Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Цитирано запажање, објављено у форми оптужнице, недавно је медијима саопштено, уз следујушче изражавање гнушања над поменутим, како се наглашава, проблематичним понашањем српске државе и ретроградним духом који прожима њен политички и друштвени живот. Извикивања прекорне колико и претеће констатације да се Србија не одриче Милошевића и Путина, уз подразумевање да то у глобалној свести функционише као лозинка о откривеном присуству мрачног реметилачког фактора и силеџијства, није ретко у освртима политичара или надобудних аутора медија главног тока на Западу, неретко и у нашем регионалном окружењу. У примеру који сада помињемо, тужилац је био Аљбин Курти, премијер тзв. Републике Косово. Оштри албански критичар, сетићемо се, познат је као својеврсни узор политичке одговорности, помирљивости и озбиљности. Демонстрацији ових квалитета, показаних у његовој недавној посети Македонији, посвећена је и пажња у овом броју Печата. Читалац ће бити у прилици да закључи како је у Тетову посредно виђено колико је Србија „агресивна“, а он, Курти, и државолика заједница коју представља, расположени за узмицање и компромисе, поготово када одговарајућом иконографијом, без устезања чине брутално отворену промоцију велике Албаније.
Будући да у политичком конструкту моћних „дубоких“ сила западног света важи правило: не оградити се од Владимира Путина или Слободана Милошевића преступ је од најтеже врсте, Аљбин Курти у свом наступу иде на сигурно. Знајући да сагласност са политичким и државничким идејама прокажених лидера српског и руског народа значи јерес за коју се у зони моћи светског хегемона по кратком поступку изриче предлог за изручење суду инквизиције колективног запада, искусни Албанац се потом и не труди да рационално објасни због чега би „требало побољшати приступ Косову, а пооштрити га према Србији“. Или – због чега је, како рече, „корак у правом смеру” проблематично писмо које је потписало више од 50 парламентараца из више земаља, упућено САД, Великој Британији и ЕУ, а у којем се тражи казна односно, „критичнији и оштрији“ однос према Србији!
„Агресивна Србија“ мора да се помири са стигмом која јој је додељена на трајно уживање: крива је и крива ће бити увек када се заложи за решења која штите њене интересе, свеједно да ли је реч о економским, историјским, територијалним, политичким или културним питањима. Идеја о сувереној и независној држави која брани своје темеље и штити национална права и слободу својих грађана није прихватљива у поретку који већ дуже од три деценије влада планетом, а поменути државници (од њих се Србија „не ограђује“) јесу симболи овог западу неприхватљивог, јеретичког разумевања смисла политике и вођења државе. У конкретном случају који помињемо, Курти је одважно приметио и „консеквентно“ извео закључак да „није логично, нити рационално инсистирати на мерама против Косова“. За ТВ Коха из Тетова, објаснио је:.„Дакле, 27. фебруара у Бриселу смо договорили споразум, има шест реченица у преамбули, 11 чланова, што је де факто узајамно признање. У Охридском споразуму од 18. марта приложили смо Анекс за имплементацију од 12 тачака. Међутим, то је прекршио званични Београд, тамошњи председник, а ми смо му рекли да то спроведе у потпуности без услова и што пре. Дакле, опструкције споразума које имамо не долазе из Приштине.“
Својој поједностављеној аргументацији, „премијер“ Курти на крају даје убедљивост потказивањем српске оданости преступницима и еминентним непријатељима поретка „заснованог на правилима“. Указивање на грех „неограђивања“, у савременом политичком вокабулару функционише као догма, дакле – по дефиницији – „мишљење које не допушта да се у њега сумња нити оставља могућност да буде оповргнуто или дискутовано“! Догма о апсолутној неприхватљивости уважавања личности великих побуњеника против правила новог-старог светског поретка, односно признавања права једне силе на тиранију над светом, данас има делатну снагу у решавању многих геополитчких проблема и тешких ситуација. Позивање на ту догму, умеће је којим се, рецимо, вешто служи украјински председник. Подршка морална, а поготово новчана и оружана, не доводи се у сумњу када се из Кијева пошаље добро упаковани аларм о опасности која седи у Кремљу и одатле „прети међународној заједници“. Слично је и са другом уоченом опасношћу, оном која је до октобра 2000. деловала из Београда. Премда без милости и програмски „неутралисана“, београдска опасност својим виталним и моћним духом чини се наставља да прети демократском глобалном поретку.
Владимир Путин важним напоменама повремено разјашњава могуће недоумице око смисла претње која тако угрожава западни део света да је лидерима два словенска народа дао почасно место на црној листи највећих грешника нашег доба. „Заједно са другим земљама, Русија ће дефинитивно постићи правичан светски поредак, док ће модел да се неке земље развијају на рачун других постати прошлост“, има обичај да подсети Путин. Он се не устеже и да нагласи: „Наступа нова епоха у светској историји, и само истински суверене државе могу да осигурају високу динамику раста, да постану пример за друге када је реч о стандардима и квалитету живота, заштити традиционалних вредности.“
Како званична Србија реагује на указивања да се у њеном идеолошком окриљу негују овако сумњиве вредности? Да ли је меродаван недавни одговор српског председника за лист Ла Стампа: „Нисам разговарао са Путином више од годину дана. Али видео сам многе лидере ЕУ како иду код њега или разговарају. Мислим да није лоше разговарати са неким. Али ја то не радим, јер би сви рекли: ‘Погледајте Србе’. “? Или је важнија и знаковита скорашња вест агенције ТАСС: “ Председник Србије Александар Вучић рекао је да планира да посети Кину у октобру и да се тамо можда састане са председником Русије Владимиром Путином“?
Оптужницама попут Куртијеве намењена је функција „одвраћања“. Колико успешно? Ако се службени Београд не да испровоцирати подстицајима попут реченог пријављивања српског греха западним инквизиторима, одговори, посредни, данас се ипак препознају. Расположење и усмерења у стварносној оријентацији шире јавности открива једна анкета чији је садржај вредан сваке пажње.
Реч је о извештају Кровне организације младих Србије за 2023. годину (преноси НСПМ) где се између осталог каже : „Ове године, први пут, највише младих подржало је повратак контроле над Косовом војним средствима. За две године подршка овој опцији порасла је са 18,7 одсто на 31,1 одсто. Такође, млади највеће поверење (или најмање неповерење) имају у војску, цркву и канцеларије за младе, а поверење у демократију је у односу на претходних неколико година, када је износило преко 40 одсто, пало на 36,2 одсто, док је неповерење за годину дана порасло са 23,2 одсто на 29,4 одсто.“
Може ли се овим поводом, уместо закључка, поменути недавна порука Ненада Кецмановића: Колективни Срби неће се дати колективном западу!? Верујемо да може.
Dobar tekst. Bilateralni susreti na marginama nekog multilateralnog sastanka ne moraju uvek biti sa bitnom sadržinom, već mogu biti i protokolarnog karaktera. Poslednji susret Putina sa Vučićem bio je krajem novembra 2021 godine u Sočiju (kada su razgovarali o isporukama Ruskog gasa Srbiji). Još malo pa pune dve godine. Otuda sve upućuje na to da bi susret. za nas, bio samo protokolarnog karaktera, tj. želja Vučića da se vidi sa Putinom i time, kako misli, dobije važne poene za domaću političku scenu. Ta želja je potpomognuta i izjavom Vučića (data „RTV Republika Srpska) da Zapad ne može pobediti Rusiju na Ukrajini. Ili o hibridnim metodama borbe Zapada sa Rusijom i Srbijom („Politika“). Inače, bilo bi za nas dobro da se na susretu, ako do njega dođe, dozna nešto više o „novim“ ciljevima SPO. Ako Rusija, dođe do zapadnih granica (bivše) Ukrajine, to bi nesumljivo bila dobra osnova da se otvore razgovori „između velikih“ o redizajnu vojnog prisustva u Evropi i vraćanja na ulogu UN. Tu je, po meni, šansa za Srbiju, a sve ostalo je magla. Ili bi to za mnoge u zemlji bio „greh“.
Jasan je i vrlo poucan, konstruktivan clanak veoma postovane LJ. Bogdanovic. Posto pratim politiku, nadoveya’u se na temu iz drugog ugla.
Brutalna otvorena promocija Velike Albanije Aljbina Kurtija u Tetovu, Severnoj Makedoniji i sirem geografskom prostoru – nije iznenadjenje, s obzirom da je Briselskim sporazumom Kosovo dobilo sve statusne-drzavne atribute sa granicom. U sporazumu pise: Kosovo prepoznaje administrativne prelaze na Jarinje i Brnjak kao granicu – za Kosovo “granica”, a za Srbiju je “administrativna linija”: Kada Srbi dodju do administrativne linije – ne mogu da predju na Kosovo jer je za Kosovo granica(!). To i Vucic postuje jer je nakon nedavnih barikada kosovskih Srba u Mitrovici da se brane od naoruzane siptarske policije – imao sastanak sa kosovskim srbima u Rasku/Sandzak. Zasto Vucic nije otisao kod Srba u Mitrovicu?
Naravno da Aljbin Kurti ima svu mogucu podrsku zapada i Nato Amerike koja je iskoristila krizno zariste na KiM (proizvedeno siptarskim separatizmom), da stavi sapu na Balkan i prikljuci ga atlantistickoj imperiji. Vucic i Dacic da nisu u startu 2013 god. prihvatili i potpisali Briselski sporazum (sporazum se potpisuje na kraju kada obe strane, Kosovo i Srbija usaglase stavove) – ne bi naoruzana kosovska policija-vojska prelazila na sever u Mitrovicu, vrsila teror nad Srbima i pravila policijsko-vojne baze i bunkerena liniji prema centralnoj Srbiji.
Da se osvrnem i na Asocijaciju/Zajednicu opstina sa srpskom vecinom (ZSO). KONCEPT ZSO formulisao je licno predsednik Vucic i prikljucio ga Briselskom sporazumu 2013. godine – to je izjavila predsednica Vlade Ana Brnabic u politici od 19.2. /23 kada je govorila o pametnoj i mudroj politici predsednika Vucica. Nije jasno zasto ZSO ima dvostruko znacenje (kao i administrativni prelazi): Za albance je “Asocijacija opstina sa srpskoom vecinom”, nesto kao udruzenje, Nevladina organizacija – tako je zvanicno tretiraju na terenu-Kosovu / A za Srbe je “Zajednica opstina sa srpskom vecinom”(!).
Kurtijeva promocija Velike Albanije u Tetovu, Skoplju itd. nailazi na precutno odobravanje Zapada jer su se povodom toga oglasili neki EU parlamentarci koji kazu “da ih ne zanimaju price o Velikoj Albaniji” – nego da se obe strane usmere na brzo implementiranje Ohridskog sporazuma kojeg su obe strane prihvatile za implementaciju(!). Ne bi se ni Zapad tako ponasao da im nije Briselski sporazum omogucio “svrsen cin” (zavrsen posao) za Kosovo da se uclani u UN preko francusko-nemackog predlog-ultimatuma i Ohrisakog sporazuma – agende puta za implementaciju. – A nas predsednik Vucic stalno govori, kao i juce – da Srbija sama vodi “svoju” politiku, niko nam ne namece tudju politiku… a sve je nametnuto, i Bris. sporayum, EU plan-ultimatum, ohridski sporayum, Kurtijevo i separatistcko nasilje nad srbima u svim oblicima po beybednost i opstanak Srba.
PREJUDICIRANJE Kurtijeve politike Velike Albanije. Zasto Vucic zadnjih dana prejudicira Kurtijevu politiku “kako u procesu prakticnog stvaranja Velike Albanije posetom Tetova u Severnoj Makedoniji” NE MOZE NIKO DA ZAUSTAVI KURTIJA? NI ZAPAD I NATO AMERIKA. Kurti je to resio i to ce da uradi, ima punu podrsku Zapada i Amerike”? Kako to javnost da protimaci: Kao smirivanje naroda pred svrsen cin; Kao Vuciceva-srpska kapitulacija; Ili kao poruka Kurtiju i kosovskim separatistima da mogu da nastave svoj posao? Slicno politocko prekudiciranje Vucic je imao i mnogo ranije kada je javno izjavio da “Srbija nema nista na Kosovu, dovoljno je ako nam Albanci daju jedan metar kvadratan, i to je dobitak(!)”: Ohrabrujuca poruka za Albance Kosova da otmu KiM (sto je danas svrsen cin na terenu). Slicno prejudiciranje imao je i bivsi predsednik Boris Tadic kada je javno na TV govorio, citiram: ne treba nam vojska – nikada vise Srpska vojska nece ratovati(!). Nakon toga je tesko naoruzanje srpske vojske, tenkovi, topovi… poslato na topljenje u zelezarari Smederevo i dalje. Glup Tadicev politicki stav: Neka misle siptari teroristi da li ce Srbi da ratuju za KiM, neka se plase malo, zasto im Tadic unapred daje poruku da nastave svoj separatisticki zulum nad Srbima … jer Srbija nikad vise nece ratovati. Niko nije za rat ali zasto obavestavati neprijatelja da Srbija nece da ratuje u odbrani svoje domovine?
EU PLAN-ultimatum o Kosovu i OHRIDSKI SPORAZUM Zasto se EU mesa u unutrasnje poslove Srbije i namece resenje za Kosovo (uclanjenje u UN) kada nije strana u pregovorima? Naravno da Vucic nista nije potpisao u Ohridu i nikada nece priznati Kosovo kako kaze. Ali je potpisan obavezujuci Briselski sporaum kojim se otima-predaje teritorija KiM Albancima i vrsi snazan pritisak na Srbiju de Ohridskim sporazimom implementra EU plan za uclanjenje Kosova u UN! Zasto u startu nije odbacen Briselski sporazum kojim se otima teritorija, NE sprovodi normalizacija? Da ne duzim dalje. Hvala na razumevanju!
Kratak nastavak/rezime mog komentara
Briselskim sporazumom Kosovu su dati svi statusni-drzavni elementi koji pretstavljaju medjunarodno pravni dokument t.j. “albansku tapiju” na Kosovo. Zato se sada pred finalicaciju B. sporazuma vrsi strahovit pritisak i pretnje Srbiji u svim oblicima da ubrza implementiranje Ohridskog sporazuma za precutno uclanjenje Kosova u Ujedinjene Nacije i svim medjuarodnim organizacijama. Asocijacija/Zajednica opstina sa srpskom vecinom ugradjena je pod integritetom tzv. dryave Kosovo, nema zakonska izvrsna ovlascenja, upravlja po zakonima i ustavu Kosova. Svi podrzavaju Briselski sporazum da se hitno konacno zavrsi (da se otme-preda Kosovo siptarima): Zapad, Nato Amerika, Kosovo i Srbija. Vucic se 2013 godine ostro suprotsavljao da se zamrzne Briselski sporazum sto je velika greska. Sada se i EU umesala da preko francusk-nemackog predlog-ultimatuma i Ohridskog sporazuma nametne resenje za Kosovo (clanstvo u UN), i istovremeno zastiti Vucica od kritike zbog potpisivanje veleizdajnickog Briselskog sporazuma, verovatno po inicijativi skoro formirane Evropske Politicke Zajednice-EPZ, a nove clanice-drzave kandidati za clanstvo u EPZ, pozivaju i Srbiju, ne mogu da uticu na promenu politickih odluka EPZ (na primer Resenje o statusu Kosova). Nakon toga EPZ je odrzala SAMIT u Kisnjevu-Moldavija na kom je i Vucic’ prisustvovao… a prihvatio dijalog franc. nemac. predlog-ultimatuma i Ohrid. sporazuma za implementaciju za punopravno clanstvo KS u UN.
Briselski sporazum je trebalo u startu odbaciti (kao sto je odbijen i Ahtisarijev plan) – yato sto otima Srbiji deo teritorije tj. KiM.
Kada je prihvacen B. sporayum za dijalog – nije trebalo odmah u startu 2013. da se potpise – nego se potpisuje na kraju sporayuma kada obe strane usaglase stavove-zakjlucke.
Ako Srbija 2013-14-15. godine nije dobila zastitu svojih nacionalnih interesa zasto Srb. odmah nije odbacila Briselski sporazum zbog neispunjavanja dogovora i obaveza kosovske strane – nego je nastavila pregovore-dijalog do 2023. god. da sve preda albanskim separatistima pred svrsen cin kada ne moze nazad, i da se zali kako Kosovo neda Srbima Asocijaciju/Zajednicu opstina sa srpskom vecinom. Namece se zakljucak da je ZSO u tzv drzavi Kosovo namerno ostavljen za kraj kao alibi za “konacno” resenje.
Odugovlacenje Briselskog sporazuma/dijaloga vec 12. godina, posto je Kosovo dobilo sve statusne drzavne atribute – Zapad, Nato Amerika i Kosovo su planski iskoristili da ostrim pritiscima, pretnjama i separatistickim nasiljem nad kosovskim Srbima do istrebljenja – nametnu konacno resenje EU/Ohridskim sporazumom. Hoce li uspeti?
Ne moze niko da ih zaustavi kako kaze Vucic, iako je on glavni realizator Briselskog sporazuma. Ostaje Jedino Srpski narod i drzavne institucije kroz plan i narodni referendum da daju konacno statusno resenje za KiM? A ne da nam EU namece otimanje teritorije! Da ne duzim, hvala na razumevanju.