Да ли је могуће да након свега још неко мисли да Америка ратује против Русије – а не против Европе?
Прерушивши се у снежнобелог бика са великим подваљком и малим роговима, Зевс се придружи крду крава на морској обали, крај кога се Европа шетала са својим другарицама. Савладавши страх, Европа почне да се игра са биком, стављајући му цвеће у уста и вешајући му венчиће о рогове. Најзад, она му се попне на леђа и допусти да он с њом докаса до морске обале. Али, изненада, бик се претвори у орла и силова Европу у врбовом честару поред неког извора…“ (Роберт Гревс, „Грчки митови“, Београд, 1969).Данас, на почетку двадесетих година овога века, а поготову од почетка рата у Украјини, може се рећи да је Америка у том насилном „чину обљубе“, глумећи орла, а Западна Европа говедо, готово у потпуности остварила своје „сексуалне амбиције“. Европске државе, чланице НАТО-а, својом поданичком и „вазелинском“ улогом у њему, плаћају, заправо, своју условну слободу. „Све су државе суверене, само су неке сувереније од других“, рекао би Орвел данас. То важи за све земље Западне Европе, а по мишљењу Америке и за цео свет. Јер данашњи естаблишмент САД, са својим времешним председником на челу, који није баш инкарнација Зевса и за кога морају да праве специјалне степенице за улазак у авион, не виде, или се праве да не виде, како се цела ствар променила. Да су Русија, Кина, Индија, Бразил… већ одавно свој суверенитет задржале само за себе, а у последње време и многе државе Блиског истока и Африке. Оне крећу својим путем, удружујући се с малопре поменутим великим силама у нове савезе за одбрану од америчког хегемона и стварања једног новог и праведнијег света. За САД и њеног највернијег атлантског слугу-патрљка Велику Британију (некада, заиста, велику колонијалну силу, а данас у економском и у војном смислу само „сенку сенке“), као да није довољно што је најмоћнији некадашњи безпоговорни савезник на Блиском истоку, Саудијска Арабија рекла Америци „не“ – него и даље настављају да постављају својеврсне ултиматуме, по инерцији њиховог схватања силе и доминације, као и обично Балкану, а посебно Србији. Али барем што се Србије тиче, ту се ствар и те како променила. Бик је ухваћен за рогове.
Међутим, још неколико деценија пре сада већ очигледног урушавања ауторитета САД и западног света, нобеловац Жозе Сарамаго је, поводом распада бивше СФРЈ, поручио да у балканској трагедији већ постоји један губитник – Европа, додајући да није могуће да један савез, створен, тобоже само ради одбране, преузме необјављен рат, да бомбардује само ради бомбардовања и то наочиглед немоћних европских политичара равнодушних Европљана, којима је одузета чак и „способност за гнушање“.
Није могуће, али то нам се управо дешавало 1999. године. Као што је, по замисли „дубоке државе“, требало да се дешава и у Украјини. Међутим, ту је бик ухваћен не само за рогове него и за реп. Запад и САД су, практично, рат против Русије изгубили и све што даље чине, па и непрекидно слање наоружања и муниције украјинској војсци која не постоји, јесте заправо лоша аматерска представа за импотентну Европу, не би ли је некако, било како, гурнули у прави рат против Русије, на руској територији, а да они тај игроказ гледају у својим кућама преко океана, на телевизији! Међутим, чак и обезглављеној, силованој и економски поробљеној данашњој Западној Европи није до самоубиства. Јер и њихове политичке вође, а у ствари агенти ЦИА школовани по Америци, знају да никаквог рата на територији Русије не би ни било. Пре тога Западна Европа би, једноставно, била збрисана с географске карте. Најзад, може се рећи да је, као и обично у новијој историји човечанства, све почело од Србије. Иако је те 1999. изгледало да је Америка једина и најјача војна и економска сила на планети, која ће као таква остати барем још пет стотина година, ма како то некоме можда и „детињасто“ звучало, њен је пад почео првом баченом бомбом на Србију!
Али шта је то Америку још увек брига? Она је и даље убеђена да је довољно заштићена својим океанима и далеко од домашаја руских или кинеских ракета. Каква заблуда! Јер амерички војни врх добро зна да само једна руска ракета, која се тако прикладно зове „Посејдон“, а има их шест на руској нуклеарној подморници „Белгород“, може готово у тренутку да збрише нуклеарним цунамијем добар део источне обале САД. Међутим, где се она у овом тренутку налази у Атлантском океану? Хм, нека Бајден пита Путина, можда ће му овај рећи…
Што се америчког, или народа Западне Европе тиче, ниједном човеку није до рата. Обичан човек, било где на свету, углавном само жели „обичан“ и пристојан живот, породицу и потомке. Али шта ћемо с Европом? Наша је „несрећа“ што смо економски веома везани за њу. А њена је несрећа што се „одвезала“ од Русије, па је чак зажмурила на оба ока и кад су јој дигли у ваздух гасоводе у Северном мору који би јој обезбедили још већи, готово невероватан економски раст!
Да ли је могуће да након свега још неко мисли да Америка ратује против Русије – а не против Европе?