1936. ГОДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈА ЕЛ ХИДАЈЕ ВОДИ БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКЕ МУСЛИМАНЕ

ПРВИ ДЕО

Организацију Ел Хидаје основала је 1936. године илмија (муслиманско свештенство) а њени оснивачи били су муслимански прваци школовани на универзитету Ал Азхар у Египту где је развијана идеја о панисламизму, ширењу ислама у целом свету и стварању калифата. Огранак Ел Хидаје били су Млади муслимани, који су настојали да створе балкански калифат

Ми имамо своју државу. Родила се Независна Држава Хрватска и отпочела свој живот. Ми муслимани од срца смо је поздравили, знајући да у њу ступамо као равноправни грађани и тврдо вјерујући да се ни једном муслиману неће догодити никаква неправда… И кад је прије кратког времена маршал Кватерник, војсковођа оружане снаге Независне Државе Хрватске, усмено – у нашем Шехер Сарајеву – саопћио да, поглавник др Анте Павелић, који је својом борбом, а уз помоћ славом овјенчане њемачке војске извојевао ово значајно дјело, хоће баш то, да се муслимани осјећају своји на своме, ја сам раздрагана срца обавијестио о томе браћу муслимане…
„Под тим ауспицијацијама сматрао сам својом правом дужношћу да и једном вјерском свечаношћу обиљежимо ове свијетле моменте наше повјести. Зато смо се састали данас у овој велебној џамији, која преко четири стотине година гледа догађаје из повјести наше, да у њој захвалимо Свемогућем на остварењу Независне Државе Хрватске и да га у највећој скрушености замолимо, да је до вијека чува. Осим тога желимо да Му упутимо молбу да поглавнику др Анти Павелићу даде снаге и живота, да организацију државе у потпуности изведе и да јој даде облик и садржај, који ће учинити сретним и задовољним њезине држављане.
„Прије него што у том смислу проучимо дову (изговоримо молитву), позивам вас да узвикнемо: Живјела Независна Држава Хрватска! Живио поглавник др Анте Павелић!“
Ове речи у свом говору изговорио је у августу 1941. године у препуној Гази Хусрефбеговој џамији у Сарајеву тадашњи реис-ел-улема Фехим Спахо (1877–1942), брат муслиманског политичара Мехмеда Спахе. Говор је објављен у „Гласнику“ (8/1941), гласилу Исламске верске заједнице Гласник, са фотографијом Анте Павелића. Преузели смо га из књиге „Парергон“ књижевника Дервиша Сушића (1925–1990). Овај говор показује како је босанскохерцеговчка илмија (муслиманско свештенство) и организација Ел Хидаје усмеравала 1941. године босанскохерцеговачке муслимане да служе нацизму и усташтву.
Како тада, тако и данас, готово девет деценија, Ел Хидаје предводила је муслимане са југословенских простора па и шире кроз бурна времена Другог светског рата, али и Верско-грађански рат 1992–1995. У окриљу Ел Хидаје стасали су муслимански прваци међу којима је био и Алија Изетбеговић са својом „Исламском декларацијом“, али, рецимо, и Денис Бећировић, садашњи члан Председништва Босне и Херцеговине, као и Златко Лагумџија, новоименовани представник Босне и Херцеговине у Уједињеним нацијама… Гласом Ел Хидаје током свих ових деценија оглашавали су се муслимански прваци одређујући политички ход, политичке циљеве босанскохерцеговачких муслимана. На томе се истрајно и усклађено радило и у рату, али и у миру. Најважнији резултати постигнути су у времену од краја шездесетих до почетка седамдесетих година 20. века. На томе су, заклањајући се у време самоуправног социјализма фразом о братству и јединству свих народа, радили предводници владајуће партије Савеза комуниста Босне и Херцеговине, Поздерци, Диздаревићи, Бједићи. С њима су прикривено радили главни тадашњи оперативци Ел Хидаје, на које је указивао и Милорад Екмечић, Мухамед Хаџијахић (1918–1986) и Смаил Балић (1920–2002) који су у време Другог светског рата били присталице усташког покрета и немачког нацизма. Радило се плански и прикривено, тако да је Алија Изетбеговић са својом „Исламском декларацијом“ и Странком демократске акције дошао на готово, имао је под руком све што му је било неопходно да руши југословенску, а гради исламску државу.

Организација Ел Хидаје створена је у Сарајеву 1936. године, а иза ње је стајала илмија, муслиманско свештенство Краљевине Југославије, са задатком, како је то писало у њеном јавном програму, да ради у циљу верског, моралног, просветног и социјалног уздизања муслимана. Ствараоци ове организације били су муслимански прваци, школовани, не у Истанбулу, како је то било до Ататуркове револуције у Турској, него на универзитету Ал Азхар у Каиру. На том универзитету развијан је панисламизам, учење о неопходности ширења ислама по целом свету и увођењу друштвеног поретка заснованог на исламском учењу. Дужност сваког муслимана, ма где живео, била је да се, у датим околностима, бори за такав поредак. На Ал Азхару створена је и организација Муслиманска браћа, чије је деловање усмерено према целом свету, и која је развила и нудила конкретне методе којима се ти циљеви могу остварити. Са школовања на овом универзитету вратило се у Краљевину Југославију више младића, углавном из Босне и Херцеговине, спремних да науку прихваћену у Каиру примене на Балкану. Тако је настала Ел Хидаје, а у окриљу ове организације створен је омладински покрет Млади муслимани, регистрован у време Независне Државе Хрватске. Главни задатак ових организација био је, бар за почетак, стварање балканског калифата на једном делу Босне и Херцеговине.
Подлога на којој се заснивала идеологија организације Ел Хидаје била су два снажна осећања. Прво осећање била је превелика љубав према славној прошлости из турских времена када су, тако им је остало у свести, босански муслимани, служећи турскоме цару у Стамболу и везирима који су управљали овим крајевима живели рајским (џенетским) животом, где се све топило у јуначкој слави и севдаху. Друго не мање по снази осећање је мржња према Србима, који су, због својих честих устанака и буна настојали да поврате своју средњовековну самосталност. Они су главни кривци што су Турци протерани с Балкана, чиме је угашен тај идеализовани рајски живот турских времена. Чувајући своју стару, православну веру, Срби су подсећали већину муслимана да је православље било вера њихових предака, пре него што су се потурчили. То подсвесно сећање на конвертитство подстицало је мржњу према онима који су истрајавали у својој вери.

У време слома Краљевине Југославије у априлу 1941. године, у местима Босне и Херцеговине у којима су муслимани били у већини, Хитлерова војска дочекана је добродошлицама и цвећем. Слом Краљевине Југославије обележен је у Сарајеву са одушевљењем, где су, како подсећа Милорад Екмечић, пре него што је у овај град ушла немачка војска, штампане и дељене и продаване Хитлерове слике. Дечаци су их на улицама нудили по цени од два динара, узвикујући: „Два динара фирер!“ Муслимани су одушевљено прихватили стварање Независне Државе Хрватске у чији је састав ушла и Босна и Херцеговина.
У приликама које је донела немачка окупација вођство Ел Хидаје проценило је да су се стекли услови за рад на стварању босанског калифата. Формирано је посебно тело Национални комитет, који је почетком новембра 1942. упутио Хитлеру меморандум, где се каже и: „Ми босански Муслимани нисмо одани њемачком народу због тренутног рачуна и интереса. Иако живимо у овој земљи у којој већину чине славенски народи, иако говоримо босанским језиком који је сличан српско-хрватском, по раси и крви ми нисмо Славени, већ готског поријекла. Ми бошњаци дошли смо са сјевера на Балкан у трећем вијеку као германско племе под именом ’босни’ у доба римске илирске провинције.“ Затим се указује на то да су својој новој домовини дали име Босна, и да су после њих у шестом веку дошли Словени, од којих се они расно, антрополошки разликују. На Балкан су са севера донели и своју готско-аријевску културу, па и кукасти крст којим су украшавали своје гробове. То су били аргументи које су наводили муслимански прваци молећи Хитлера да им омогући стварање аутономне јединице – Жупе Босна, која би захватала простор који се, отприлике, поклапа с простором данашње Федерације Босне и Херцеговине. Предложен је и начин како би се с тог простора уклонили хришћани. Истовремено су од Хитлера затражили дозволу да се у Босни и Херцеговини, па и у Жупи Босна, по немачком узору, оснује националсоцијалистичка партија. Хитлер се, како каже Екмечић, у први мах обрадовао овом предлогу којим му босанскохерцеговачки муслимани нуде потпуну сарадњу. Хрвати су се, међутим, одупрли овој идеји, не желећи да се усред Независне Државе Хрватске ствара муслиманска аутономија.

Како су у априлском слому југословенске државе војници исламске вероисповести лако напуштали југословенску војску, тако су с одушевљењем ступали у војску новостворене Независне Државе Хрватске, у којој је било и чисто муслиманских јединице. На основу упутстава које је добио из Ел Хидаје, на сцену је ступио тузлански трговац Мухамед Хаџиефендић (1898–1943), који имао дугу војничку каријеру током које је носио униформу аустроугарске, па југословенске краљевске, затим усташке и на крају униформу немачких официра. У свакој војсци имао је чинове, а било је и одликовања. У време Краљевине Југославије одликован је орденом Светог Саве који је у то време додељивала држава. Павелић га је одликовао Орденом реда круне краља Звонимира трећег ступња. Од војног врха Независне Државе Хрватске добио је дозволу за формирање веће добровољачке муслиманске јединице, у коју су се јављали добровољци из Тузле и њене околине. Та јединица, позната као „Хаџиефендићева легија“, починила је покоље над Србима североисточне Босне. Хаџиефендића, који је својом легијом командовао носећи немачку униформу, стрељали су 1943. године партизани. У време када је, крајем деведесетих година 20. века, на босанском политичком небу засијала звезда Алије Изетбеговића, Хаџиефендићеве кости, како се то чини с националним херојима, пренесене су и сахрањене поред Јалске џамије у Тузли.
Ел Хидаје и њен подмладак Млади муслимани најзаслужнији су што су муслимански младићи ступали у редове војске Независне Државе Хрватске. Када је у лето 1941. године Хитлерова Немачка напала Совјетски Савез, у Независној Држави Хрватској формирана је добровољачка јединица „Појачана 369. пјешадијска пуковнија“ или „Хрватска легија“, чију су трећину добровољаца чинили муслимани. Ова јединица упућена је под Стаљинград где је била разбијена. У мају 1943. формирана је муслиманска, босанска „13 СС Ханџар“ дивизија“, која је бројала око 19.000 војника. Припадници ове јединице, у којој је ратовао и млађани Алија Изетбеговић, носили су немачке униформе, а на глави фесове. Командовали су немачки официри. Крајем 1944. од косметских Албанаца створена је још једна муслиманска јединица „21 СС дивизија Скендербег“ са око 6.000 војника. Обе јединице извршиле су велике злочине над српским народом. Према наводима немачког историчара Екехарда Фелкла, на кога се позива Екмечић, оружане снаге Независне Државе Хрватске 1944. године бројале су око 40.000 домобрана и 114.000 усташа, док су усташке формације 1945. нарасле на око 200.000 војника. У свим јединицама било је доста муслимана, а неке јединице носиле су муслиманске фесове.
После слома Независне Државе Хрватске нова власт забранила је рад Ел Хидаје и њеног подмлатка Младих муслимана, али је била благонаклона према њиховим идеолозима, школованим у Каиру. У Сарајеву није било масовних стрељања „народних непријатеља“ као у Србији. Већина предводника Ел Хидаје притајила се а онда ступила у Исламску заједницу, или је приступила муслиманском културном друштву „Препород“, основаном у Сарајеву 1945. које је деловало до 1949. године. Иако формално није била регистрована, Ел Хидаје је наставила да ради остварујући, колико су прилике дозвољавале, свој програм.
Благонаклон став нове власти према њима охрабрио је чланове Ел Хидаје да 1946. године илегално оживе подружницу Млади муслимани и на тај начин наставе борбу за идеал из времена Трећег рајха и Независне Државе Хрватске о стварању исламске државе на Балкану, чији би центар била Босна и Херцеговина.
Како пише Дервиш Сушић, „група религијски фанатизованих ђака исламске вјероисповјести, под утицајем неколицине ел-азхароваца из Босне, одлучила је да се организује и да се муслиманској омладини наметне својом радикалном, фашизираном, панисламистичком идеологијом“. Илегално су обновили своју организацију која је бројала неколико стотина чланова. Утврђена су строга правила конспирације. Организација је одржала два пленума, када је изабрано врховно вођство, које је руководило организацијом. Приликом пријема у организацију полагала се заклетва, а штампали су тајно и свој лист Муџахид (Борац). Чланство се почело припремати за наступајућа времена, поред идеолошког образовања организовани су курсеви радиотелеграфије, падобранства, једриличарења, чланови су обучавани да управљају моторним возилима. Прикупљано је и оружје, од тешких митраљеза до експлозива. Набављане су и каме и „боксери“ за обрачун с противницима. Организација се одржала све до 1949. када су је ондашњи југословенски органи безбедности открили и угушили. Многи чланови су због тога робијали, па су исказали лојалност новим властима, док су се други склонили у иностранство.

Двадесетак година после гашења Младих муслимана идеје Ел Хидаје одмерено и поступно почињу да спроводе босанскохерцеговачки комунисти, настојећи да муслимане преименују у нови народ. Иза те идеје стајао је југословенски државни врх. Основа на којој се заснивала нови народ била је вера, а верници који су ту веру исповедали преименовани су у народ – Муслимани. Да би се доказало укорењење и утемељење новог народа, да би им се обезбедила прошлост, Муслиманима је, поред „турског вакта“, уступљена и средњовековна Босна с њеним владарима и целокупном духовном баштином. У тај новостворени народ упуштен је „босански дух“, који је у аустроугарско време неуспешно стварао и разгоревао Бењамин Калај. Овога пута „босански дух“ је освежио и пустио на светло дана познати муслимански филозоф, марксиста Мухамед Филиповић Туњо (1929–2020), професор Филозофског факултета у Сарајеву и редовни члан Академије наука Бих и Бошњачке академије наука и умјетности, оснивач Странке демократске акције и Муслиманске бошњачке организације. Он је 1967. године у сарајевском часопису „Живот“ (3/1967) објавио програмски рад „Босански дух у књижевности – шта је то?“, којим је дат знак да се може дозирано примењивати идеологија Ел Хидаје и Младих муслимана.
„Босански дух“ који је огласио академик Мухамед Филиповић Туњо крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века прожео је све слојеве тадашњег босанскохерцеговачког друштва, које је, упркос извиканог комунистичког братства и јединства, било верски подељено. Посебно се „босански дух“ благотворно распламсао међу муслиманима наговештавајући им да долази време које им је најављивала Ел Хидаје. Код хришћана, посебно код Срба који су преживели покоље у претходном рату, „босански дух“ је изазивао зебњу.
У овом послу, у разгарању „босанског духа“, поред Мухамеда Филиповића Туње, према идејама Ел Хидаје Милорад Екмечић истиче још двојицу муслиманских делатника – Мухамеда Хаџијахића (1918–1986) и Смаила Балића (1920–2002). Обојица су се бавили историјом босанскохерцеговачких муслимана, Хаџијахић у Сарајеву, а Балић у емиграцији – у Аустрији и Немачкој. И један и други су током Другог светског рата били присталице нацизма, и идеологије на којој је била саздана Независна Држава Хрватска. Сва тројица су, сваки иза своје бусије, према програму Ел Хидаје, усмерили свој утицај према новим муслиманским нараштајима.

Наставиће се