ПОСЛЕДЊЕ ПРИБЕЖИШТЕ

КОСОВО И МЕТОХИЈА У УН

Председник Србије Александар Вучић најавио је да ће Србија захтевати сазивање хитне седнице Савета безбедности УН о ситуацији на Косову и Метохији. Шта то може значити у овом тренутку и донети Србији?

Председник Србије Александар Вучић најавио је прошлог четвртка (6. јула) да ће наша земља, први пут на овакав начин, захтевати сазивање хитне седнице Савета безбедности Уједињених нација на којој ће тражити да се „предузму хитне мере да се заштити живот Срба на Косову и Метохији“. Пре тога ће, како је рекао, затражити хитан разговор с генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом, не би ли му указао на ситуацију и рекао шта Србија може, а шта више не може.
Оно што делује као први услов, макар у Вучићевом редоследу дешавања, за одржавање седнице Савета безбедности – сусрет и разговор са Столтенбергом – изгледа да је „завршено“, што би рекли у Црној Гори. Генерални секретар Алијансе потврдио је пред почетак самита НАТО-а у Вилњусу (11. јула) да је у сталном контакту с председником Вучићем, као и да је спреман да се састану како би разговарали о „Косову“. „Наравно, спреман сам да се састанем с њим“, рекао је Столтенберг додајући да је НАТО „забринут због повећаних напетости на ’Косову’“, те да „позива све стране на смиривање“. „НАТО је присутан на Косову, имамо снаге Кфора тамо, које су ту да осигурају безбедност и стабилност за ’Косово’ и људе који тамо живе“, изјавио је Столтенберг, чије је речи пратио извештачен и усиљен говор тела који је требало да укаже или на изнервираност говорника због тога што се сумња у способност и деловање Кфора, или да покаже одлучност да се и та ствар „заврши“.

ЗАШТО ПРВО НАТО? Проблем је, међутим, што се Кфор и није показао овако како би генерални секретар НАТО-а желео да га прикаже. И о томе, највероватније, председник Србије с њим жели да разговара. Ствар је у томе што је током последњих дешавања у четири општине на северу покрајине, када су такозвани градоначелници са четири одсто подршке упали у зграде општина уз пратњу до зуба наоружаних специјалаца, Кфор послужио као фактор који треба да осигура безбедност тзв. косовских безбедносних снага, а не „људи који тамо живе“. То како је Кфор требало да поступи указују два документа – гаранције дате приликом склапања првог Бриселског споразума да међународне снаге неће дозволити упад специјалних снага Приштине на простор четири општине већински насељене Србима, и Резолуција 1244, којом се забрањује постојање било каквих наоружаних група, осим полиције, на простору јужне српске покрајине и обавеза тих снага да такве формације разоружа. Али последњих година сведоци смо чињенице да те снаге не да се не разоружавају него их бројне државе које представљају „срце“ међународних снага наоружавају.
Ту долазимо до кључног разлога због којег је Вучић истакао да ће прво разговарати са Столтенбергом, а тек потом захтевати хитну седницу највишег тела светске организације – тако налажу ред и хијерархија, јер је Кфор, иако је првобитно требало да га чине међународне мировне снаге састављене од јединица из читавог света, а не само Северноатлантске алијансе, од почетка под командом НАТО-а, али под покровитељством УН. И то је уписано у Резолуцију 1244 (тачка 5). Дакле, ствар је пристојности прво од онога ко би по слову закона требало да буде извођач радова тражити да те радове и обави, а тек после, ако није све како треба, обратити се ономе ко је за извођача радова одговоран.
Пошто званични Београд има разлога да основано сумња у спремност НАТО-а да обезбеди испуњавање обавеза из Резолуције 1244, Вучић је најавио да ће се обратити и вишој инстанци (у овом случају највишој на свету) и од ње захтевати да „Савет безбедности предузме хитне мере да заштити живот Срба на КиМ“, што ће рећи да „онемогући деловање структура привремених институција које угрожавају безбедност Срба, да изврши демилитаризацију свих албанских структура, у складу са Резолуцијом 1244“, како је то рекао председник Србије.

ЗАКАЗИВАЊЕ СЕДНИЦЕ У случају када седницу Савета безбедности тражи земља која није његова чланица, процедура подразумева да у њено име захтев поднесе нека држава која то јесте. Поред Велике Британије, која тренутно председава Савету безбедности, сталне чланице су и Русија, Кина, Француска и САД, док су несталне Албанија, Бразил, Еквадор, Габон, Гана, Јапан, Малта, Мозамбик, Швајцарска и Уједињени Арапски Емирати. Пошто се одмах по Вучићевој најави огласио амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко, рекавши да његова земља „у потпуности дели оцене председника Србије Александра Вучића поводом неподношљиве ситуације на Косову и Метохији“ и да „постоје сви разлози да се ситуација размотри на посебној седници СБ УН“, може се претпоставити да ће управо Русија поднети захтев. Утолико пре што је Русија пред СБ 7. јула изнела и проблем са Уставним судом БиХ, односно с гажењем права Републике Српске.
Савет безбедности одржава редовне шестомесечне седнице о Косову и Метохији на којим се разматра извештај генералног секретара о ситуацији у јужној српској покрајини. Последња оваква седница одржана је 27. априла, па би у редовним околностима наредна требало да буде у октобру, што је у овим околностима прекасно.
Ако Русија буде, а највероватније хоће, захтевала да се питање ситуације на КиМ стави на дневни ред СБ, не постоји могућност вета на тај потез, но да би предлог био прихваћен, за њега мора гласати девет од 15 чланица овог тела. Међу садашњим чланицама Савета безбедности њих седам није признало сецесију Косова (Русија, Кина, Бразил, Еквадор, Габон, Гана и Мозамбик), али се претпоставља да би овај предлог могао бити прихваћен без већих проблема, јер (званично макар) ниједна држава тренутно није задовољна ситуацијом на Косову и Метохији, укључујући и Албанију, чији се премијер Еди Рама отворено сукобљава с Аљбином Куртијем због његових потеза, као и Британију, Француску и САД, који чак Приштини уводе санкције због Куртијеве тврдоглавости.

ГОРКИ ПЛОДОВИ Као што видимо, право питање није хоће ли ова седница бити заказана него шта ће се њоме постићи. Пре свега важно је подсетити, иако то не звучи нимало лепо, да сила Бога не моли. Да они који су заиста сила то истински желе, ситуација на Косову и Метохији би, цитирајмо опет Црногорце, била „завршена“ јуче и не би нам била потребна хитна седница Савета безбедности. Уосталом, да им је стало до Бога, о овоме се не би ни расправљало, него би се поштовало међународно право, Резолуција 1244 и тражили само модалитети за практично враћање Косова и Метохије под пуно окриље Србије (пошто формално-правно КиМ никада из тог окриља није ни изашло).
Дакле, не може се очекивати чудо од те седнице, као што се никакво чудо не може очекивати ни од састанка или разговора са Столтенбергом. Тај човек зна шта је НАТО-у, односно Кфору чинити, али то ипак не чине. Зашто онда цела акција? Потребно је да се Савет безбедности сада поново позабави овим питањем пошто је очигледно да Европска унија, која је 2010. преузела покровитељство над дијалогом Београда и Приштине, није у стању да учини било шта, иако све време има и подршку Вашингтона. Седница СБ УН је једно од ретких места у којима Србија још може, као равноправан међународни фактор, да каже шта има да каже, упркос томе што то неки не желе да чују. Тамо, за разлику од Брисела, постоје и фактори који поштују легитимне интересе Србије. Друга, још важнија ствар је што би то могао бити један корак ка враћању овог проблема под окриље УН, што је посебно значајно у време када се јављају гласови који би питање сецесије јужне српске покрајине решавали на некаквој међународној конференцији која би била „међународна“ колико је међународна и она заједница о којој нам стално говоре. Ту би, опет, главну игру играли представници Колективног запада, а не представници „остатка света“, и то се суштински ни по чему не би разликовало од садашњег „дијалога“. Само би имало нову форму, нови плашт под којим би се наставило с вађењем срца из груди Србије. Савет безбедности УН је, у том смислу, последње прибежиште Србије и она га не може игнорисати. А треба увек имати и на уму да ни Бог силу не воли.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *