ЖИВОЈИН БАНКОВИЋ – Уместо краја рата имаћемо полувреме

Руске обавештајне службе подбациле су на почетку рата. Хиперсонична ракета „кинжал“ је и даље мистерија, али је врло могуће да се ради о оружју без премца у свету. Војска Србије је никад јача

Наш саговорник важи за једног од најбољих познавалаца војне ваздухопловне технике у Србији. Дугогодишњи је новинар портала „Танго сикс“, специјализованог и најрепрезентативнијег домаћег медија из области ваздухопловства. Његови текстови, што због обиља прецизних података, што због начина на који обрађује исте, с правом носе епитет и првокласног новинарског израза, али и правог малог емпиријског штива. Живојин Банковић, прави саговорник за техничку и војноваздухопловну страну сукоба у Украјини. Питања и дилема је много, пре свега: колико је тај рат тежак и скуп, односно колико је техника која се употребљава са обе стране ефикасна… Ипак, баш због огромног страдања људи и деценијама уназад незабележене потрошње технике, као питање свих питања намеће се оно везано за тако потребан мир, и то било какав мир, макар и онај привременог карактера.

Рат у Украјини траје скоро годину и по дана. Да ли се усуђујете да предвидите када би могло да уследи окончање сукоба и шта следи после, када оружје заћути?
Окончање сукоба, макар привремено, могло би можда да уследи крајем ове године, али само ако текућа украјинска офанзива не буде успешна. Међутим, сматрам да ће то бити само „прво полувреме“, предах који је потребан и једној и другој страни. То ће бити тзв. замрзнути конфликт, и верујем да ће се рат наставити у будућности, можда и врло брзо након постизања некаквог примирја. Чак се може десити да ће бити више ратова који ће трајати у овој деценији.
Да ли вас је овај рат у нечему изненадио? У техничком и тактичком смислу, интензитету и начину вођења?
Овај рат је потврдио да је и даље битан квантитет, дакле бројно стање људства, али и наоружања и војне опреме. Битан је и квалитет, али ово је сукоб великих размера, где на обе стране имамо на стотине хиљада војника, на десетине хиљада средстава ратне технике. Није битно да ли располажете са нпр. најсавременијим тенковима „леопард 2А6“ или са одавно застарелим Т-54, све може користити ако се употребљава онако како вам одговара и у складу с тактичко-техничким карактеристикама. Невероватан је интензитет коришћења артиљерије, како оне класичне, тако и ракетне. У појединим периодима рата имали смо потрошњу од неколико десетина хиљада артиљеријских граната и ракета на дневном нивоу, а Русија је нпр. до сада испалила више крстарећих ракета него САД у ратовима које су водиле у протеклих 30 година. Ако на то још додамо и многобројне лансиране балистичке ракете, онда можемо закључити да је дошло до великих разарања и великих губитака украјинске стране. Ипак, све то не треба да чуди јер реално постоји много циљева на које је дејствовано.
Сваки рат сруши многе до тада актуелне митове и политичке, и економске, и војне. Што се војног дела тиче, пре рата као да су постојале две школе мишљења: прва школа, која је занемаривала употребу модерних технологија, беспилотних летелица и рат с велике дистанце, и друга, која је из теорије модерног рата потпуно елиминисала рововску борбу, артиљерију и тешки оклоп, сводећи сукоб на платформе којим се управља „џојстиком“.
Чини се да су и једни и други прилично омашили? Да ли нас овај рат учи да успех на фронту, бар када су озбиљне армије у питању, захтева симбиозу многих фактора од пешадије до сателита?
У Украјини имамо специфичан случај. Пре него што одговорим, само да наведем неколико чињеница. Украјина је највећа држава у Европи, има велику дубину – правац север-југ је преко 700 км, запад-исток 1.100-1.300 км, с великим бројем становника и бројним оружаним снагама. Дужина фронта је у једном тренутку била око 2.400 км, тренутно је око 1.100. То је превелики залогај чак и за Русију, односно руску војску која у принципу није велика, нарочито ако рачунамо само Копнену војску, Специјалне јединице и Ваздушно-десантну војску. Међутим, кључно је да је руска страна потценила украјинску војску, њен морал и обученост, дакле подбацила је обавештајна служба, што је резултирало великим руским губицима у првим недељама и месецима рата. Русија је извршила напад великом количином технике, али с веома мало војника, 150-200 хиљада је заиста било премало људства. Дакле, овај рат је показао да је и даље битан квантитет, а не само квалитет. Руска страна је недостатак људства надокнађивала авијацијом и артиљеријом, али ни то у великој мери није било довољно да се, бар до сада, уништи украјинска војска. Можемо се сложити: и квалитет и квантитет. И савремена техника, али и људство, и висококвалификовано и обичан војник.
Ви сте пре свега познавалац ваздухопловне технике. Како оцењујете употребу те компоненте?
Употребу ваздухопловних снага можемо посматрати из неколико углова. Прво што је занимљиво је да ниједна страна нема превласт у ваздушном простору, ваздухоплови лете, али су ПВО обе стране и даље јаке, посебно руска, и представљају велику претњу. Русија ни после скоро годину и по дана није успела да уништи украјинско РВ и ПВО, постоји много разлога за то. Један је да у Украјини постоје многи аеродроми, од 40 до 50 на које се украјинска војска може ослонити, а које је немогуће физички уништити. Осим аеродрома, ту су и импровизована летелишта на главним, али и споредним путевима. Руске ВКС такође користе релативно мало авиона, западне процене су до 500 авиона свих намена. За рат против тако велике државе каква је Украјина то је прилично мало. Сетимо се да је НАТО у агресији на СРЈ 1999. у једном тренутку користио око 1.000 авиона. Руска фронтовска авијација тренутно готово и да не лети дубоко унутар украјинског ваздушног простора, већ само у близини фронта, па чак и на безбедним удаљеностима од ратишта. Занимљива је употреба великог броја хеликоптера, Руси, према доступним изворима, користе око 400-450 хеликоптера, транспортних и борбених.
У Украјини обе стране прилично интензивно, заправо онолико колико им могућности дозвољавају, користе јуришне авионе Су-25. Дуго се мислило да је у ери вишенаменских авиона време јуришника одавно прошло. Да ли имамо демант тог мишљења, или је ово само лабудова песма, и Сухоја-25 и уопште јуришних авиона?
Заиста је упитно каква је борбена вредност Сухоја-25, односно јуришног авиона у савременом рату, поготову изнад бојишта које је веома засићено системима ПВО, односно против непријатеља које има слојевиту и бројну ПВО, какве су управо руска и украјинска. При томе та ПВО не мора ни бити толико савремена, довољни су и старији системи различитих домета. Изнад Украјине се јуришним авионима углавном дејствује невођеним ракетним зрнима (НРЗ), и то као и у случају хеликоптера, с мале висине из пропињања, како би се повећао домет ради колико толиког избегавања трупне ПВО. То, међутим, повећава растурање, самим тим смањује прецизност, и има мањи ефекат. Како авиони лете прилично ниско, вероватноћа преживљавања пилота је у случају обарања веома мала, па тако имамо велики проценат погинулих чланова посада. У сваком случају, иако се и даље користе, чак и интензивно, јуришници јесу превазиђени, поготово за потребе озбиљнијег рата.
У Русији се још чека на обимнију серијску производњу и на каснију употребу авиона пете генерације Сухој-57. Да ли је у ишчекивању најмодерније летелице из породице „Сухој“ нешто старији Су-35, баш у Украјини, показао да је у овом тренутку најпотентнији руски авион, али и један од најбољих на свету?
Изнад Украјине Су-35 се употребљава пре свега као ловац, што му је и основна намена. Руска страна тврди да је овим типом авиона оборено највише украјинских летелица, пре свега борбених авиона. Али тешко да је Украјина, што се тиче могућности њене ловачке авијације, прави, равноправни противник руским ВКС да би се оценило да је Су-35 један од најбољих авиона на свету. Су-35 се користи и за борбу против ПВО, дејствује противрадарским ракетама, али ту немамо скоро никаквих информација о успешности тих акција. Такође, показало се да постоји и одређена рањивост овог авиона, оборена су бар три авиона, од тога један изнад Русије, изнад Брјанске области и то највероватније системом „патриот“.
Извесно је да ће Украјина добити авионе Ф-16, и то за почетак из Данске. Многи су мишљења да овај авион, поготово у некој скромнијој конфигурацији и скромнијем броју неће ништа битно променити на фронту, иако ће без сумње бити квалитативни искорак за РВ Украјине. Да ли се слажете с тим?
Дански па и холандски Ф-16АМ и БМ су сасвим солидни, одговарају савременим блок 50 или 52, у суштини је најважније како ће бити наоружани и колико ће пилоти бити обучени. Две до четири ескадриле неће и не могу да промене стање на фронту, али ће помоћи да РВ Украјине преживи, и да наравно ефикасније дејствује.
Америка је обелоданила да је до сада помогла Украјину са 40 милијарди долара и то само војне помоћи, дакле, помоћи у оружју. Србија би ту суму потрошила за 25-годишње целокупно функционисање Министарства одбране. Како то коментаришете?
Нисам сигуран да су ти подаци тачни, они могу да објаве шта год хоће, али је за дубљу анализу да ли су реалне. Шаље се много муниције и застарелог наоружања које на тржишту не вреди на десетине милијарди долара. Има ту и савремене опреме, али у много мањем обиму. Ипак, наравно да су Украјинци за врло кратко време добили на стотине тенкова, оклопних и разних других возила, артиљеријских система, беспосадних летелица, хеликоптера, система ПВО. Да не говоримо о хиљадама противоклопних средстава, лаких преносних система ПВО. Украјина је имала велике количине, али и губитке совјетске технике, то све треба заменити и надокнадити. Да не заборавимо и да постоји процена да украјинске оружане снаге, не само војска већ и Национална гарда, полиција и све остале оружане формације сигурно имају преко милион људи.
Можда је најатрактивнија донација коју је Украјина до сада добила амерички ПВО систем „патриот“. Колико је ефикасан? Руска страна наводи да је најмање једна батерија онеспособљена и то, што је посебно занимљиво, погубне по „патриот“ биле су наводно хиперсоничне ракете „кинжал“ а не противрадарске ракете КХ-31 или КХ-58?
Украјинци тврде да „патриот“ одлично функционише, за сада имамо релативно веродостојне доказе да је овим системом успешно направљена заседа руским ВКС изнад Брјанске области када су 13. маја ове године оборени по један тактички бомбардер Су-34, ловац Су-35С, као и два хеликоптера за електронско ратовање Ми-8МТПР-1. Не знамо колики је био степен оштећења батерија украјинског „патриота“, западни, односно амерички извори наводе да је то било мање оштећење, Руси пак тврде да је јединица малтене уништена јер наводе да су погодили нишански радар и неколико лансера. Противрадарске ракете и даље често нису толико ефикасне, понекад на други начин морате открити положај система ПВО и уништити их другачијим убојним средствима, рецимо и „кинжалом“.
Да ли појава „кинжала“ представља неку врсту револуције у модерном ратовању?
Ако је „кинжал“ заиста онакво оружје каквим га Руси представљају, да је то хиперсонична ваздухопловна балистичка ракета, онда је то јединствено оружје од којег у овом тренутку вероватно нема одбране, или је могућност одбране веома мала. Морамо ипак нагласити да преовладава мишљење да је „кинжал“ намењен првенствено за борбу против површинских ратних бродова. Међутим, његове тактичко-техничке карактеристике су велика непознаница, званично саопштене информације су површне и штуре. Ипак, има стручњака који се баве анализом и проценом његових стварних могућих особина, дакле све је још на нивоу мало озбиљнијих теорија и спекулација.
Како оцењујете медијску слику рата у Украјини? Истина, разуме се, увек прва страда. Ипак, овде као да је страдала много пре него што је рат почео.
Медијска слика рата је очекивана, постоји много неистина, незваничних, полузваничних информација, спекулација, пристрасних анализа. Обе стране настоје да сакрију губитке, истовремено преувеличавајући губитке противника. Интересантно је да доста добрих информација, у виду фотографија и видео-снимака, добијамо с друштвених мрежа, на то се чак ослањају политички и војни званичници.

Дотакнимо се и наше војске. Да ли је Војска Србије данас битно јача него пре рецимо 10 година?
Ако анализирамо набавке технике и модернизацију, неупоредиво је јача. Процес осавремењавања и даље траје, а највише је уложено у РВ и ПВО, чије могућности су вишеструко увећане. Да само укратко поменемо да је за ловачку авијацију комплетирана ескадрила авиона који су модернизацијом постали вишенаменски борбени авиони, затим код ЛБА (ловачко-бомбардерска авијација) је повећан број доступних и оперативних јуришних авиона, набављају се транспортни авиони, купљени су лаки вишенаменски, транспортни и десантно-јуришни хеликоптери, извиђачко-борбене беспосадне летелице, потом ПВО је добио системе малог и средњег домета, јединице ВОЈиН (ваздухопловно осматрање, јављање и навођење) очекују нове радаре. Од осталог наоружања и војне опреме треба навести неколико типова нових оклопних возила, самоходне хаубице, вишецевне лансере ракета, модернизована средства класичне и ракетне артиљерије, противоклопне системе, различита теренска и транспортна возила, беспосадне даљински управљане борбене платформе, оптоелектронска средства, различите рачунарске станице, тактичке беспосадне летелице, стрељачко наоружање, личну опрему војника, модернизацију осматрачких радара за ПВО Копнене војске, хибридни артиљеријско-ракетне системе ПВО. Очекују се модернизације тенкова, борбених возила пешадије, даља модернизација артиљеријских оруђа. Све то, наравно, мора да прати и добро обучено и мотивисано људство као и задовољавајућа попуњеност јединица, што је актуелни проблем готово свих армија у свету.
Каква ће бити судбина оружја купљеног од Русије а које због санкција не може до нас? Реч је о хеликоптерима Ми-17 и Ми-35, као и о додатне две батерије ПВО система „панцир“?
Још је рано говорити о томе, морамо сачекати да видимо како ће се одвијати и колико ће трајати рат у Украјини – да ли ће Србија евентуално променити свој спољнополитички курс. Питање је и да ли ће бити могуће да се, уколико Русија не буде могла да нам достави оно што смо већ платили или дали аванс, направи нека компензација, а и то, како време пролази, постаје све мање вероватно.
Србија се недавно одлучила да отпочне преговоре с Француском око авиона „рафал“, који би требало да буде дугорочно решење за ловачку компоненту наше авијације. Одлука је свакако била тешка. Но да ли је из овог угла, узимајући све у обзир, била и исправна?
Прво треба нагласити да се након избијања рата у Украјини Србији знатно смањила могућност неког реалног избора. Проблем је и то што ће Србија око 2030. године већ морати да има замену за мигове 29, дакле нема много времена за преговоре, потписивање уговора и испоруку летелица. Из Русије и Кине не може бити испоручено, односно не може да стигне ништа капитално, попут хеликоптера, система ПВО, система за противелектронска дејства. Не знамо колико ће таква ситуација трајати, стога смо малтене стављени пред свршен чин и морамо изабрати западни борбени авион. Може се замерити да није организован тендер већ су политички званичници само саопштили да војска жели „рафал“. Спомињали су се и половни „тајфуни“ из Уједињеног Краљевства, више се о томе не говори, што мислим да је добро јер такво решење, које би подразумевало Британију, ни у ком случају, ни политички, ни економски па ни војно, не би било повољно по нас.