ПИСМА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА – ПОСЉЕДЊИ ВОЗ ЗА ЏУМУ

Како је нови министар безбједности БиХ усковитлао заспале чаршијске духове уљуљкане у уверењу да су у земљи тероризма све деца џихада увијек добродошла?

Види јада од по града, подсмешљиво би примјетио пјесник, посматрајући другу половину Сарајева преименованог у „Блискоисточно“ које је невидљивим цивилизацијским и културолошким зидом одјељено од српског Источног Сарајева. Сва босанска несрећа и биједа стале су на ово парче земље које се протеже од Марин двора до Башчаршије.

И ВЈЕРНИЦИ И НЕВЈЕРНИЦИ Блискоисточно Сарајево специфичан је феномен. Заједно, и у вјерској слози, на овом мултиетничком рту афро-азијског континента у Европи, живот заједно проводе Арапи, Шиптари, Персијанци, Пакистанци и Бошњаци. У вријеме заједничке молитве петком у подне, „џума намаза“, унутар вјерских института савјетовања бистре се кадровска, безбједносна и геополитичка питања. Понекад и она вјерска. Традиционално, на овим молитвеним састанцима присутни су помоћници и замјеници министра безбједности који скупа с хоџама и хаџијма вијећају шта им је даље чинити.
„Каква џума и какво изигравање прописа – радно вријеме се мора поштовати, радне обавезе испуњавати; не могу канцеларије у Министарству безбједности бити празне од преподнева до понедјељка. И не могу се на џуму ’вадити’ и они који нису вјерници!“, рекао је нови министар безбједности Ненад Нешић.
Несумњиво да се на ове речи добрано загрцнуо његов претходник на овом месту – Алијин ратни генерал Селмо Цикотић. Нешић ту не стаје.
„Терористи не мирују“, упозорава, и додаје да чаршијска прича о људским правима за терористе који су из Босне отишли у Сирију, и тамо повели породице, за њега представља мање битан дио посла. Најбитније је, маркира, да својим радом допринесемо безбједности свих грађана у БиХ и да они буду свјесни да радимо у њиховом интересу. А безбедност породица ратника џихада из Босне, поручује, нека рјешавају они који су их послали у рат.

РАЦИЈА У ВРЕМЕ ЏУМЕ НАМАЗА Чаршија се узјогунила. Уред за односе с јавношћу Исламске заједнице у БиХ огласио се саопштењем поводом медијских извјештаја да је министар сигурности Ненад Нешић у вријеме џуме намаза, тачно на езан, „у друштву савјетника и тјелохранитеља“ обилазио канцеларије Министарства.
„Исламска заједница у Босни и Херцеговини рацију у Министарству сигурности у вријеме џуме намаза разумијева као још један у низу неприхватљивих притисака и напада на духовни интегритет муслимана у БиХ. Стога, Исламска заједница држи неприхватљивим такво понашање министра Нешића и од свих политичких званичника очекује поштовање према вриједностима вјере и људски и цивилизиран однос према муслиманима.“
Министар безбједности не хаје за овакве оптужбе. На састанку с министром унутрашњих послова Републике Сјеверне Македоније Оливером Спасовским, одговарајући на питање безбједности дјеце тероризма и синова џихада, каже: „Не знам чиме су задојена дјеца која су данас у Сирији и не знам да ли ће бити сигурносна пријетња по безбједност БиХ, наше дјеце или моје дјеце. Нећу дозволити њихов повратак ни за све наше држављане ако се установи да су сигурносна пријетња и нећу им дозволити повратак у БиХ док сам министар.“
Очито да босански муслимани нису научили лекцију из седмодневног арапско-израелског рата када су славни арапски тенкисти и пилоти оставили тенкове и авионе и отишли да клањају џума намаз. За то вријеме израелска авијација је уништила борбену моћ тих армија. Кажу, да упркос молитвама, авиони и тенкови нису били сачувани од стране више силе, којој су се молили и с којом су комуницирали војници.

ЗНА ТО НЕШИЋ Сарајлије нерадо слушају ову причу. Радикализам и исламизам на линији Сарајево–Идлиб још увијек представља највидљивији идентитет вјерског и политичког вођства у Сарајеву. Резултат је подложност неутемељеног и контрадикторног идентитета разним утицајима и процесима, пред којима је неразвијена историјска свијест просто устукнула отворивши простор јачем идентитету да се испољава кроз Бошњаке.
Док НАТО гомила снаге и припрема упад у Брчко и Бањалуку, изостају одговори на питања која су витално значајна за опстанак народа дејтонске БиХ.
Ко је у име радикалног ислама отишао у Сирију, водећи са собом жене и дјецу, да би убијао сиријски народ?
Како објаснити да је више од 300 фанатика преко сарајевског, загребачког и бечког аеродрома „непримјетно“ и без икаквих санкција – без знања добро плаћене Обавјештајно-безбједносне агенције, одлазило и враћало се по нову заведену и врбовану дјецу у БиХ?
Каква је улога западних обавјештајних служби у операцији радикализације цијелог једног европског народа и има ли ова земља уопште безбједносне агенције на заједничком нивоу које би хтијеле и биле способне заштитити уставни поредак државе и безбједност њених грађана?
Ко финансира тероризам у БиХ и зашто су санкције за оне малобројне биле селективне, по принципу „наше“ и „туђе“ терористичке организације?
Да ли су САД, Велика Британија и Француска спремне да се суоче са чињеницом да су оне креатори Ал Каидине терористичке мреже?
Да би инсистирање на „пацифизму“, „интернационалној солидарности“ и „демократији“ било оправдано, неопходно је најпре се суочити с одговорима на поменута питања. Судећи по првим корацима које је направио у Министарству, Нешић то врло добро зна.