АМБАСАДОРКА КОЈА ЈЕ ПОСТАЛА НАША СЕСТРА

Дипломатија не оставља пуно простора за приватна осећања. Па ипак, Чен Бо ћемо памтити као драгу рођаку или комшиницу која нам је повремено свраћала у дом, доносећи поштовање и добре вести

Овај текст није хвалоспев. Панегирик би претпостављао ласкање и неосновану глорификацију неке особе, уз стављање њене личности на лажни пиједестал, високо изнад нас.
Овим текстом желим да кажем да је током свог амбасадорског мандата у Београду, од 2019. године до данас, Чен Бо постала нека врста наше сестре.
На неки начин, постала је једна од нас.
Дипломатија не оставља пуно простора за приватна осећања. Па ипак, Чен Бо ћемо памтити као драгу рођаку или комшиницу која нам је с времена на време дискретно свраћала у дом, доносећи са собом поштовање и добре вести, а ми смо друштво жедно поштовања.
Нису српско-кинески односи изнутра увек идилични и глатки. Договарање великих међудржавних пројеката подразумева велико знање, сложену организацију, стрпљење и разумевање. Управо због тога је важно да на кључним дипломатским местима у Београду и Пекингу увек буду професионалци попут Чен Бо.
Она је током свог амбасадорског мандата умела да заступа интересе Кине, али и да исказује поменуто поштовање према нама, својим домаћинима.
Медијски одјеци амбасадорских послова овде пре подразумевају надмено држање лекција домаћинима, лицемерје, двоструке стандарде, чак и уцене, пре него поштовање.
Чен Бо је била велики изузетак од тог правила, што због светог кинеског политичког принципа немешања у унутрашње послове домаћина, што због конфучијанских експресија своје дипломатске личности, што због поменутог дипломатског контраста у јавном дискурсу који су јој све време, као на тацни, поклањале колеге из западних земаља.
Само да је учествовала у великој бици за набавку медицинске опреме 2020. године и касније вакцина, Чен Бо би заслужила да из Београда буде испраћена уз највише државне почасти.
Када је Европска унија била у паници и очигледној немоћи, када су медицински системи њених чланица посртали, када смо гледали оне злокобне колоне камиона са покојницима и гробове по Италији и другим земљама и при том добијали одговоре из Брисела и Вашингтона да никакву подршку са Запада не можемо очекивати, Кина је београдски аеродром учинила једином светлом тачком Европе, а Србију земљом наде и спаса.
Стотине хиљада Кинеза посредством друштвених мрежа тада је од свог руководства захтевало да Србији да предност приликом испоруке медицинске опреме и касније вакцина.
„Србијо не плачи, ми смо ту“, гласила је једна од стотина хиљада порука.
Не треба никада да заборавимо ту годину неизвесности и страха, ни Кину која се показала као наш пријатељ.
Тврдећи да је Кина, помажући Србији, само појачавала своју меку моћ и утицај, политичке бирократе Европске уније, Велике Британије и САД заправо су говориле о себи и властитом систему вредности, а не о Кини и нама.
Кина нам је била једини пријатељ на ког смо тада могли да рачунамо и она се понела као прави пријатељ.
Управо обележавамо десету годишњицу иницијативе „Појас и пут“.
Србија је у ту иницијативу укључена несразмерно својој величини и утицају који остварује.
Железара у Смедереву и рудник у Бору више нису баласт држави. Пруга Београд – Нови Сад је завршена захваљујући сарадњи Кине, Србије и Русије. Интензивно се ради на изградњи пруге Нови Сад – Суботица.
Иза нас су десетине километара ауто-путева, мостова и брзих саобраћајница, али и изазови српско-кинеске сарадње у Зрењанину, сагледавани, на жалост, бучније у политичком, а знатно тише у објективном и ширем светлу.
Развој српско-кинеске сарадње условљен је капацитетом Београда да одоли антикинеским и антируским притисцима Запада. Тако нешто, до душе дипломатски разложније, поручила нам је Чен Бо одлазећи из Београда, додајући да јој је велика част и дужност да буде мост између две земље и народа.
Можда је њен београдски мандат подсетник да именице част и дужност негде поново пронађемо, проветримо их, очистимо, изгланцамо и вратимо међу све нас.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *