ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА |
Објављено 17. 2. 2017 |
Шта је остало од великих идеја и превратничких покрета којима је просвећена елита, у последњих стотинак година, загревала и усмеравала људски род? Шта се десило с бољшевизмом, фашизмом, национал-социјализмом, с маоизмом, титоизмом, с баштином Пола Пота, с неолиберализмом, мондијализмом и новим светским поретком?
Шта је остало од великих идеја и превратничких покрета којима је просвећена елита, у последњих стотинак година, загревала и усмеравала људски род? Шта се десило са бољшевизмом, фашизмом, национал-социјализмом, са маоизмом, титоизмом, са баштином Пола Пота, са неолиберализмом, мондијализмом и новим светским поретком? Остао је, од свега, голи живот са мртвим теретом заблуда и самообмана, и улудо протраћено време, без обзира на којој се страни ко ангажовао. Полетну представу обнове наде приредише нам студенти у мају и јуну 1968, да потом тихо, један по један, легну на руду непоправљивог овоземаљског реда ствари. Шта је остало од наших слободоумних марксиста и њихових спорова са владајућим присталицама Марксовог учења? Шта од секретара идеолошких комисија, апостола самоуправљања и несврставања? Ко се још сећа њихових пленума и наших протеста и петиција, комсомолаца, скојеваца и чикашких момака и њихових генијалних формула за улазак у комунистички, односно, капиталистички рај? Ко у Слободном Свету, коме и сами припадамо, данас разликује програме левице од програма деснице?
Исход свих тих сукоба, речима и ватреним оружјем, са густом мрежом логора од Дахауа до Колиме, свео се на пустош, гађење и умор. Идеје су се истрошиле и офуцале, удавиле се у крви својих заговорника и противника. Либерални капитализам опијен поразом социолистичког експеримента, убрзо је и сам пао у агонију; саморегулишућа моћ тржишне привреде окончала се 2008. крахом финансијског поретка и интервенцијом државе зарад спасавања банака. Десним партијама је избијен из руку најјачи аргумент: ефикасност слободног предузетништва. У ту предност омраженог капитализма и левица је почела озбиљно веровати. Повеља њених обећања данас личи на умољчану подеротину. Грлати шездесетосмаши се, почев од деведесетих, укључише у империјалистичке ратне походе, званични социјалисти се помирише са друштвеном неправдом као са неизбежним злом, комунисти су се завукли у мишје рупе, чак су и троцкисти замукли.
Француске социјалисте – а слично је и код њихових суседа – одувек је одликовао дволичан став, и отцепљеност од животних услова радног света… Они имају апстрактан, теоријски увид у те услове, доживљавају их као тамну моралну мрљу, али их не деле и не проживљавају на својој кожи. Садашњи први човек Републике, према сведочењу његове бивше пријатељице, никад није окусио шницлу из иначе добро снабдевених самопослуга; он се снабдева једино из касапница, које су у тесној дневној вези са кланицама… Одреске, упаковане у целофан, купују милиони његових сународника, срећни што и то могу себи да приуште. Њихов председник је припадник тзв. кавијарске левице. Тај слој грађанских прогресиста је у међуратном Београду називан комсалонцима (салонски комунисти). Духовни отпадници од своје класе, не и од њених повластица, они се, на речима, залажу за социјалну једнакост људи чија им је свакидашњица далека и туђа. Неки их зову још и бобоима (богаташи-боеми), приписујући им гесло у вези са њиховим шизофреним положајем: „Срце ми је на левој, а новчаник на десној страни“. Они проповедају шта треба чинити, а не чине оно што говоре. Најчешће не знају цене у возилима градског саобраћаја. Градоначелница Париза, социјалисткиња, прочула се изјавом да јој плата од 5.512 евра омогућује скроман живот, не питајући се како њени суграђани, са четири пута мањим примањима, везују крај с крајем, школујући, успут, децу.
Немирне савести, у жељи да се поредак учини сношљивијим, е да би уживали у свом кавијару без кајања, бобои у класни поредак уносе извесну опуштеност и анархоидну неуредност, а конкретан програм смањивања неједнакости замењују уопштеном хуманистичком реториком, чији су идеали људска права, родна равноправност, заштита природне средине, брига о животињама, залагање за сексуалне мањине. За остваривање тих, миленаријских замисли, не утврђују се јасни рокови, нити се о њима подносе годишњи рачуни. Томе треба додати увек згодно ангажовање против расизма, антисемитизма и ксенофобије, као и национализма, где се племенити пориви левице срећно поклапају са прагматичним разлозима деснице, пошто је национализам велика сметња слободном протоку не само људи и идеја, него и робе и капитала.
Ова идеолошка матрица, са малим варијантама, препознатљива је код француских социјалиста, британских лабуриста, америчких демократа, шпанских социјалиста, немачких социјал-демократа, Сиризе, Подемоса… Сви су се они, деведесетих година, истакли у залагању за озакоњење права на ингеренцију, то јест, за легализацију војних интервенција против непослушних држава и њихових вођа. Прва жртва те ратнохушкачке идеологије, у супротности са словом и духом међународног правног система, били смо, у пролеће и у лето 1999, ми.
Ако леве партије губе тло под ногама и разлог постојања због прихватања неолибералног модела као једино рационалног и у пракси потврђеног уређења, десница постаје дезоријентисана и сувишна због неспособности да свој модел уистину оствари. Једни су ишли за лепим жељама и илузијама, други су следили тврду логику понуде, потражње и немилосрдне конкуренције да би, различитим путевима избили у исту пустињу. Висока стопа незапослености, запречена будућност младима, муњевито богаћење мањине уз истовремено осиромашење већине, поготово од како се открило да се поседници капитала не баве унапређивањем и развијањем производње, него умножавањем финансијских средстава изван производног процеса: све то наводи на закључак да су капиталисти постали гробари капитализма. Грамзивост је почела да прождире грамзивце.
Левица се, са својим гласом негодовања, данас не чује ни у парламенту, ни на улици. Признавши предност неолибералном концепту, она се помирила са неизлечивим злом Историје. Угашени су и последњи пламичци наде у могућност изградње праведнијих друштвених односа. Интернационализам је нашао наказно остварење у мондијализму. У низу ратова, вођених у последња четврт века, окрвављена су широка пространства Африке и Азије, а левица је, ћутањем или активним учешћем те разбојничке ратове подржала. Њен филозофски идеализам и десничарски вулгарни материјализам ушли су у некад незамислив ортаклук.
ЕВРОПСКИ ЦВЕТ
Ову међупартијску идилу нарушила је дивља појава звана Доналд Трамп. Левица и либерална десница биле су подједнако шокиране. Нико не зна како ће се овај обрт даље развијати. Како год да буде, Трампова појава изазвала је, за часак, одахнуће у свету. Медијска хајка не престаје, бојкот је једнодушан. Обичај је да устоличење у Белој кући улепшају један кантаутор и један песник. У новембру, тај ритуал је испуњен само делимично. На свечаности се, као певачица, појавила сасвим млада и непозната девојка, док је пригодну похвалницу понудио песник без иједне објављене збирке по имену Joseph Charles MacKenzie. Он се није ни појавио у Белој кући, него је свој састав објавио у штампи. У оди Макензи, иначе обожавалац Шкотске, име Доналд транскрибује у гаеличком, келтском облику, и сваку строфу завршава помињањем племена Маклауд, из кога, по мајчиној линији, потиче нови домаћин Беле куће. Његова супруга се помиње као „цвет из Европе“; гледана из Америке, Европа је одвећ мала да би се у њој уочило словеначко ћоше:
„And the flower of Europe, Melania the fair,
Adds a lustre and grace with her long flowing hair“,
што би се, слободно, могло одримовати:
И лепа Меланија, европски цветак, чије бујне косе
Љупкости и величини и слави доприносе.
Заслепљени мржњом према кваритељу планетарног једноумља, Трампови непријатељи нису у стању да примете ту горду лепотицу: и она је, са својим мужем, у целу причу упала са неке друге планете.