ИСЦЕЛИТЕЉСКА МОЋ РАЊЕНИХ СРБА

Да ли се принцип рањеног исцелитеља може препознати не само на индивидуалном већ, како показује Косовски завет, и на колективном плану?

Сваки појединац током свог живота, остварујући потенцијал који је донео на свет, потврђује себе и постаје оно што јесте. Препреке које се јављају на том путу индивидуализације не умањују само могућност његовог самопотврђивања, већ могу бити и подстицај у афирмацији његове виталности и креативности. У кризним околностима, каква је и здравствена, у њему се може пробудити снага која ће исказати његове виталне капацитете за превазилажење не само актуелних невоља већ и дотадашњих могућности лимитираних његовим животним искуством.

НЕВОЉА КАО ПОДСТИЦАЈ Будући да формирани идентитет, било да је реч о појединцу или колективу, ограничава могућности остварења њиховог постојећег потенцијала, околности у којима је доведен у питање континуитет њиховог дотадашњег постојања својеврстан су стимуланс ослобађања себе и потврђивања на други и другачији начин. У том контексту се и исказује латентна човекова потреба да не буде само оно што јесте већ да буде и оно што може бити. Он и није само оно што је дато његовим идентитетски форматизованим могућностима него и оно што је задато потврђивањем његових креативних потенцијала.
У сагледавању тог индивидуационог процеса покренутог у кризним околностима, открива се универзални психолошки принцип, изражен у миту и религији, који је добијао у традицијама појединих народа одговарајуће артикулације. Међутим, без обзира на садржаје, истоветно значење свих тих духовних искустава могло би се сажети у поруку да животне невоље, попут болести и криза, делују подстицајно на превазилажење незавидног актуелног стања. У том креативном потврђивању себе, животна неизвесност, отворена и продубљена кризом, има и стимулативну снагу.
У односу на извесност дотадашњег животног континуитета појединца или колектива, застој и отежано функционисање представљају почетак њиховог другачијег и неизвесног стања које означава кризом. Од грчког krizis, у значењу суда, суђења, расуђивања, то стање је као прекретно значајно за њихово даље постојање.

ПОРУКА ОТВОРЕНЕ РАНЕ Зависно од дубине и сложености, криза се манифестује одговарајућим степеном нереда, пометње и хаоса, праћеним осећајем неизвесности и страха. Будући да је хаос у изворном значењу те речи отворена и зјапећа реалност која претходи космичком реду, криза је показатељ те њене разјапљености и упитности на коју треба одговорити. Означена спојем два идеограма, једног који означава опасност и другог који значи шансу, криза упозорава на опасност регресије и на могућност развоја. Продубљивање кризе и неизвесности доприноси актуализацији латентних потенцијала у појединцу или колективу.
Иако болест, представљена раном, доводи у питање здравствено стање, она разлаже ограничавајуће постојеће могућности и подстиче појединца да активира и испољи свој латентни потенцијал. Упитност ране, подстиче и отвара могућност другачијих одговора од оних које нуди официјелна медицина. Оболели успоставља комуникацију са потенцијалом изван граница својих актуелних могућности и током превазилажења сопствених невоља, показује моћ да помогне и другима у невољи.
Сагледана у контексту здравствене кризе, болест није само ограничавајући фактор, већ и стање које подстиче излечење. Исцелитељска моћ се испољава као могућност наткомпензације, јер из стања у којем би му као оболелом требало помоћи, појединац постаје онај који другоме помаже. У том смислу су алтернативна средства излечења, за којима се посеже када се увиде ограничења официјелне медицине, успешна у зависности од инвестирања моћи своје вере и наде у њихову ефикасност за превазилажење болесног стања. Та инвестиција је утолико успешнија уколико се активира моћ самоисцељења. Тако, на пример, иако мајка и речима наговештава и сугерира да ће му њеним пољупцем повређеног дела тела престати бол, након њеног геста дете престаје да плаче и наставља да се игра, показујући да га више не боли повреда.

РАЊЕНИ ИСЦЕЛИТЕЕЉ Веровање да ће изазвати позитиван ефекат излечења и лажни лек, плацебо, може покренути процес самоисцељења, као што у веровању да му одређени лек не може помоћи, болеснику се после његовог узимања може и погоршати здравствено стање. Плацебо, од латинског placere – учинити по вољи, јесте лажни, псеудолек, обично у виду безазленог и нешкодљивог препарата који се даје необавештеном пацијенту уместо правог лека, али који покреће у њему самоисцељујући процес и доводи га до оздрављења. Позитивно аутосугестивно деловање, релативизује иницијалну лажност лека.
Од митског Хирона, преко апостола Павла до савремених уметника и књижевника испољава се принцип самоисцељења који исказује своју моћ. Сагледан у контексту несвесне и свесне тежње ка уцелињењу у процесу индивидуације, овај принцип, активиран у време здравствене кризе, исказује се архетипом сопства који усмеравањем виталне енергије да би се помогло другоме даје одговарајући смисао самоисцељењу. О јачини своје слабости, моћи немоћи, апостол Павле вели: „Када сам слаб, онда сам јак“, а примајући с Божјом милошћу и откриће да се његова снага очитује у слабости увиђа да „слабе света изабра Бог да посрами јаке“. С вером да се све чини ради Христа, налази се задовољство у слабости, трпљењу увреда, живљењу у оскудици, у прогонству и тешкоћама. О стваралачкој стимулативности упитног стања сведочи и Иво Андрић признањем да када је здрав, ништа не вреди.
Рањен отровном стрелом, натопљеном у жуч хидре, Хирон је био изложен великим боловима, па је у једном тренутку и одлучио да се одрекне своје бесмртности и оде у Хадово царство сенки, замењујући тако место са титаном Прометејем који је постао бесмртан, док су њему богови дали место на небу у сазвежђу стрелца. Одричући се своје бесмртности за другог, он је прихватањем своје смртности постао бесмртан добијајући своје место међу звездама. Тим положајем означено је његовим именом место бола и исцељења. Хирон је означен као „рањени исцелитељ“, односно онај који је читавог живота настојао да излечи своју рану, али иако није успео у томе, усавршио је своју вештину исцељења и тим даром помагао људима.
Трансцедентна моћ принципа који оличава Хирон се настоји убедљиво представити његовим повезивањем са звездама у оквиру астрологије. Откривен 1977. године као небеско тело двојаке природе, јер има карактеристике и астероида и комете, Хирон кружи између Сатурна и Урана и у периоду од 51. године прође цео Зодијак. Тумачење његове митолошке симболике се заснива на идеји о путу и процесу исцељења у контексту астролошких схватања. Психолошка реалност индивидуалне моћи самоисцељења, само је делимично транспонована у мит о рањеном Хирону који не успева да себе излечи, али овладава вештином да успешно помогне другима.
Сагледавањем обновљеног процеса исцељења, може се уочити разлика између реалног принципа самоисцељења оличеног Хироном и његове митске представе.

ЗАБОРАВЉЕНИ ХРАМ Смањене физичке моћи, оболели се најчешће пасивизира и своди себе на објекат о којем би требало највише да брину други. Објективно, њему је заиста тешко, и у стању је очекиване помоћи других. Међутим, управо тада, када му је најтеже, добија поруку преко сна да би требало да помогне у откривању заборављеног храма. Прекривена земљом, порушена сакрална грађевина је већ заборављена, али је тај заборав само дубља форма колективног памћења које је повод индивидуалном ониричком сећању у време болести. Бројни су примери из српске културне историје који говоре о феномену да су људи у време здравствене кризе добијали у сну поруку светаца да на означеном месту откопају заборављену цркву, а посебно је значајно да су, по правилу, заиста и откривали темеље старих храмова. Доследним извршавањем тих заповести светаца, они су чинили оно што им је било наређено – да откопавају цркве. Налог који појединац у време своје здравствене кризе добија од виших ентитета да на тачно означеном месту откопа темеље порушене светиње има снагу духовног и моралног императива чије га извршење и доводи до излечења. Активирање његове самоисцелитељске способности последица је душевног преображаја иницираног прихватањем поруке из снова и откривање заборављеног храма чија је преображавајућу моћ, као његово суштинско својство, садржана и у његовом порушеном делу.
У тренуцима најдубље животне кризе, појединац коме је потребна помоћ, извршава поруку и помаже другоме, заборављеној светињи која опет добија своје значење у колективу а вредност њеног повратка из заборава огледа се у добијању потребне и жељене помоћи у виду активирања самоисцељујуће моћи. На овај начин се обнавља и потврђује етички принцип самоодрицања јер помажући другоме када је и сам у невољи, човек помаже, у ствари, највише самоме себи. Показује се и доказује да поруке које су појединци добијали преко снова у време здравствене кризе нису биле фиктивне, већ психолошки реалне и да је откривање заборављених и затрпаних храмова симболисало актуализацију њихових исцељујућих виталних потенцијала. Зато су и истините приче о црквама откривеним помоћу снова чиниоци традиције једне необичне исцељујуће праксе која је у српској народној култури показала своју основаност.

ИСТИНА КОСОВСКОГ ЗАВЕТА Не препуштајући да се искаже само спонтаним процесом, саморањавање, увећавање сопственог бола и продубљивање ране био је начин подстицања самоисцелитељске моћи. Тако је и принцип самоисцељења транспонован у Косовски завет заснован на саможртвеном етичком обрасцу истицањем Лазаревог опредељења за царство небеско којим је дато узвишено значење фиктивном српском поразу у Косовском боју 1389. године. Наиме, како се после Обилићевог убиства Мурата турска војска повукла са бојног поља, факат је да Срби нису поражени у том боју и да је прихватање турског вазалства условљено опасношћу од Угара.
Деспот Стефан Лазаревић је у другој бици на Косову 1402. године успео да победи Турке, ослободи се вазалског статуса и обнови самосталну српску државу која је трајала све до пада Смедерева 1459. године и коначне пропасти српске средњовековне државе. Међутим, у време потоњег вековног ропства, у наредних 345 година до Првог устанка, односно 356 до Другог српског устанка и коначног ослобођења, представа о поразном исходу Косовског боја била је подстицај одржавању наде и разбуктавању вере у васкрсење слободне и независне српске државе.
У време ропства суочавање с крајњом животном неизвесношћу обележено је израњањем архетипског поимања смрти. Према овом архетипу смрт не значи и потпуни прекид животног постојања већ само прелаз из овог у онај свет. Физичко постојање смрћу постаје духовно ослобађање. У том контексту избор пораза има значење трауматског истицања саморањавања.

ИЗАБРАНИ ПОРАЗ Дубље религијско значење рана задобијених у борби везано је за услов досезања другог света, небеског царства. Рањавањем и патњама које следе започиње процес индивидуације, односно процес интеграције са сопственим унутрашњим психичким средиштем. Рана која покреће индивидуациони процес психичког сазревања отвара могућност превазилажења актуелних тешкоћа и изласка из кризе. Доживљај пораза добио је кроз култ смрти смисао дубоког религиозног осећања који је покренуо дух самоослобађања и веру у националну животну снагу. Изабрани пораз као добровољни чин саможртве и кнежев избор царства небеског уместо царства земаљског, етички је јачао поробљени народ, пружао му духовну потпору и припремао га за ослобођење. Култ који је српски народ прихватио дао је његовој религиозности хришћанску димензију која је кроз српску православну цркву продужила свест о националној посебности и у време када сопствена држава није више постојала.

ОБЈАШЊИВО САМО ТАЈНОМ У митској транспозицији исхода ове битке као великог пораза Срба, Косовски бој је протумачен као пресудни историјски догађај чије је симболичко значење постало битна самоидентификациона одредница српског етничког и културног идентитета. Косово је постало симбол великог пораза, али исказаног чином великог жртвовања које утемељује и његово свето значење у традицији српског народа. Симболичко значење косовског пораза утицало је на изграђивање свести о етничкој и културној посебности као једно од најбитнијих обележја у вековном диференцирању од завојевача.
Садржаји Косовског мита постали су један од важних чинилаца српског националног идентитета. У целокупном овом предању, означеном као Косовски завет, топос царства небеског се исказује као место етичког утемељења тог идентитета са којег израста духовна вертикала српске традиције. Из вековне таме ропства просијавала је истина овог предања чија је симболика чувала његову велику тајну несводљиву на једнозначне поруке. Дубина овог тајновитог садржаја показивала се увек већом од њеног познатог и рационално докучивог аспекта. Непознато у њему било је објашњиво само тајном. Представа о великом поразу показала се као родно место идеје о могућности његовог духовног превазилажења.
Пораз је отворио врата царства небеског као симбола духовног плана у чијој реалности се и исказала могућност спасења. Опредељење за ово царство је идеја тог спасења по којој се из живота може понети само оно што се и несебично дарује: жртвовање живота као услов његовог продужавања.
Представа о поразу истицала је почетак вековног ропства у коме је профилисана етичка димензија опредељења за слободу која ће бити остварена у новој самосталној држави. Из сугестивне представе пресудности пораза просијала је утопијска снага колективне имагинације која исход Косовског боја не слави као пораз већ као етички чин пружања отпора и непристајања на ропство. Покренута због опстанка, ова снага је своју делотворност и започела као могућност самообнове националног бића и његове историјске потврде. Мит је постао окосница духовне традиције на чији калем почиње поново да се намотава нит прекинутог националног идентитета. Овај смер обнове је постао и етички путоказ српском народу у његовој вековној тежњи ка слободи.

ЗАПОВЕСТ ВРХОВНОГ КОМАНДАНТА Принцип рањеног исцелитеља се може препознати не само на индивидуалном, већ, како показује Косовски завет, и на колективном плану. Мит је духовна реалност која најинтензивније пулсира у време историјских прелома. Нападом Аустроугарске на Србију са циљем да је уништи, започео је 1914. године Велики рат у којем је српски народ изложен највећим животним опасностима водио пресудне битке за свој опстанак. У тешким ратним приликама, између страшне Церске и још страшније Колубарске битке, Срби доносе у Нишу, својој тадашњој ратној престоници, важан стратешки докуменат којим објављују своје ратне циљеве. Назван „Нишка декларација“, тај документ је био пресудан не само за остварење тих циљева већ и за даљу судбину српског народа. И док је у првој реакцији на Аустроугарску објаву рата Србија истицала као своју најсветију дужност одбрану своје државе, током наредних месеци долази до промене тог примарног ратног циља. У заповести којом је 4. августа (22. јула по старом календару) позвао из Крагујевца војску да се бори против Аустроугарске која је објавила рат Србији, врховни командант, принц Александар Карађорђевић је рекао: „На свету нема светије дужности него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, одбрана свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама, јер је на тим заставама Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич: У бој за слободу и независност српскога народа! Живела Србија! Живела моја дична војска.“
У овој заповести врховног команданта јасно је назначен основи циљ српског ратовања, али већ почетком децембра 1914. он пише прокламацију „Срби и Хрвати“, у којој наглашава да Србија тежи и ослобађању братског хрватског народа.

ПРОМЕНА РАТНОГ ЦИЉА Промена у ратном циљу назначена овом прокламацијом добиће потом свој коначни вид у владиној изјави коју је прихватила скупштина 7. децембра 1914, познатој као „Нишка декларација“. У најзначајнијем делу тог текста се истиче: „… Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси. У тој борби српски народ нема избора, јер се између живота и смрти не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаквом истом несаломљивом енергијом и с каквом се пре сто година борио за свој васкрс из Косовске гробнице.“
За разлику од наведених у Александровој заповести, „Нишка декларација“ истиче другачије ратне циљеве. Од почетка августа до почетка децембра 1914. променио се и однос према примарном ратном циљу који више није више ослобађање државе и национално уједињење Срба него ослобађање и уједињење поробљене браће Срба, Хрвата и Словенаца. Условљена како унутрашњим политичким околностима насталим након стварања нове коалиционе владе, тако и спољнополитичким приликама, „Нишка декларација“ је потом 1917. потврђена „Крфском декларацијом“. Показало се да текст ове декларације није имао тактички карактер већ био основни стратешки документ чије је реализовање, победама српске војске и стварањем заједничке државе са ослобођеном словенском браћом, одредило судбину Србије и након завршетка рата.
Иако није био обавезујући правни акт, имао је изузетан политички и морални значај у којем су дошле до изражаја доброта, часност и племенитост српског народа. Националне врлине су одликовале српске војнике читавог рата.

25

ЗАСЛЕПЉЕНОСТ ЈУГОСЛОВЕНСТВОМ Незапамћено је у историји да један народ, попут Срба, у тренуцима када је изложен највећем страдању и самртно крвари, исказује потребу да по цену увећавања својих невоља учини добро припадницима других народа. У том несебичном односу према поробљеној словенској браћи, Срби су зарад стварања заједничке Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потом назване и Краљевина Југославије, жртвовали своју дотадашњу државу. Исказивање највећих етичких врлина према другима имало је несумњиво дубље архетипско значење које ће своју адекватну историјску валоризацију добити у новом контексту. Новостворена заједничка држава омогућила је ослобођеној словенској браћи, Хрватима и Словенцима, да антисрпским деловањем започну остваривање својих прикривених циљева долажење до сопствених самосталних држава. И док је за Србе заједничка држава била историјски циљ, за Хрвате и Словенце она је била само средство, својеврсна трансисторијска творевина, за остварење сопствених самосталних националних држава до којих су и дошли ратним злочинима, тоталним геноцидом, сецесионистичким ратовима и етничким чишћењем Срба. Учињено добро, враћено је највећим злом.
Српска заслепљеност југословенством узрок је суштинског неразумевања дубоке и вековне тежње Хрвата за самосталношћу и самопотврђивањем у сопственој националној држави.

ХИРОНСКИ ПРИНЦИП Инсистирањем на заједништву које су Хрвати и Словенци прихватали само као средство остварења сопственог националног суверенитета, Срби су постали сметња реализовању тог циља, па је зато према њима и распламсаван радикални шовинизам. Зато у условима националне еуфорије и покрећу механизме за брутално уклањање Срба. Док је примарни ратни циљ Србије у Великом рату био ослобађање поробљене словенске браће, Хрвата и Словенаца, и стварање заједничке државе с њима, дотле ће први циљ Независне Државе Хрватске бити ликвидација Срба према формули да се део њих убије, део покатоличи а део протера. Када се сагледа извршени геноцид над српским народом у НДХ, опструкције Хрвата и Словенаца у заједничкој комунистичкој држави, подржавање сецесионистичких тежњи Албанаца на Косову и Метохији, Муслимана у Босни и Херцеговини и у Србији и војвођанских сепаратиста, до рата деведесетих, онда се могу видети све погубне последице српског југословенства и тежње ка заједничкој држави које су политички исказане у „Нишкој декларацији“. Прекорачивши границе својих могућности, Срби су се суочили с последицама својих поступака учињених у потпуно погрешној процени и неразумевању стварних намера своје ослобођене браће. Осенчен хибрисом, хиронски принцип се доказао у српској несебичности, доброти и племенитости које, учињене у време највеће егзистенцијалне неизвесности, представљају битне чиниоце националног идентитета.