ŽIVOJIN BANKOVIĆ – Umesto kraja rata imaćemo poluvreme

Ruske obaveštajne službe podbacile su na početku rata. Hipersonična raketa „kinžal“ je i dalje misterija, ali je vrlo moguće da se radi o oružju bez premca u svetu. Vojska Srbije je nikad jača

Naš sagovornik važi za jednog od najboljih poznavalaca vojne vazduhoplovne tehnike u Srbiji. Dugogodišnji je novinar portala „Tango siks“, specijalizovanog i najreprezentativnijeg domaćeg medija iz oblasti vazduhoplovstva. Njegovi tekstovi, što zbog obilja preciznih podataka, što zbog načina na koji obrađuje iste, s pravom nose epitet i prvoklasnog novinarskog izraza, ali i pravog malog empirijskog štiva. Živojin Banković, pravi sagovornik za tehničku i vojnovazduhoplovnu stranu sukoba u Ukrajini. Pitanja i dilema je mnogo, pre svega: koliko je taj rat težak i skup, odnosno koliko je tehnika koja se upotrebljava sa obe strane efikasna… Ipak, baš zbog ogromnog stradanja ljudi i decenijama unazad nezabeležene potrošnje tehnike, kao pitanje svih pitanja nameće se ono vezano za tako potreban mir, i to bilo kakav mir, makar i onaj privremenog karaktera.

Rat u Ukrajini traje skoro godinu i po dana. Da li se usuđujete da predvidite kada bi moglo da usledi okončanje sukoba i šta sledi posle, kada oružje zaćuti?
Okončanje sukoba, makar privremeno, moglo bi možda da usledi krajem ove godine, ali samo ako tekuća ukrajinska ofanziva ne bude uspešna. Međutim, smatram da će to biti samo „prvo poluvreme“, predah koji je potreban i jednoj i drugoj strani. To će biti tzv. zamrznuti konflikt, i verujem da će se rat nastaviti u budućnosti, možda i vrlo brzo nakon postizanja nekakvog primirja. Čak se može desiti da će biti više ratova koji će trajati u ovoj deceniji.
Da li vas je ovaj rat u nečemu iznenadio? U tehničkom i taktičkom smislu, intenzitetu i načinu vođenja?
Ovaj rat je potvrdio da je i dalje bitan kvantitet, dakle brojno stanje ljudstva, ali i naoružanja i vojne opreme. Bitan je i kvalitet, ali ovo je sukob velikih razmera, gde na obe strane imamo na stotine hiljada vojnika, na desetine hiljada sredstava ratne tehnike. Nije bitno da li raspolažete sa npr. najsavremenijim tenkovima „leopard 2A6“ ili sa odavno zastarelim T-54, sve može koristiti ako se upotrebljava onako kako vam odgovara i u skladu s taktičko-tehničkim karakteristikama. Neverovatan je intenzitet korišćenja artiljerije, kako one klasične, tako i raketne. U pojedinim periodima rata imali smo potrošnju od nekoliko desetina hiljada artiljerijskih granata i raketa na dnevnom nivou, a Rusija je npr. do sada ispalila više krstarećih raketa nego SAD u ratovima koje su vodile u proteklih 30 godina. Ako na to još dodamo i mnogobrojne lansirane balističke rakete, onda možemo zaključiti da je došlo do velikih razaranja i velikih gubitaka ukrajinske strane. Ipak, sve to ne treba da čudi jer realno postoji mnogo ciljeva na koje je dejstvovano.
Svaki rat sruši mnoge do tada aktuelne mitove i političke, i ekonomske, i vojne. Što se vojnog dela tiče, pre rata kao da su postojale dve škole mišljenja: prva škola, koja je zanemarivala upotrebu modernih tehnologija, bespilotnih letelica i rat s velike distance, i druga, koja je iz teorije modernog rata potpuno eliminisala rovovsku borbu, artiljeriju i teški oklop, svodeći sukob na platforme kojim se upravlja „džojstikom“.
Čini se da su i jedni i drugi prilično omašili? Da li nas ovaj rat uči da uspeh na frontu, bar kada su ozbiljne armije u pitanju, zahteva simbiozu mnogih faktora od pešadije do satelita?
U Ukrajini imamo specifičan slučaj. Pre nego što odgovorim, samo da navedem nekoliko činjenica. Ukrajina je najveća država u Evropi, ima veliku dubinu – pravac sever-jug je preko 700 km, zapad-istok 1.100-1.300 km, s velikim brojem stanovnika i brojnim oružanim snagama. Dužina fronta je u jednom trenutku bila oko 2.400 km, trenutno je oko 1.100. To je preveliki zalogaj čak i za Rusiju, odnosno rusku vojsku koja u principu nije velika, naročito ako računamo samo Kopnenu vojsku, Specijalne jedinice i Vazdušno-desantnu vojsku. Međutim, ključno je da je ruska strana potcenila ukrajinsku vojsku, njen moral i obučenost, dakle podbacila je obaveštajna služba, što je rezultiralo velikim ruskim gubicima u prvim nedeljama i mesecima rata. Rusija je izvršila napad velikom količinom tehnike, ali s veoma malo vojnika, 150-200 hiljada je zaista bilo premalo ljudstva. Dakle, ovaj rat je pokazao da je i dalje bitan kvantitet, a ne samo kvalitet. Ruska strana je nedostatak ljudstva nadoknađivala avijacijom i artiljerijom, ali ni to u velikoj meri nije bilo dovoljno da se, bar do sada, uništi ukrajinska vojska. Možemo se složiti: i kvalitet i kvantitet. I savremena tehnika, ali i ljudstvo, i visokokvalifikovano i običan vojnik.
Vi ste pre svega poznavalac vazduhoplovne tehnike. Kako ocenjujete upotrebu te komponente?
Upotrebu vazduhoplovnih snaga možemo posmatrati iz nekoliko uglova. Prvo što je zanimljivo je da nijedna strana nema prevlast u vazdušnom prostoru, vazduhoplovi lete, ali su PVO obe strane i dalje jake, posebno ruska, i predstavljaju veliku pretnju. Rusija ni posle skoro godinu i po dana nije uspela da uništi ukrajinsko RV i PVO, postoji mnogo razloga za to. Jedan je da u Ukrajini postoje mnogi aerodromi, od 40 do 50 na koje se ukrajinska vojska može osloniti, a koje je nemoguće fizički uništiti. Osim aerodroma, tu su i improvizovana letelišta na glavnim, ali i sporednim putevima. Ruske VKS takođe koriste relativno malo aviona, zapadne procene su do 500 aviona svih namena. Za rat protiv tako velike države kakva je Ukrajina to je prilično malo. Setimo se da je NATO u agresiji na SRJ 1999. u jednom trenutku koristio oko 1.000 aviona. Ruska frontovska avijacija trenutno gotovo i da ne leti duboko unutar ukrajinskog vazdušnog prostora, već samo u blizini fronta, pa čak i na bezbednim udaljenostima od ratišta. Zanimljiva je upotreba velikog broja helikoptera, Rusi, prema dostupnim izvorima, koriste oko 400-450 helikoptera, transportnih i borbenih.
U Ukrajini obe strane prilično intenzivno, zapravo onoliko koliko im mogućnosti dozvoljavaju, koriste jurišne avione Su-25. Dugo se mislilo da je u eri višenamenskih aviona vreme jurišnika odavno prošlo. Da li imamo demant tog mišljenja, ili je ovo samo labudova pesma, i Suhoja-25 i uopšte jurišnih aviona?
Zaista je upitno kakva je borbena vrednost Suhoja-25, odnosno jurišnog aviona u savremenom ratu, pogotovu iznad bojišta koje je veoma zasićeno sistemima PVO, odnosno protiv neprijatelja koje ima slojevitu i brojnu PVO, kakve su upravo ruska i ukrajinska. Pri tome ta PVO ne mora ni biti toliko savremena, dovoljni su i stariji sistemi različitih dometa. Iznad Ukrajine se jurišnim avionima uglavnom dejstvuje nevođenim raketnim zrnima (NRZ), i to kao i u slučaju helikoptera, s male visine iz propinjanja, kako bi se povećao domet radi koliko tolikog izbegavanja trupne PVO. To, međutim, povećava rasturanje, samim tim smanjuje preciznost, i ima manji efekat. Kako avioni lete prilično nisko, verovatnoća preživljavanja pilota je u slučaju obaranja veoma mala, pa tako imamo veliki procenat poginulih članova posada. U svakom slučaju, iako se i dalje koriste, čak i intenzivno, jurišnici jesu prevaziđeni, pogotovo za potrebe ozbiljnijeg rata.
U Rusiji se još čeka na obimniju serijsku proizvodnju i na kasniju upotrebu aviona pete generacije Suhoj-57. Da li je u iščekivanju najmodernije letelice iz porodice „Suhoj“ nešto stariji Su-35, baš u Ukrajini, pokazao da je u ovom trenutku najpotentniji ruski avion, ali i jedan od najboljih na svetu?
Iznad Ukrajine Su-35 se upotrebljava pre svega kao lovac, što mu je i osnovna namena. Ruska strana tvrdi da je ovim tipom aviona oboreno najviše ukrajinskih letelica, pre svega borbenih aviona. Ali teško da je Ukrajina, što se tiče mogućnosti njene lovačke avijacije, pravi, ravnopravni protivnik ruskim VKS da bi se ocenilo da je Su-35 jedan od najboljih aviona na svetu. Su-35 se koristi i za borbu protiv PVO, dejstvuje protivradarskim raketama, ali tu nemamo skoro nikakvih informacija o uspešnosti tih akcija. Takođe, pokazalo se da postoji i određena ranjivost ovog aviona, oborena su bar tri aviona, od toga jedan iznad Rusije, iznad Brjanske oblasti i to najverovatnije sistemom „patriot“.
Izvesno je da će Ukrajina dobiti avione F-16, i to za početak iz Danske. Mnogi su mišljenja da ovaj avion, pogotovo u nekoj skromnijoj konfiguraciji i skromnijem broju neće ništa bitno promeniti na frontu, iako će bez sumnje biti kvalitativni iskorak za RV Ukrajine. Da li se slažete s tim?
Danski pa i holandski F-16AM i BM su sasvim solidni, odgovaraju savremenim blok 50 ili 52, u suštini je najvažnije kako će biti naoružani i koliko će piloti biti obučeni. Dve do četiri eskadrile neće i ne mogu da promene stanje na frontu, ali će pomoći da RV Ukrajine preživi, i da naravno efikasnije dejstvuje.
Amerika je obelodanila da je do sada pomogla Ukrajinu sa 40 milijardi dolara i to samo vojne pomoći, dakle, pomoći u oružju. Srbija bi tu sumu potrošila za 25-godišnje celokupno funkcionisanje Ministarstva odbrane. Kako to komentarišete?
Nisam siguran da su ti podaci tačni, oni mogu da objave šta god hoće, ali je za dublju analizu da li su realne. Šalje se mnogo municije i zastarelog naoružanja koje na tržištu ne vredi na desetine milijardi dolara. Ima tu i savremene opreme, ali u mnogo manjem obimu. Ipak, naravno da su Ukrajinci za vrlo kratko vreme dobili na stotine tenkova, oklopnih i raznih drugih vozila, artiljerijskih sistema, besposadnih letelica, helikoptera, sistema PVO. Da ne govorimo o hiljadama protivoklopnih sredstava, lakih prenosnih sistema PVO. Ukrajina je imala velike količine, ali i gubitke sovjetske tehnike, to sve treba zameniti i nadoknaditi. Da ne zaboravimo i da postoji procena da ukrajinske oružane snage, ne samo vojska već i Nacionalna garda, policija i sve ostale oružane formacije sigurno imaju preko milion ljudi.
Možda je najatraktivnija donacija koju je Ukrajina do sada dobila američki PVO sistem „patriot“. Koliko je efikasan? Ruska strana navodi da je najmanje jedna baterija onesposobljena i to, što je posebno zanimljivo, pogubne po „patriot“ bile su navodno hipersonične rakete „kinžal“ a ne protivradarske rakete KH-31 ili KH-58?
Ukrajinci tvrde da „patriot“ odlično funkcioniše, za sada imamo relativno verodostojne dokaze da je ovim sistemom uspešno napravljena zaseda ruskim VKS iznad Brjanske oblasti kada su 13. maja ove godine oboreni po jedan taktički bombarder Su-34, lovac Su-35S, kao i dva helikoptera za elektronsko ratovanje Mi-8MTPR-1. Ne znamo koliki je bio stepen oštećenja baterija ukrajinskog „patriota“, zapadni, odnosno američki izvori navode da je to bilo manje oštećenje, Rusi pak tvrde da je jedinica maltene uništena jer navode da su pogodili nišanski radar i nekoliko lansera. Protivradarske rakete i dalje često nisu toliko efikasne, ponekad na drugi način morate otkriti položaj sistema PVO i uništiti ih drugačijim ubojnim sredstvima, recimo i „kinžalom“.
Da li pojava „kinžala“ predstavlja neku vrstu revolucije u modernom ratovanju?
Ako je „kinžal“ zaista onakvo oružje kakvim ga Rusi predstavljaju, da je to hipersonična vazduhoplovna balistička raketa, onda je to jedinstveno oružje od kojeg u ovom trenutku verovatno nema odbrane, ili je mogućnost odbrane veoma mala. Moramo ipak naglasiti da preovladava mišljenje da je „kinžal“ namenjen prvenstveno za borbu protiv površinskih ratnih brodova. Međutim, njegove taktičko-tehničke karakteristike su velika nepoznanica, zvanično saopštene informacije su površne i šture. Ipak, ima stručnjaka koji se bave analizom i procenom njegovih stvarnih mogućih osobina, dakle sve je još na nivou malo ozbiljnijih teorija i spekulacija.
Kako ocenjujete medijsku sliku rata u Ukrajini? Istina, razume se, uvek prva strada. Ipak, ovde kao da je stradala mnogo pre nego što je rat počeo.
Medijska slika rata je očekivana, postoji mnogo neistina, nezvaničnih, poluzvaničnih informacija, spekulacija, pristrasnih analiza. Obe strane nastoje da sakriju gubitke, istovremeno preuveličavajući gubitke protivnika. Interesantno je da dosta dobrih informacija, u vidu fotografija i video-snimaka, dobijamo s društvenih mreža, na to se čak oslanjaju politički i vojni zvaničnici.

Dotaknimo se i naše vojske. Da li je Vojska Srbije danas bitno jača nego pre recimo 10 godina?
Ako analiziramo nabavke tehnike i modernizaciju, neuporedivo je jača. Proces osavremenjavanja i dalje traje, a najviše je uloženo u RV i PVO, čije mogućnosti su višestruko uvećane. Da samo ukratko pomenemo da je za lovačku avijaciju kompletirana eskadrila aviona koji su modernizacijom postali višenamenski borbeni avioni, zatim kod LBA (lovačko-bombarderska avijacija) je povećan broj dostupnih i operativnih jurišnih aviona, nabavljaju se transportni avioni, kupljeni su laki višenamenski, transportni i desantno-jurišni helikopteri, izviđačko-borbene besposadne letelice, potom PVO je dobio sisteme malog i srednjeg dometa, jedinice VOJiN (vazduhoplovno osmatranje, javljanje i navođenje) očekuju nove radare. Od ostalog naoružanja i vojne opreme treba navesti nekoliko tipova novih oklopnih vozila, samohodne haubice, višecevne lansere raketa, modernizovana sredstva klasične i raketne artiljerije, protivoklopne sisteme, različita terenska i transportna vozila, besposadne daljinski upravljane borbene platforme, optoelektronska sredstva, različite računarske stanice, taktičke besposadne letelice, streljačko naoružanje, ličnu opremu vojnika, modernizaciju osmatračkih radara za PVO Kopnene vojske, hibridni artiljerijsko-raketne sisteme PVO. Očekuju se modernizacije tenkova, borbenih vozila pešadije, dalja modernizacija artiljerijskih oruđa. Sve to, naravno, mora da prati i dobro obučeno i motivisano ljudstvo kao i zadovoljavajuća popunjenost jedinica, što je aktuelni problem gotovo svih armija u svetu.
Kakva će biti sudbina oružja kupljenog od Rusije a koje zbog sankcija ne može do nas? Reč je o helikopterima Mi-17 i Mi-35, kao i o dodatne dve baterije PVO sistema „pancir“?
Još je rano govoriti o tome, moramo sačekati da vidimo kako će se odvijati i koliko će trajati rat u Ukrajini – da li će Srbija eventualno promeniti svoj spoljnopolitički kurs. Pitanje je i da li će biti moguće da se, ukoliko Rusija ne bude mogla da nam dostavi ono što smo već platili ili dali avans, napravi neka kompenzacija, a i to, kako vreme prolazi, postaje sve manje verovatno.
Srbija se nedavno odlučila da otpočne pregovore s Francuskom oko aviona „rafal“, koji bi trebalo da bude dugoročno rešenje za lovačku komponentu naše avijacije. Odluka je svakako bila teška. No da li je iz ovog ugla, uzimajući sve u obzir, bila i ispravna?
Prvo treba naglasiti da se nakon izbijanja rata u Ukrajini Srbiji znatno smanjila mogućnost nekog realnog izbora. Problem je i to što će Srbija oko 2030. godine već morati da ima zamenu za migove 29, dakle nema mnogo vremena za pregovore, potpisivanje ugovora i isporuku letelica. Iz Rusije i Kine ne može biti isporučeno, odnosno ne može da stigne ništa kapitalno, poput helikoptera, sistema PVO, sistema za protivelektronska dejstva. Ne znamo koliko će takva situacija trajati, stoga smo maltene stavljeni pred svršen čin i moramo izabrati zapadni borbeni avion. Može se zameriti da nije organizovan tender već su politički zvaničnici samo saopštili da vojska želi „rafal“. Spominjali su se i polovni „tajfuni“ iz Ujedinjenog Kraljevstva, više se o tome ne govori, što mislim da je dobro jer takvo rešenje, koje bi podrazumevalo Britaniju, ni u kom slučaju, ni politički, ni ekonomski pa ni vojno, ne bi bilo povoljno po nas.